Београд-Најцрње прогнозе предвиђају ратове за пијаћу воду, и то у скорој будућности. А Србија је продала црпљење готово свих квалитетнијих домаћих изворишта, увелико се, упозоравају стручњаци прича о приватизацији јавних водовода.
Комисија УН сврстала је нашу земљу на листу првих 50 земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде. Како стручњаци из ове области, међутим, тврде, ни за једну земљу није препоручљиво да највећа изворишта, као стратешки неопходна, продају странцима. И да свака земља треба да управља својом водом.
Да је таква продаја била национални промашај, за наш лист наглашава и Горан Триван, министар за заштиту животне средине.
„Недопустива је било која форма препуштања контроле и управљања извориштима пијаће воде странцима, било да је реч о продаји или давању концесија“ – каже Триван за „Новости“. „Наша држава је та која у својим рукама мора да има потпуну контролу и право управљања тим ресурсом који је питање нашег опстанка. Ако држава не контролише изворишта пијаће воде, онда не контролише најважнији национални ресурс.“
ПО ТРИВАНОВИМ речима, Србија нема неограничене количине пијаће воде и не лежи на превеликом броју изворишта и резерви, па је зато уверен да треба тражити начине да наше изворе вратимо кући!
Да никако није добро да домаћим извориштима управљају странци и да је апел министра Тривана оправдан сматра и др Ратко Бајчетић, стручњак из области водопривреде.
– Водни ресурси, дакле оне доступне количине вода у свим облицима, стањима и статусима третирају се као јавно добро од општег значаја и у власништву су Републике Србије – објашњава наш саговорник. – Када се пређе одређена граница експлоатације или на било који начин угрози извориште, вода као обновљиви природни извор то престаје да буде.
У Србији је, иначе, регистровано око 300 различитих типова минералних, термалних и термоминералних изворишта вода, из којих сваке секунде излази 1.500 литара течности. Од тога се искористи тек три одсто, а остатак неповратно одлази у реке. Процењује се да се трећина домаћих изворишта, најквалитетнијих и најбогатијих, користи за пласман на тржиште, а готово 80 одсто флаширане воде из српских извора производе фабрике које су у рукама страних компанија.
Упркос калкулацијама у медијима да су власници наших фирми за прераду воде купили и сама изворишта, Закон о водама то побија. Према њему, водни ресурси – доступне количине вода у свим облицима – третирају се као јавно добро од општег значаја који су у власништву Републике Србије. Приватизација се не може односити на водотоке, језера или изворишта подземних вода.
„Законом о водама одређене су и одговарајуће обавезе које се тичу коришћења, заштите и захватања вода које се користе за пиће“ – кажу у Министарству пољопривреде и указују да за свако захватање вода, па и вода које се користе за пиће, потребно је прибавити водну дозволу.
Њоме се, како закључују у Министарству, практично даје право и услови за коришћење вода. Дозволе су са одговарајућим роком важења!
Још домаће
У ВЛАСНИШТВУ домаћих фирми остала је фабрика минералне воде „Хеба“ из Бујановца. Продата је у новембру 2008. године, за 2,5 милиона евра, предузећу „Нектар“ из Бачке Паланке, као и прокупачки „Милан Топлица“. У домаћем власништву је и „Вода вода“.
Б.Царановић, Новости.рс
