Погон немачке компаније Леони јуче је отворен у Нишу, и то уз помпу која више подсећа на доба социјализма када су бројни раздрагани грађани дошли да поздраве председника Републике и нирнбершке инвеститоре.
Леони је у Србији релативно дуго, а нова фабрика отвара стару тему и питање по коју цену страни улагачи долазе код нас, јер никада није направљена озбиљна студија оправданости таквих субвенција, односно да ли су оне заиста помогле радништву и привреди. У Транспарентности Србија сматрају да има доста мућки.
– На разне начине дошло је до повреде правила доделе субвенција страним инвеститорима, а да неки уговори нису давани раније на одобравање Комисији за контролу државне помоћи – истакао је Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија.
Узми паре и бриши
Дневни лист “Данас” је недавно објавио податке Националне службе за запошљавање од 2011. до 2013. године, када је држава субвенционисала отварање 7.732 радна места. Данас у тим фирмама ради 2.058 људи, односно 27 одсто док је преосталих 73 одсто остало без посла.
Он појашњава да је 860 милиона евра укупан износ целокупне државне помоћи за последњу годину за коју постоји извештај, а то укључује, поред помоћи инвеститорима и субвенције у пољоприведи и неке друге облике.
– Комисија за контролу државне помоћи решава о неким субвенцијама новијег датума, а онда се испостави да су та иста предузећа добијала помоћ између 2010. и 2013, а да то није пријављено. Није проблем у дуплим давањима, већ једноставно уговори нису давани на одобравање комисији.
Ово ни Тито није успео
Александар Вучић је након састанка са председницом Владе Румуније Вјориком Данћилом, премијером Бугарске Бојком Борисовом и премијером Грчке Алексисом Ципрасом, у разговору са новинарима рекао да му се чини да ни за “Титово време, нити за последњих 20 година није се толико позитивних ствари догодило у Нишу”.
– За град Ниш највише урађено, да се граде путеви и пруге, да је стигло шест фабрика у тај град. Изграђен је Клинички центар. И могу они да говоре о мени шта год хоће, и ко год хоће да говори шта хоће. Јесу ли ово чињенице или нису – ја мислим да јесу и виде их сви људи који у Нишу живе – рекао је српски председник.
– А комисија нема законске механизме да унапред установи ко је све добио паре, већ зависи од тога да ли ће Министарство или други давалац државне помоћи да им се обрати – истиче Ненадић и додаје да се то десило и у случају давања субвенција предузећу НЦР.
– Али, нису ти инвеститори кршили закон, него држава – наглашава Ненадић.
Најгори послови за Србе
Нема министра и премијера или председника који се бар једном није јавно похвалио (и остао жив) да је Србија земља “квалификоване и јефтине радне снаге”.
– Онда је најбоље да уведемо робовласништво. Робовски рад не кошта ништа – иронично ће рећи Милан Кнежевић, власник фабрике Модус.
Са тим је сагласан економиста и стручњак за страна улагања Милан Ковачевић:
– Ми се рекламирамо као земља јефтине радне снаге и подстичемо улагаче у најнижим делатностима. Замотавамо каблове и вуну, уместо да производимо робу више класе и боримо се за веће плате радника.
– Сада је само питање колико се Србија може ишчупати из зачараног круга земље јефтине радне снаге и плаћања инвеститорима за долазак. Држава је све то радила нелогично, тајанствено, и без икакве анализе. Такви су случајеви од Београда на води па све до концесије за Аеродром “Никола Тесла” у Београду – каже Ковачевић.
Тајновитост рада Комисије за контролу државне помоћи сумњивим види и Радојка Николић, уредница магазина “Економетар” и “Бизнис”.
– Они као да раде у илегали, а морали би да раде јавно, јер је реч о јавном новцу за који грађани имају право да знају како се троши. Кад је реч о самим субвенцијама, није то само наш проблем, не дајемо само ми субвенције. Готово све земље у транзицији су давале субвенције и увек је то било са аферама. То је подложно коруптивно подручје. Злоупотреба је колико хоћете – наводи Николићева за Н1.
Потезање за рукав
– Најбоље је да немамо субвенције. Дају ли их Француска или Немачка? Него, богата земља долази овде по субвенције, и да производи овде по далеко нижим платама, него што би давали својим радницима у Немачкој. Најбоље је да створите такве услове за пословање да не морате некога да вучете за рукав, јер ће видети сам своје интересе, јер ћете му дати ниже порезе, јер ће имати гарантовано судство које ће да реагује брзо, неће се спорови дуго водити, јер ће имати такав амбијент да све административне ствари завршава брзо, да се то не вуче годинама. Кад такве услове направите, зашто бисте давали новац, они ће да трче сами. Зашто трче у Монте Карло? Зато што им је повољно – закључује Николићева.
За њу су најупечатљивији примери погрешно датих субвенција предузећу Замбер у Врању и Мури у Пироту. Што се тиче Замбера из Врања, подсетила је да се то догодило 2008. године, када се појавио човек који је навео да ће запослити две до три хиљаде људи, ангажовао локалну фирму да изводи неке радове, добио субвенцију, милионе и који је нестао.
Други пример је од јесени 2012. године, када је Аха Мура купила Први мај из Пирота.
– То је нечувено шта се догодило. Први мај продат је за 2,1 милион долара Мури, а држава јој даје субвенцију од 6,5 милиона евра. Она практично не уноси динара. А осим тога, још један трик, да Мура може да добије субвенцију, сви радници привремено дају отказ, иду на Биро рада, па их онда са Бироа рада сутрадан пријављују као новозапослене. А притом се десет година зна да је Мура пред банкротством – подсетила је Николићева.
Министри, председници и премијери се смењују у полагању камена темељаца, пресецању врпци, обилазе пресрећне раднике и гађају народ статистичким подацима како нам све боље иде. У томе су све владе биле исте.
Ирски систем, Динкићево чедо
Такозвани ирски или словачки систем субвенција стартовао је још 2006. године, у време бившег министра економије Млађана Динкића, који га је практично и успоставио у Србији. Систем је релативно једноставан – страни инвеститор покреће некакву производњу у Србији и за то добија разне врсте олакшица, укључујући ту и до 10.000 евра за сваког запосленог радника.
Систем је током година углавном био изложен читавом низу критика економских стручњака. Понекад се стога могло чути да је можда погрешно говорити о страним инвестицијама, већ о српским инвестицијама у иностране компаније.
Неки свежији подаци говоре да је Влада Србије само од 2015. године дала 860 милиона евра субвенција страним инвеститорима, мада су сви који су покушали да изведу рачуницу до краја наишли на зид. Уговори су углавном тајни. Тако се и даље не зна колико је пара добио Фијат да отвори фабрику у Крагујевцу или какав је тачно дил са Етихадом за авиокомпанију Ер Србија.
