Странци ће владати Србијом директно, а не преко посредника!

Протекле недеље највиши функционери владајуће коалиције додатно су скренули пажњу на себе својим невероватним изјавама. Најпре је Александар Вучић изјавио да иако је већина чланова Председништва СНС била за нове изборе, њих неће бити јер је потребно очувати стабилност земље, а напредњаке чека неколико важних и неодложних уговора и послова.[1] Који су то послови може се закључити из претходно упућене поруке Вашингтона Београду, да се не игра са расписивањем избора већ да примени све споразуме са Хашимом Тачијем. “Лоше би било да се сада иде на изборе и то би само значило губитак времена”, рекао је дописнику Танјуга у Вашингтону високи функционер америчке администрације,[2] дан пре него што ће Вучић за српске медије изјавити како одустаје од избора у интересу народа, иако би они највише одговарали њему и напредњацима.

Након тога лидер СНС-а је упознао јавност са његовом идејом да странци постану министри у Влади Србије! Као идеално решење за Србију он је подржао долазак бившег директора ММФ-а Доминика Строс Кана који би требао да опорави српску привреду, иначе разорену предлозима институције којом је француски политичар управљао годинама. „Боље странци у влади него приучени страначни кадрови“, изјавио је Вучић без длаке на језику, истичући с поносом да је то његова идеја.[3] Да ли то значи да приучени напредњаци владају Србијом? У том стили, лидер СНС-а би могао да предложи и Џорџа Буша (млађег) за председника Србије, јер је успео за разлику од Томислава Николића да прибави факултетску диплому чувеног Јејла. Да би показао како у (деструктивним) идејама прати свог старијег партнера у Влади, Ивица Дачић је исте недеље указао да Србији данас треба „Перестројка“.[4] Тако су вође најјачих владајућих странака за само пар дана изнеле епохални концепт како да уз помоћ „економских убица“ из ММФ-а и западног пројекта „Перестројке“ којим је разбијен СССР и економски разарана Русија, убрзано дотуку и Србију.     

Александар Вучић својом идејом да странци преузму руководеће позиције у српској влади не омаловажава само његове „приучене“ напредњака већ целу Србију. „Такви нам људи требају – који знају више од нас па ће наши људи и од њих да науче још по нешто“ истакао је Вучић правдајући свој став. Ове речи вође напредњака не требају никога да чуде јер се он на странце ослања веома дуго. Александар Вучић је према наводима Џејмса Лајона из Међународне кризне групе одржавао везе са Мортоном Абрамовицем високим функционером америчке обавештајне службе, још док је био у СРС-у. Такође, својевремено је као саветник у СНС-у ангажован Вилијам Монтгомери бивши амбасадор САД и агент ЦИА. Он је од Николића и Вучића примао месечну плату од 7.500 евра, што сума 25 пута већа од просечне плате у Србији.[5] Одакле напредњацима тај новац још док су били у опозицији? Вучић се прославио и јер је за потребе своје предизборне кампање довео у Београд познатог америчког политичара, промотера хомосексуалаца и трансвестита Рудолфа Ђулијанија, који је 1999. године подржао агресију на СРЈ.[6] Ђулијани је као и Вучић често мењао политичке ставове па је тако од демократе, постао републиканац. Да ли онда неког чуди Вучићева идеја да министри у Влади Србије буду странци? Вођа напредњака би реализацијом ове замисли једноставно искључио посреднике – српске министре и омогућио странцима да директно обликују Србију по свом нахођењу. Уштедео би им и време и новац.

Међутим, предлог да Доминик Строс Кан буде министар у Влади Србије је у најмању руку непримерен. Строс Кан је функционер на заласку каријере чији једини мотив за рад у Србији може да буде изузетно висока зарада. Али како би то оправдао Вучић, када је након критика које су упутили на рачун економских мера републичке владе, напао чланове Фискалног савета јер имају велике плате?[7] Такође, за време Строс Кановог мандата САД су издејствовале пријем Тачијевог „Косова“ у ММФ, док је погубно деловање ове финансијске институције посебна прича.

Александар Вучић се некад поносио тиме што му је ментор био Драгош Калајић, па би на овом месту било добро да цитирамо део из познате анализе великог српског геополитичара. ММФ је главни полицајац лихварске интернационале и „зајмодавац последње инстанце” који свако кредитирање условљава извршавањем „структуралних прилагођавања” привреде и политике зајмотражиоца што циљају да га учине све слабијим, односно све подложнијим паразитској експлоатацији те економским и политичким уценама. Што је већа слабост државе чијом економијом, посредно или непосредно, управља ММФ – то су слабије њене одбране од паразитизма. По добром опажању Џејмса Моргана, економског коментатора Би-Би-Си-ја, за разлику од старог колонијализма, „нови колонијализам” је окупација коју врше глобалне компаније без држава или држављанства под заштитом и уз помоћ ММФ, Светске банке и Светске трговинске организације. Према налазима Едварда Голдшмита (иначе рођеног брата најуспешнијег индивидуалног шпекуланта на светским берзама), изложеним у студији недавно објављеној на страницама Le Monde diplomatique, „земља која је узела зајам (од ММФ) постаје неформална колонија”.[8]

Неолиберални економисти MMF-aвећ деценијама проводе „шок терапију“ која оставља пустош у земљама у „транзицији.“ Иста “терапија” примењена је у Чилеу а затим и у Аргентини, Уругвају, Бразилу, Боливији, а по паду Берлинског зида – и у земљама Источне Европе, Русији, касније и у неколико земаља Азије, а на списку су, и земље Балкана. Циљ је увек исти: сва моћ одлази у руке корпорација, што на крају и доводи до ситуације у којој постоји “један одсто богатих и 99 одсто сиромашних”, као процес – богати постају још богатији, а сиромашни све сиромашнији. Средња класа је разбијена![9]

И познати нобеловац, професор економије Џозеф Стиглиц упозорава како ММФ економски разара циљане државе. ММФ земљу – жртву која је на издисају хладнокрвно увлачи у такозвано „тржишно одређивање цена“. То је леп израз за драматично дизање цена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга. Земља – жртва је дословице бачена „на колена“ и де факто се налази пред привредним уништењем. У тим драматичним околностима ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви. Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон цели котао не експлодира.  Тиме је отворено само предворје пакла. Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашне грађане, након чега су свуда букнули жестоки протести и немири, упозорава професор Стиглиц.[10]

Србија још од 5. октобра 2000. године испуњава све налоге ММФ-а и Светске банке, при чему њени грађани постају све сиромашнији, а имовина Републике све мања. Спољни дуг Србије је постао већи од спољног дуга СФРЈ, иако је стара Југославија имала три пута више становника. Све ово указује на чињеницу да је политика ММФ-а била погубна за српски народ. Изјаве Александра Вучића који позива странце у Владу Србије међу којима и бивше руководиоце ММФ-а не показују само да напредњаци немају стручне кадрове, већ јасно сведоче о томе да руководство у Београду нема идеја, озбиљан политички и економски програм. Они само оживљавају стари пројекат који је бацио Србију на колена и увео је у дужничко ропство, при чему имитирају ДОС и ДС, а таква политика не може да буде дугог даха.