Четрдесеторо, од укупно 70 радника погона “Гумопластике” у селу Кленике код Бујановца четврти дан штрајкује глађу. Помоћ лекара до сада је затражило више од двадесет њих, али од штрајка због неисплаћених зарада, које и иначе ретко прелазе 10.000 динара, не одустају.
Након што их је синоћ обишао и позвао да прекину штрајк глађу, председник Координационог тела за југ Србије Зоран Станковић данас за Н1 каже да му је речено да ће по повратку делегације српског руководства из Кине решавање проблема ових радника бити интензивирано у Министарству привреде.
У штрајку од 26. децембра прошле године. Од понедељка штрајк глађу. “Па, како да кажем. Борба за опстанак, преживљавање”, каже за Н1 један од радника.
Опстанак је, кажу, давно доведен у питање. Плате дупло мање од републичког просека, али нередовне. То су писали на све адресе, нарочито државних инситуција, јер је држава власник.
“Међутим, до овог ступања у штрајк глађу смо били малтене невидљиви за њих”, указује један од радника о штрајку.
Сада их, кажу, зову и обилазе. При доласку у фабрику екипи Н1 је речено да сачека испред, јер су раднике дошли да обиђу функционери СНС-а. У ком својству је у фабрици био председник ГО СНС-а у Врању и посланик Славиша Булатовић, и шта је рекао радницима, није желео да нам одговори. Без коментара је сео у аутомобил и одвезао се.
Радница Гордана Томић каже да су данашњи посетиоци обећали што и сви остали. “Прекините, прекините, решићемо… Ми смо прекидали много пута, али ништа. Чим прекинемо, више нема никог да се јави”, истиче она.
Касније данас међу раднике долазе и представници опозиционе Народне странке.
“А сад су се сетили сви да дођу да виде како смо и што смо. Кад умремо. Да се политички препуцавају једни и други”, огорчена је једна од радница у штрајку.
Из Народне странке кажу да ће тражити да се о овим радницима расправља у Скупштини Србије.
Производње нема већ девет месеци, пре девет месеци машине су стале, али су радници у хали 24 сата дневно.
Радница Стана Алексић показује нам да спава на дрвеној столици због чега је “боли све”. “Тешко, боли све. И ноге и руке. Часна реч. И леђа. Тешко је не само данас, јуче и прекјуче, него целих девет месеци”, каже Стана.
Заправо, додаје, целих 30 година колико ради. Највећа зарада коју је икада примила једном је била 17.000 динара, два пута – 14. 000. Сада месецима без примања.
“Немамо ни динара у кући”, жали се радница Јамина Љубић. “Муж не ради, ја не радим. Тежак живот. Болесна сам, срце ми има убрзани рад, немам пара да купим лекове.”
Без динара у кући, како кажу, преселили ли су се у фабрику. Страхују да ће ту сачекати и прву годишњицу штрајка и још једну Нову годину.
Извор: Н1
