Страховлада у јазбини посрнулог радикала, или: зашто диктатор живи у параноји

У одмаклом стадијиму параноје одлазећег диктатора, све је теже пратити ток онога што ради и онога што прича. Узрок његовој хистерији, помаљеном стању у коме се већ дуго налази, свакако треба тражити у промени једног закона из 2017. године, који му је „одвезао” руке и „прочистио видике”: постао је први шпијун у држави. Он је власник свих државних тајни, које ће, колико сутра, велеиздајнички открити страној и домаћој јавности. Једну, али, праву државну тајну, никад неће открити: свој здравствени картон. А, док је на функцији коју „обнаша”, то не може и несме по закону да буде тајна.

Лука Митровић

Прошло је шест година од како су хитне Измене и допуне Закона о Безбедносно информативној агенцији (БИА) ушле у исто тако хитну скупштинску процедуру. Те 2017. године, лични режим Александра Вучића харао је несметано већ пету годину, али му је и поред тога сметала било каква струка, процедура, правила службе и слично у систему државних институција. Посебно, у такозваној тајној полицији, која му је била потребна да би свој болесну воајерску присхологију задовољио на сваки начин.

Усвајањем тих Измена и допуна Закона о Безбедносно информативној агенцији (БИА), створена је убрзо Вучићева лична тајна полиција, која се бави скоро искључиво промоцијом његовог „лика и дела”, прогоном свих који проговоре нешто против његове диктатуре, подметањем, пласирањем лажи, застрашивањем, „намештањем”, монтираним судским процесима, подмићивањем, врбовањем за његову странку, намештањем и лажирањем изборних резултата, контролом свих медија, праћењем, физичким нападима, претњама и затварањима новинара, разним прљавим „операцијама” у Србији и ван њених граница и још много оваквих и сличних „делатности”.

Те 2017. године, Безбедносно информативна агенција постала је „оперативно” обезбеђење Српске напредне странке и нека врста Вучићевог „Гестапоа”, који је за протеклих шест година успео да стави под апсолутну контролу већину грађана Србије.

Једноставније речено: произилази из свега реченог да је најопаснији Вучићев непријатељ, сваки поштени грађанин Србије, а са друге стране, да су му најближи сарадници и његови штићеници, окорели криминалци, разбојници, преваранти, лопови великог и малог калибра, ординарни лажови и проститутке, који углавном и чине „састав” његове странке, владе, скупштинске већине и свих који му чине „систем”.

То је резултата „рада” Вучићеве тајне службе која има један једини прокламовани циљ: да ради згази и оно мало слободног друштва и уништи све што се „отело” Вучићевој суперконтроли.

На жалост, многе важне послове из оне најважније делатности једне обавештајне агенције, Вучићева БИА више не ради. Нема ни кадрова, нема ни циљева. Све је подређено Вучићевом лудилу, његовим болесним наступима, које више нико не може да прати нити да разуме.

Званично, све док Вучић није сасвим понизио ову Агенцију, закон је био јасан: у обављању послова из своје надлежности БИА не сме ни на један начин да остварује интересе било које политичке странке. БИА мора бити аполитична, а конкурси јавни и транспарентни, са нагласком на стручност и професионалност, без икаквих утицаја политичких странака.

Шест година већ директори БИА лично запошљавају у овој агенцији кога год они хоће или кога Вучић препоручи. Било је анемичних покушаја непостојеће српске опозиције да предложи амандмане у Скупштини Србије са циљем да спрече директора БИА да лично запошљава “и деградира безбедносни апарат у земљи”. Било је и трагикомичних „предавања” од стране те мизерне групе подељене на корумпиране „кртице” и слуђене салонске чуваре „политичке коректности” о томе да „директор БИА не сме да буде у позицији да води рад Агенције, надгледа операције, израђује унутрашњу организацију и систематизацију и на крају да запошљава кандидате без конкурса, а да Влада мора да доноси одлуку о уређењу и систематизацији радних места у БИА а конкурс за запошљавање мора да буде обавезан јер је то једини начин да се злоупотребе приликом запошљавања сведу на најмању могућу меру”.

Kао да је директор основне школе издао упозорење лошим ђацима да ће добити „укор” и јединицу из владања.

Измене и допуне Закона о безбедносно информативној агенцији (БИА) које је 2017. године „наручио” Александар Вучић, дале су посебним актом право директору БИА, да лично води послове и бира начин руковођења. Последице тога данас, у 2023. години су застрашујуће: држава се налази у потпуном безакоњу, један човек, у овом случају Александар Вучић, врши сву власт у Србији: он је и директор БИА и начелник Генералштаба, и командант Специјалних антитерористичких јединица, он је и председник Уставног суда, он је и тужилаштво и суд, он је главни уредник свих државних и приватних ТВ канала, свих штампаних фекалија која лично производи, он је шеф свих наводно регулаторних тела…

Горе од свега овога је потпуна естрадизација сваког озбиљног посла, сваке озбиљне институције. Не постоји ниједна државна установа у Вучићевој Србији где главну реч не води олош са дна канализације, у нормалним државама токсични друштвени отпад, од кога поштен свет данас страда.

И упркос његовој мрежи „теренских” доушника али и добро плаћених „сајбер” шпијуна, његову параноју нико не може да излечи: за њега је Београд постао обавештајна „Kазабланка” (како је сам назвао) тврдећи да су “шпијуна који нису окупирали наше хотеле”.

“То никад тако није било, рекорд смо постигли, такав број шпијуна није забележен од Другог светског рата. Очигледно је да су многи спремали свашта, али добро. Знате, стране службе раде свој посао, тако су нас уништили са литијумом, ја сам једини који о томе смем да говорим. Директно су нас стране службе уништиле”.

Момир Стојановић, некадашњи начелник Војно-безбедносне агенције, у чуду се питао том приликом: “Kако сте ви утврдили да су они страни шпијуни? Да би се тврдило тако нешто неопходно је да надлежни државни органи имају поуздане податке да се одређена лица баве прикупљањем података који представљају војну, службену или државну тајну, као и да те податке преносе обавештајним службама земаља за које раде. Уколико наши органи располажу тим подацима, намеће се питање због чега их онда нису ухапсили и оптужили за кривично дело шпијунаже?”

Уместо Вучића, одговорио је „англо-амерички” глсвноговорник у Србији, политиколог Зоран Драгишић: “Наше обавештајне службе настоје да открију мреже руских агената које су активне у Србији и који покушавају да подгреју сукобе у региону. Највећу опасност у том смислу представљају агенти утицаја, људи који представљају нешто у политици, медијима, привреди или образовању и који имају утицај на шире јавно мнење. Мислим да морамо да повучемо неке драстичније политичке потезе како бисмо послали јаснију поруку да смо спремни да заштитимо свој суверенитет и да нећемо дозволити никоме да Србију злоупотребљава”.

И тако је јавност сазнала од каквих се то „страних шпијуна” Вучић плаши и зашто у сваком Русу са рачунаром под руком, види опасност по њега и његов режим. Зашто, ако тврди да му је Русија „мајка” и зашто ако је носилац ордена Александра Невског, који му је Владимир Путин лично окачио о ревер?

Да би некако „намирио руску страну”, Вучић је у априлу прошле године причао да су лажне дојаве о постављеним бомбама долазиле од припадника две обавештајне службе, једне из Украјине и друге са територије једне земље Европске уније. У мају исте године је имплицирао да су два држављанина Пољске ухапшена док су фотографисала фабрику наменске индустрије Слобода из Чачка припадници обавештајних служби.

У августу исте године је оптужио иностране обавештајне службе да су одговорне за то што је држава одустала од пројекта Јадар. И онда је „поентирао: “Ми смо једини народ кога су стране службе успеле толико да растуре у парам-парчад, да својим лажима преко свих медија и друштвених мрежа, уништимо нешто што је могло да буде квантни скок за Србију”.

Чудно да то каже човек који је унутрашњом параноичном мрежом цинкароша у Србији, обесмислио све некада озбиљне обавештајне службе.

Нема никакве државне тајне у томе да се Вучић „окренуо” онима који су га и довели на власт у Србији, британским и америчким обавештајним заједницама.

Да неки још луђи Вучић од овога Вучића постави питање: шта је „овај” данашњи Вучић радио у Брајтону и уопште у Енглеској кад је био „четник почетник”? Шта би тада било?

Онда би свакоме било јасно зашто он мисли (а уместо њега Драгишић говори), да „поред контраобавештајних, Србија треба да предузме и низ политичких и дипломатских корака који треба да послуже као одбрана од руског утицаја”.

Ипак, како нас историја учи, ствари се углавном на крају сведу на тривијалне појединости: Србија може и треба да тражи да јавности буде доступан здравствени картон Александра Вучића. Да коначно видимо са ким посла имамо!

Зашто је то једина озбиљна државна тајна у Вучићевог губернији где се иначе све сазна и то одмах?