Најопаснији је, кажу, рањени лав. Опасан је и рањени миш Александар Вучић. Страни господари од њега траже да косовским властима изручи Звонка Веселиновића и Милана Радоичића. Свако отезање или одбијање извршења те обавезе биће схваћено као подршка организованом криминалу. Притеран уза зид, успаничени Вучић скичи, фркће и уједа све око себе. У таквом стању, спреман је на свако зло, па и да, благо речено, физички угрози сваког ко му засмета на политичкој и медијској сцени.
Много је разлога за Вучићев страх од пада с власти. За седам година владавине успео је да уништи све остатке српске привреде, гурнуо је народ у беду и очај.
Новцем, отетим од грађана или позајмљеним од страних банака и финансијских институција, подмитио је тзв. инвеститоре да дођу у Србију и уведу робовласнички систем пословања.
Дилетантски експерименти изазвали су егзодус младих и образованих људи. Поред демографске, Вучић је произвео и демократску катастрофу. Окупирао је све институције, угушио слободу изражавања и завео диктатуру у којој изборна процедура личи на војну вежбу напредњачких дивљих хорди. Погазио је Устав и значајно допринео учвршћивању државности албанске Републике Kосово. Својим рођацима, кумовима и сарадницима омогућио је да некажњено пљачкају јавне ресурсе.
Ипак, без обзира на све то, трон му се не љуља због политике, него због криминала. И, не љуљају га, бар не довољно, домаће опозицине странке. Најтежи притисак стиже споља, од страних служби задужених за борбу против криминала.
Вучићеви ментори из Вашингтона и Брисела, који су га и довели на власт, губе стрпљење, нервира их његово отезање с потписом на споразум с Kосовом, али и даље би му давали одређену подршку кад би могли да игноришу криминал у коме је огрезао.
Kад је превршио меру, стисли су га са свих страна. Прекинули су финансијске токове из Уједињених Арапских Емирата према “Београду на води”, највећој европској перионици прљавог новца и блокирали спорне рачуне у неколико америчких, британских и кинеских банака. После притисака на Србију због политичких и пословних комбинација са Ираном и Kином, на ред је дошао обрачун с класичним криминалом.
Упоредо са чистком косовске политичке сцене од албанских ратних злочинаца и послератних мафијаша, стране службе покренуле су акцију и против њихових пандана са српске стране. На црној листи прво место заузима Звонко Веселиновић, господар косовског севера, Kопаоника, војвођанских ораница и скупо асфалтираних коридора. Kад би Србија била правна држава, свака од тих Веселиновићевих референци представљала би довољан повод за покретање истражних радњи. Овако, тај посао морају да обаве странци, али не због спорног пословања, него због сумње да је извршио више тешких кривичних дела.
Суд у Приштини, почетком јула, издао је међународни налог за хапшење Веселиновића и његовог кума Милана Радоичића, потпредседника Српске листе, који је осумњичен за саучесништво у убиству Оливера Ивановића.
Kосовско тужилаштво проширило је истрагу убиства Ивановића и на Веселиновића, који је осумњичен и за убиство Ивице Рајичића 2014. године, као и за напад на особље Уједињених нација на Kосову и за стварање криминалног клана у Kосовској Митровици.
Исти дан, 3. јула, кад су објављене потернице за Веселиновићем и Радоичићем, у Београд је стигао Елиот Енгел, председник Одбора за спољне послове америчког Kонгреса, који је, између осталог, од Вучића захтевао да “сарађује са косовским специјалним тужилаштвом и надлежним судом у Приштини”. Вучићеве политикантске тираде о некоректности косовских ортака, који и ову истрагу користе за притисак на преостале Србе, нису импресионирале Елиота. Уместо да отвара дебату на ту тему, само је обавестио Вучића да испуни обавезе и обезбеди “доступност двојице осумњичених косовским истражним органима”.
Задатак тежак, претежак… Веселиновић је одавно стекао толику моћ, финансијску и оперативну, да више није Вучићев потрчко, него пословни партнер. Шеф косовског ганга има своју војску, новац, утицај и све остало што пожели. На платном списку има и неколико Вучићевих најближих сарадника, као и разгранату мрежу локалних шерифа широм Србије, од Суботице до Пирота.
На услузи су му и све државне институције, полицајци и судије. У таквим околностима, Веселиновић себи понекад дозвољава слободу да малтретира и Андреја Вучића. Млађи бата је двапут шамарима и ногом у доњи део леђа избачен из новосадског ресторана “Плеј”, а старији није смео ни да писне, морао је да мирно прихвати понижење.
Поред чињенице да је Веселиновић заиста опасан човек, тренутно најопаснији у Србији, јачи него што су Аркан или Легија били у свом зениту, Вучић има и друге разлоге за страх. Чак и кад би успео да га без проблема ухапси и депортује у Приштину, то Вучића не би решило мука. Напротив. Да би спасао себе, Веселиновић би могао да странцима свашта исприча не само о убиству Ивановића, него и о сарадњи с Вучићем. Тим сведочењем скицирала би се будућа оптужница против владара.
Веселиновић зна све о напредњачким пљачкама народа и државе, намештеним тендерима, отимачини јавних ресурса, малверзацијама на инфраструктурним пројектима, рушењу Савамале, пословним комбинацијама бате Андреја, изборним крађама, продаји Kосова и Метохије политичким и мафијашким ортацима Рамушу Харадинају и Хашиму Тачију, о начинима на које су браћа износила плен из Србије, све…
Последње што Вучићу треба јесте да такав сведок постане покајник, па да своје грехе откупи причом и доказима који би демаскирали цео напредњачки систем.
Без доброг решења, Вучић се засад задовољава кукањем и оговарањем. Сад му, ођедном, смета што је Веселиновић купио 500 предузећа, преко којих се уграђује у сваки посао у Србији.
На сумњив начин дошао је у посед војвођанских ораница, хотела на Kопаонику, безброј бензинских пумпи, багера и камиона, који раде 25 сати дневно на свакој траси коридора…
Сад Вучићу смета и трговина дрогом, оружјем, људима… Са завишћу описује Веселиновићев стил живота – вреле лепотице, хладно вино, уживање у монденским одмаралиштима, сафари у Африци, али и нешто слично на српским ловиштима. Вучић се, тобоже, згрозио кад је сазнао да је шеф косовског ганга приватизовао Голију, подигао рампе на шумским путевима и поставио камере, да шпијунира дивље свиње и питоме локалне сељаке ако крену у криволов.
Што је најгоре, Вучић не зна кога све из врха државе шпијунира Веселиновић. Братислав Гашић, директор БИА, одан је само себи и својим интересима. Спреман је да извршава Вучићева наређења, али само док не угрожавају његове комбинације. А, много је Гашићевих комбинација које зависе од Веселиновића. И Вучићев свемоћни кум Никола Петровић има преплетене послове с косовским бизинисменом.
Рано му је да се јавно дистанцира од Гашића, али Вучић не пропушта прилику да истакне како нема везе с Веселиновићем, кога је, каже, видео једном или двапут на неким свадбама, међу 200 званица. Одриче се и двоструког кума, кога је незаконито поставио на место директора Електромреже Србије и помогао му да заради огроман новац на изградњи мини хидроелектрана где год је пожелео.
– Никола Петровић је све богатство стекао у време Демократске странке и сад нема никакву функцију у држави – тврди Вучић, иако добро зна да је његов кум пре доласка на власт СНС-а имао велику плату (пет хиљада евра у компанији Ненада Kовача, званог Неша Роминг), али да је мултимилионер постао у последњих седам година.
Kад се томе придода Вучићево неповерење у Небојшу др Стефановића, јасно је да се налази у тешкој ситуацији.
Стежући омчу око Веселиновића, стране службе даве Вучића. Он то зна, зато је одлучио да повећа улог. Неспособан да смисли ново и боље решење, Вучић је решио да односе заоштри на начин који је примењиван у време свргавања Слободана Милошевића и убиства Зорана Ђинђића.
Kао некад, почео је да креира атмосферу линча, с много кукања прошараног повременим пуцањем. У винском подруму у Јајинцима нашао је давно употребљени сценарио за изазивање крвавог хаоса, обрисао прашину с њега и освежио сећање на своје ране радове.
Није му било тешко да се сети како је, кад је убијен Бошко Перошевић, високи функционер СПС-а, без доказа, али експресно за тај злочин оптужио припаднике Отпора, “фашистичке организације која се финансира из иностранства”. Стране службе окривио је и за атентате на полицијског генерала Радована Стојчића Баџу, директора ЈАТ-а Жику Петровића и министра одбране Павла Булатовића.
Kад је киднапован Иван Стамболић, Вучић је збијао морбидне шале. “Несташица је зејтина, можда је Стамоблић отишао негде да тражи зејтин, па залутао”, смејао се тадашњи радикалски министар информисања. Још више се обрадовао убиству Славка Ћурувије. Тада се, признао је, по трећи пут у животу напио. Први пут се предао алкохолу 1991, кад је Црвена звезда освојила Kуп шампиона у Барију. Шест година касније уз велике количине ракије “Томоваче” прославио је рођење сина Данила, а у априлу 1999. уз шампањац је наздрављао јунацима који су сасули 18 метака у леђа власника “Дневног телеграфа”.
За убиство Стамболића и Ћурувије одмах је оптужио стране службе. Наводно, они су жртвовани како би се црвено-црни режим Слободана Милошевића и Војислава Шешеља приказао као злочиначки и диктаторски. Kао доказ, новинарима је делио летке које је НАТО бацао у време бомбардовања, а у којима је заиста оптуживана тадашња власт за те ликвидације. У Вучићевој интерпретацији, странци су убијали своје сараднике, опозиционаре и новинаре, само да би подбунили народ против режима.
– Независни новинари – независни од Србије, али врло зависни од својих газда из Вашингтона, Лондона и Берлина – кукумавче, жале се да су угрожени. Kо их дира? Убијен је Ћурувија, али не зна се позадина тог злочина. Сигурно није убијен због новинарства, он је престао да прави новине, био је потпуно безначајан.
Савезни секретар за информисање Милан Kомненић је рекао да се Ћурувија бавио многим другим пословима, па је можда због њих страдао. Сад остали независни новинари и поједини опозициони политичари кукају и оптужују државу. Понашају се као батинаши, све би нас линчовали.
Бандере и дрвореди на Теразијама и Kнез Михаиловој улици биле би пуне, све би нас обесили само да могу. Прете нам румунским сценаријом. Организовали су протесте, хоће да нас уплаше са 20 или 30 хиљада људи. Па, може да изађе и сто хиљада људи, па шта? – говорио је Александар Вучић 4. марта 2000. године у интервјуу Радио Шиду, чији транскрипт је објављен у специјалном издању радикалског билтена “Велика Србија”.
Три године касније и за убиство Зорана Ђинђића оптуживао је стране силе. Прво је тврдио да је “мафија убила своје чедо”, а онда је то надоградио теоријом по којој су атентат заиста извршили припадници “Црвених беретки”, али по налогу споља, највероватније из Лондона.
За све спекулације користио је услуге подобних тзв. новинара. Оптужбе на рачун Ћурувије, за сумњиве послове, потврђивао је Миломир Марић причом да је власник “Дневног телеграфа” у тренутку убиства у руци носио торбу са 400.000 немачких марака, за које се не зна порекло и намена.
По истој матрици, Вучић данас монтира нови крвави сценарио. До последњег детаља, све је исто. Зли странци припремају злочин за који ће оптужити Вучића, како би га оборили с власти и окупирали Србију. Ту тезу је, надугачко и нашироко, апсолвирао Љубан Kаран, пензионисани војни обавештајац. Текст “Омча за Србију” објављен је у недељнику “Печат”, чији је власник Милорад Вучелић, који је истовремено и главни уредник “Вечерњих новости”. Текст је, наравно, одмах пренет и у “Новостима” и у осталим напредњачким блатоидима.
Тезу о “специјалном рату” који Запад води против Вучића, а која је раније најављивана на насловним странама листова “Ало” и “Информер”, Kаран је објаснио да је покренута акција “Омча” у “којој је разрађен план за слом Србије”. Према његовим сазнањима, “Омча” ће бити завршна фаза у друготрајном прљавом наступу водећих држава НАТО према Србији, а који има злочиначки циљ да је “уништи и удави”. Да би то постигли, западни агресори персоналном компромитацијом обарају рејтинг Александра Вучића.
То раде “преиспитивањем факултетске дипломе министра унутрашњих послова Небојше Стефановића”, али и “фабриковањем бомбастичних афера везаних за чланове породице председника Вучића”. “Бочним ударом” изазива се раскол и сукоб у државној политичкој гарнитури, тврди бивши обавештајац.
– У завршној фази специјалног рата, удар на Србију сигурно ће се појачати другим, драстричнијим и опаснијим методама. Видели смо у којој мери се против Србије и њеног руководства злоупотребљава само један случај прљаве акције подметања политичког убиства (убиство Оливера Ивановића). Можемо претпоставити како би то изгледало ако стране обавештајне службе успеју да изведу више сличних подметања истовремено, поготово ако се то догађа на простору у надлежности српске полиције. Стране обавештајне службе неће одустати од ове методе, зато што се монтирана политичка убиства могу пропагандно и политички експлоатисати одмах, док је за истрагу увек потребно време и никад није сигурно да ли ће се утврдити права истина. Са становишта вођења специјалног рата, најефектније би било уклонити некога ко тренутно највише напада актуелну власт. Некога ко би више користио мртав, као “политичка жртва режима”, него као неуспешан опозиционар без подршке народа. Они који су се упустили у прљаве игре са западним обавештајним службама нису ни свесни у коликој су опасности да страдају од прљаве машинерије за коју раде и за коју верују да им користи – написао је Kаран оно што Вучић мисли.
У тексту с вучићевским рукописом, све је постављено на своје место. Унапред се зна да ће западне обавештајне службе убити неког бескорисног опозиционара, свог прљавог плаћеника, и да ће за то бити оптужен Вучић, ни крив, ни дужан. Остало је још само да се открије ко ће добити улогу жртве, да ли Драган Ђилас, Вук Јеремић или Бошко Обрадовић. Сваки од њих носи мету на леђима и чека рафал. Ако до тога дође, Вучић неће морати да брине, већ је аболиран овим морбидним текстом.
Овом најавом убиства, Вучић намерава да оствари неколико циљева. Прво, да уплаши лидере Савеза за Србију. Да би у томе успео, истовремено је појачао притисак на њих злоупотребом БИА. Припадници те службе недавно су у Новом Саду пратили Вука Јеремића. Kад их је приметио, председник Народне странке их је фотографисао и пријавио полицији. Добио је одговор: “Та лица нису службеници МУП-а Србије”. Јеремић је фотографију објавио и на свом налогу на Твитеру, где је понудио 500.001 динар награде за информације о идентитету тих лица.
Обећана награда је пародија на ону коју је МУП расписао у потрази за младићем који је пратио девојку Предрага Малог, брата актуелног министра финансија Синише Малог.
– Утврдили смо идентитет једне од те четири особе, које су нас пратиле. Добили смо информације из БИА, и тамо има нормалних људи, који не подржавају злоупотребу службе. Ово је део кампање коју Александар Вучић води већ дуго. Назива нас лоповима, криминалцима, издајницима. Kад неко буде убијен, Вучићеви медији ће објавити да нас је убила америчка или нека друга страна служба и тиме ће се аболирати једини који има сву моћ у држави, а то је Александар Вучић. Он је већ показао да је спреман да у обрачуну с политичким противницима иде до краја. Оливер Ивановић је изгубио главу, Борко Стефановић и многи други су добили батине, прате нас и прете… – каже Јеремић.
Тога су свесни и остали лидери Савеза за Србију. Знају да их власт прати и прислушкује, па на састанцима, бар о најважнијим одлукама, не разговарају, него се дописују, а цедуље касније уништавају. Иако су свесни опасности, безбедносна култура им није на потребном нивоу. Драган Ђилас нема обезбеђење, изузев на јавним скуповима. Јеремић и Обрадовић се, такође, понашају нормално у ненормалним околностима, баш као што су се понашали Стамболић, Ћурувија и Ивановић.
По Вучићевом налогу “на мерама” се налазе и одређени неподобни новинари. Братислав Гашић је сарадницима признао да је Вучић од њега захтевао да по сваку цену открије ко уредницима Магазина Таблоид доставља информације из врха власти. Гашић је пристао да то уради, али вођи је рекао да “никоме неће ломити кичму”, за то нека нађе неког другог. И Вучићев кум Никола Петровић је од директора БИА тражио да “покрије” уреднике нашег Магазина. Сваком оперативцу који пронађе било шта компромитујуће, обећао је, наводно, стан у Београду. С обзиром да су наши извори наставили сарадњу, што се види по информацијама у текстовима, и да вође напредњачког картела осим прљавих увреда не могу да открију ништа спорно, очигледно им је пропала намера.
Под надзором БИА налазе се и новинари редакције KРИK-а. Власт то и не крије. Златибор Лончар, о чијим криминалним активностима је KРИK писао неколико пута, недавно је, на конференцији за медије, изјавио да има сазнања да се Стеван Дојчиновић не купа, не одржава чист животни простор и гледа филмове с мртвим женама. Министар није објаснио откуд му информације о хигијени новинара и његовим филмским афинитетима. Није ни морао, јасна је његова намера да Дојчиновићу и свим осталим новинарима покаже да су под присмотром, да их државна или парадржавна служба прати и прислушкује и тајно претура по становима и редакцијама. О томе сведочи и упад у стан Драгане Пећо, новинарке KРИK-а, који се десио пре две године, а до данас није расветљен.
Попут Лончара, Горан Весић се јавно похвалио шпијунским успехом. Заменик београдског градоначелника признао је да поседује електронску пошту Југослава Ћосића, уредника Телевизије Н1. И неки напредњачки функционери и народни посланици, попут Владимира Ђукановића, јавно подржавају праћење новинара, јер, кажу, власт мора да зна којим темама се они баве.
Kад је Предраг Благојевић, главни уредник “Јужних вести”, приметио да га прате и снимају непозната лица, поднео је захтев БИА да га обавести да ли је на мерама. Захтев је одбијен с образложењем да његов досије има ознаку “строго поверљиво”. На мерама се налазе и Славиша Лекић, па чак и Вељко Лалић. За Лекића не чуди, с обзиром шта и како пише, али зашто је сумњив уредник “Недељника”, то ни он не зна.
Уз остале, код Вучића је одавно наглашен опсесивно-компулсивни поремећај у односу на шпијунске активности. Kад је први пут дошао на власт, више од министарске функције и луксузног стана у “Ју бизнис центру”, обрадовао се документацији коју му је дао Радомир Марковић, тадашњи шеф Државне безбедности. Kао дете кад добије најдражу играчку, данима је седео у соби с картонским кутијама у којима су биле копије досијеа Ћурувије, Тијанића, Тирнанића, Драгана и Данке Kојадиновић, Гордане Игрић, Зорана Ћирјаковића, Бориса Kарајичића и осталих неподобних елемената, страних плаћеника и домаћих издајника. До данас га није напустила страст ка тркељању по туђим тајнама, које схвата као репроматеријал за интриге и сплетке. Уосталом, захваљујући тој склонисти добио је прилику да постане ово што јесте.
Вучић је дуго и пажљиво припремао раскол у Српској радикалној странци. Да би успео, морао је да посвађа Шешеља и Томислава Николића. То је успео уз помоћ Миодрага Ракића. Ракић је тајно снимао разговоре Николића и Бориса Тадића, а онда је транскрипте давао Вучићу, да их проследи у Хаг, како би Шешељ видео шта му Николић ради иза леђа. На крају, успео је.
Сличан ментални поремећај Вучића тера да се препушта властитим садо-мазохистичким опсесијама. Док на леђа политичких и медијских противника качи мете, патетично нариче над својом судбином. Kао последња баба нарикача, свакодневно најављује своју смрт. Привиђа му се стрељање, вешање, спаљивање, сеча главе препаметне… Kад му понестане реалних повода, из архиве извлачи старе случајеве. Тако је пре неки дан, да би доказао да је угрожен, опет покренуо медијску хајку на твитераша који је пре две године објавио читуљу с његовим именом и ликом.
У то морбидно лудило увукао је и властиту породицу. Сваку псовку на рачун Данила и Милице, Вучић представља као опасну претњу убиством. Нека жена је на Твитеру окачила вулгаран статус да ће “на курац натакнути Данила и кљакаву Милицу”, њихов отац је приказао као напад на породицу. Подршку је добио од свог најтупљег политикантског оруђа, од Александра Вулина и Војислава Шешеља. Вулин је одмах захтевао да твитерашица буде трајно смештена у лудницу, а Шешељ је превазишао себе кад је заплакао над мукама своје мале куме Милице.
– За твит којим се прети Вучићевој деци треба да се добије најмање 10 година робије – рекао је Вучићев учитељ и политички отац.
Шешељ не мари за то што је и сам, много конкретније, пре пет година претио да ће се осветити Вучићевој и Николићевој деци. При том, десетогодишњу робију, због написа на Твитеру, тражи на телевизији Жељка Митровића, чији син је за убиство девојчице кажњен кућним притвором.
Kолико год биле монструозне, те медијске представе много су безазленије од претњи изнетих у тексту “Омча за Србију”. Тај сценарио само чека да се примени на неком од опозиционих лидера или новинара. С обзиром на крваве мрље у Вучићевој политикантској каријери, неће бити изненађење ако неки његов противник остане без главе. Kандидата има много, а, кад би био паметан, Звонко Веселиновић би схватио да се налази у врху те црне листе.
Сезона лова је почела с Оливером Ивановићем, а на коме ће се завршити зна, можда, само Александар Вучић.
Предраг Поповић, Таблоид
