Треба ли српски порески обвезник да спасава приватну америчку фирму
Целој привреди Србије је најмање једном, а да ова новинарка памти, разрезан порез на Железару Смедерево, па је легандарни Душко Радовић једног јутра са таласа Студија Б завапио: „Дадосмо све да бисмо имали Железару Смедерево, кад будемо имали Железару Смедерево, нећемо имати ништа друго“. Сем што је била предмет афоризама, Железара Смедерево је била и предмет сад тако популарних, али безазлених новинарских метафора, па је једна наша колегиница Србију и њено чудо – чедо из Смедерева упоређивала са човеком који је кадар да купи фићу, али он купи мерцедес, па га онда не вози јер нема пара за бензин. Толико је понекад коштала грађане и привреду Србије да су у невољи смислили и невољно објашњење како је до те грешке на њиховим плећима дошло: Јосип Броз Тито посетио Смедерево, па питао шта ту успева, а они му рекли грожђе, он пречуо: гвожђе и рекао:онда овде железара. Ко је смео да му противречи!?
Железара Смедерево је марта 2003. године практично поклоњена зато што држава више није могла да је субвенционише односно издржава. Али, како и доликује политичком привредном чуду, ратосиљали смо је се у процедури набијеној политиком. А како је Србији суђено, притом смо се посвађали с пола света, а другој половини нисмо омилили. Железара Смедерево је наиме практично поклоњена америчкој компанији У. С. Стеел, са седиштем у Питсбургу, пошто је фирма Сартид претходно отишла у стечај. Мада су их материјални докази повремено јасно демантовали, политичари из Владе Зорана Ђинђића негирали су било какво своје учешће у овом поклону, а у први план су и за заслуге и за казну истурали млађаног шефа Ђинђићевог кабинета Немању Колесара (све са кумом, стечајним управником), који је опет, кад год је требало, около кратко подсећао да су „српски судови независни и да влада на њих нема утицаја“. Али поклонопримац везу са владом никада није негирао, напротив, новинарима је више пута јасно речено да та фирма у посао не улази док не добије наклоност локалне власти. Словачку владу су у том смислу истицали као пример за углед. Смедеревску железару је Трговински суд у Београду продао за само 23 милиона долара Американцима без јавног тендера, из разлога чију политичку тежину су без зазора потврђивали чак и стручњаци за црну металургију.
Професор Данијел Цвјетићанин је у време продаје железаре био саветник тадашњег председника СР Југославије Војислава Коштунице и никада није крио да је у политичким консултацијама око продаје фирме учествовао, а овој је новинарки више пута потврдио да је „већ после 15 минута знао да Сартид треба продати Американцима“. Данас каже: „Они су нас тада више плашили него што су давали неку добру понуду. Они су нама казали: ви на светском тржишту челика не представљате ништа. Ту пар фирми решава сва питања:и кинеску тражњу, која је тад била велика, и тражњу у јужној Америци, која је тада била велика, и ту ви једноставно нисте играчи. Ми држимо то тржиште, ми једноставно можемо са тог тржишта да вас отерамо или да вас примимо. Ви сте направили нешто што не може да прође поред наших монопола“. Један од наших врхунских стручњака за црну металургију поздрављао је обављену трансакцију са истом још детаљнијом, дакле добрим делом политичком аргументацијом: „По мом мишљењу, У. С. Стеел је најидеалније решење за Сартид које се у овом тренутку могло пронаћи… Већ три године су на снази антидампиншке мере ЕУ плус прошле године уведене додатне царинске дажбине. Очекује се да У. С. Стеел тај проблем реши до трећег квартала или током трећег квартала ове године. Иначе, Американци су први увели заштитне мере за своју индустрију челика у виду додатних такси на његов увоз, а ЕУ је практично само узвратила истом мером“, изјавио је априла 2003.
„Американци су за фабрику практично дали око 100 милиона долара: 23 милиона за фабрику, а 80 милиона за исплату отпремнина радницима, и сви су били срећни а најсрећнија је била држава јер јој је остао дуг од само милијарду и по долара“, каже др Цвјетићанин. На терет Сартиду у стечају остали су дугови фирме, међу којима претежу потраживања четири велике домаће банке у стечају, а Сартид у стечају је и на списку 100 највећих дужника Пореске управе Србије. Средином прошле године у стечајној маси се налазило 49 милиона евра док су судски призната потраживања достигла око 1,33 милијарде. У ову огромну суму није било урачунато и правном гимнастиком испрва оспорено потраживање конзорцијума немачких банака, фондова и трговачких фирми од око 100 милиона долара, које нас је увело у спор са Немачком око „околности те специфичне приватизације“, како је говорио бивши немачки амбасадор у Београду Андреас Цобел, а који је често подизан на висок политички ниво.
Председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ није одустала од тврдњи да је у овом послу било корупције, али је више пута подвукла да Американци у њој нису учествовали! Од продаје до избијања светске економске кризе све је, са мањим инцидентима, у Смедереву текло као подмазано.
„То је за наук: да су они фабрику платили колико треба, не би се сад тако лако одлучили на њено затварање“, каже др Цвјетићанин на страшне вести из Питсбурга да последњег дана јануара железару у Смедереву може задесити и та опција, јер се власнику производња у њој више не исплати. „Али не верујем да ће је угасити, само затежу и траже додатне повластице“, каже један од најнепосреднијих учесника продаје из 2003. године, који ни данас о свом учешћу не би говорио јавно ни пред стрељачким водом. Он такође дубоко сумња да ће Влада Србије преузети одржавање производње у Смедереву јер „огромне су паре за то потребне“, а још мање да ће сакупити довољно за куповину фирме. „Биће како Американци кажу“, сигуран је др Цвјетићанин. Амерички партнери су одабрали не може политички повољнији тренутак бити да доносе судбинске одлуке за привреду Србије. Три месеца пред тешке парламентарне изборе владајуће структуре у Србији су, као што су брже боље и потврдиле, спремне на све. Само би им сада требало 5.400 радника на улици.
Некад су били у моди шефови кабинета, сад су ту улогу преузели државни секретари. Избор државног секретара у Министарству за финансије Душана Никезића за шефа радне групе која би обустављање производње у Смедереву требало да спречи сведочи да у евентуалним преговорима са Американцима неће бити обарања руку. Само записник жеља.
ХУМАНИ КАПИТАЛ И ДИЛЕТАНТСКО ИСТРЧАВАЊЕ: „То што је Влада Србије одмах направила радну групу врло је невешт прилаз целој ситуацији, требало је сигурно чекати, па ако Ју ес Стил нешто тражи размишљати о томе да ли да се то уради или не“, каже за Данас консултант за страна улагања Милан Ковачевић. „Влада је реаговала тако непрофесионално, да сам ја запањен“, каже и Владимир Кравчук, задужен за економска питања у ЛДП. „ Тако исхитрено рећи: хоћу, све ћу да урадим, купићу и фабрику ако треба, тиме ти преговарачки услови страшно падају“, додаје он. „У овом моменту имамо чак да се цена челика постепено поправља, што значи да се може догодити да сам Ју ес Стил поправи ову ситуацију. И за нас би било најпаметније да се не истрчавамо“, каже Милан Ковачевић уз подсећање да ми већ имамо огроман проблем са јавним новцем. „А овде се очито и у једној и у другој варијанти ми истрчавамо као неко ко ће потплаћивати да они користе производњу из Смедерева. То би било јако погрешно као што је било и досад погрешно што смо навикли да се за страна улагања од нас траже велике дотације. Уместо да поправљате систем, да имате јевтиније трансакције, да имате боље судове, да је уговор важнији него што јесте, ми трошимо новце и стално обећавамо нове новце, а немамо довољно новца и то нам је највећи проблем“, додаје Ковачевић.
Подсећајући да је држава Србија железару продала зато што њен буџет није више могао да издржи социјална и друга давања за ту фирму, професор Цвјетићанин каже: „Сад је испало, уместо да држава даје социјалну помоћ нашима, даваће је практично Американцима јер ће плаћати раднике док не раде чекајући коњунктуру на светском тржишту. Тиме ће Американце ставити у јако повољан, а нас у полуколонијалан положај. Док челичана ради, док има коњунктуре на светском тржишту, профити су ваши, а кад нема коњунктуре, ризик је онда наш и онда ми одржавамо у приправности оно што се зове хумани капитал да ускочи опет кад дође до коњунктуре. То ниједна држава не би смела да дозволи и не само држава, него нико ко води рачуна о својим интересима. То је противно тржишним односима. Онај ко сноси ризик, тај може да узима профит“. На страну то што није јасно, како каже Владимир Кравчук, зашто се држава у сличним ситуацијама према једној фирми понаша овако, а према другој онако, порески обвезници, сматра др Цвјетићанин, имају поводом понашања око Ју ес Стила све разлоге да буду јако љути на државу и из других разлога. „Јер, да ли је одржавање хуманог капитала у смедеревској железари први приоритет који Србија има или можда има и неких других од тих хуманих приоритета“.
Цвјетићанин сматра да железара у Смедереву не може бити ни економским приоритет јер прво, није у власништву државе Србије, а друго: „Мислим да је тржиште челика отворено, и по споразума са ЕУ ми смо на ветрометини, немамо ми више домаћег и страног произвођача у смислу да би наше тржиште било затворено за друге, хвала богу да тај идиотизам нисмо направили“.
Да ли је Ју ес Стил за себе уговорио неке посебне повластице у Србији није баш познато, мада је повремено било предмет домаћих политичких спорова. Као кад је Велимир Илић са места министра за инфраструктуру тражио уговор о продаји пре него што реализује закључак Владе да се Ју ес Стилу са 8,5 милиона евра буџетских пара изгради железнички прикључак са пристаништем. Наводно се испоставило да је уговор изгубљен. И стране новине су прошле године објавиле да је општина Смедерево готово до укидања смањила Ју ес Стилу таксу на коришћење земљишта уз Дунав и на име еколошке таксе. Да је по том основу у три кризне године компанија стекла повластицу од 400 милиона динара, потврдио је и градоначелник Смедерева Предраг Умићевић. „И то је страшно. Погледај само колико то нарушава слободну конкуренцију“, каже професор Цвјетићанин.
Кад су нарочито бесни у Електропривреди Србије, тврде да амерички амбасадор посети Владу Србије кад год крене прича о поскупљењу струје, а по њиховој незваничној, а грубој рачуници Ју ес Стил у Србији има упола нижу цену струје него у словачким Кошицама. „Али Ју ес Стил редовно плаћа струју. Уколико би га сад преузела држава, постао би нови РТБ Бор. Бор струју не плаћа годинама, највећи је дужник ЕПС-у, а држава тај дуг претвара у своје власништво“, кажу наши саговорници из Електропривреде. Ипак, производња у словачким Кошицама иде пуном паром, а у Смедереву јој прети гашење.
КИНЕЗИ ДОЛАЗЕ: „Једва чекам да Кинези дођу, танана милена, да Кинези дођу, да пешице кроз Европу прођу… „, овако се Индексово радио-позориште подсмевало ставовима неких бивших политичара пародирајући народне песме. „Ко би очекивао да ће Кинези да освоје све“, каже сада један од најактивнијих учесника у продаји сартида Американцима. „Па можда су Американци изгубили део монопола на тржишту челика, али имају они још монопол. Међутим, криза је велика и они затварају прво оно што им се најмање исплати, а најмање им се исплати овде јер су плате ипак више него у Кини“, тврди др Цвјетићанин.
Велика одрицања или велики рат
– Криза ће брзо проћи јер се криза разрешава ратом, а у рату црна металургија игра приличну улогу – категоричан је др Цвјетићанин. – Не мислим то ја, то тврди економска теорија. И Сорос је рекао биће рата, али више у виду пророчанства. Али по Марксу, зна се како наста криза. И по Кејнсу, зна се како настаје криза, али људи неће да читају. За периодом великог прогреса, увек долази период велике кризе. Кад се изгради мрежа железница у Британији и САД крајем XИX века, да ли су ти људи, који су градили те прагове и железнице, остали без посла? Па, јесу. Да ли је то изазвало недовољну тражњу? Јесте. Да ли је пред крај XX века дошло до фантастичног бума електронике, рачунара, мобилне телефоније? Да ли је у Кини дошло до прогреса? Да ли је то сада завршено? Јесте. Да ли су људи који су у томе учествовали остали без посла? Јесу. Је ли мора да дође до кризе? Мора. Може ли се та кроза разрешити тако да се ти људи запосле негде где се ствара само тражња? Може. Која је то грана у којој се ствара само тражња? То је ратна индустрија – каже др Цвјетићанин и додаје:
– Једини начин да се избегне светски рат катастрофалних размера је да новинари, аналитичари, економисти стално говоре о тој теорији. Онда ће људи морати да се тргну и да се спреме на велика одрицања и једни и други и трећи, па да до рата не дође. А ако се сви ми тешимо, неће ваљда, људи су паметни, ништа од тога, јер објективно све води ка рату. Не да то неко жели – каже др Данијел Цвјетићанин.
Данас
