Страшно је и помислити да је истина – Србија у канџама мафије и организованог криминала?

Има сумњи у које пристојан човек тешко може да поверује.

Између осталог, Багзи је оптужио извесног лекара из Ургентног центра Златибора Лончара, да је сарађивао с вођом Земунског клана, Душаном Спасојевићем. Сведок је тврдио да је Спасојевић тражио од Лончара да ликвидира члана конкурентске мафијашке групе Веселина Божовића, који се лечио у Ургентном центру од последица неуспелог атентата. Лончар је, наводно, Божовићу убризгао „нешто“ у инфузију, па је Божовић, који је „након рањавања једног дана био фит, чак седео у постељи и опорављао се, већ следећег дана напрасно умро“.

„На питање како је могуће да се неком пацијенту убризга смртоносна инјекција, а да то прође непримећено, саговорник Блица из Ургентног центра каже да би било довољно убризгати већу количину инсулина и да он умре, а да обдукција то не може да покаже“.

„Према тврдњама Миленковића“, пише још у овом чланку из 2006. године, „Душан Спасојевић је својевремено за ‘услуге’ поклонио Лончару стан и ‘ауди А6′. Колеге на Ургентном одлично се сећају тог аутомобила“.

Када је 2012. Николић победио на председничким изборима, Блиц је објавио и чланак под насловом „Николић славио са `доктором смрти`” и с поднасловом: „Поред лидера СНС Томислава Николића у вечери славља био је лекар Златибор Лончар који је током суђења за убиство Ђинђића описан као `доктор смрти`”. И заиста, на фотографији која је изашла у Блицу лепо се видело како Лончар извирује иза Николићевог десног рамена.

Лончар је реаговао на овај текст демантијем у коме је написао да нема везе са смрћу Веска Божовића, те да је „оваква гнусна лаж својевремено проистекла из болесних умова појединих колега“ из Ургентног центра, чији је „мотив да се лансирају овакве лажи“ био „професионална завист“.

Признајем да ме је већ тада збуњивало зашто Лончар оптужује своје колеге из Ургентног центра да су измислиле ту причу, када је све потекло од бившег члана Земунског клана, Дејана Миленковића. Ипак, када је 2014. Лончар постао министар здравља изгледало ми је невероватно да је та прича истинита; јер, како сам мислио, нико није толико неразуман да „доктора смрти“ постави за министра, а да претходно није проверио колико су истините оптужбе које се против Лончара износе у јавности.

Онда је КРИК 22. фебруара 2016. објавио документ из кога се види да је Лончар десет дана по смрти Божовића потписао уговор о куповини стана са супругом Сретка Калинића, члана Земунског клана. Према уговору, Лончар је Калинићевој супрузи требало да плати 30.000 евра (али, „није могуће утврдити да ли је новац икада исплаћен“), да би Лончар, девет месеци доцније, стан продао за 50.000 евра.

У тексту КРИК-а још пише да је и други члан Земунског клана који је добио статус сведока сарадника, Бошко Сувајџић, на суђењу за убиство Ђинђића, 2004. године, такође посведочио да је Душан Спасојевић, као награду за ликвидацију Божовића, поклонио Лончару стан.

У чланку се на крају истиче да је министрова супруга, адвокатица Весна Лончар, бранила чланове криминалне групе Дарка Шарића у поступку за шверц кокаина, затим да је заступала и познатог криминалца Сретена Јоцића (Јоцу Амстердама), а да је сада званична адвокатица Андреја Вучића, брата премијера Србије, и Предрага Малог, брата градоначелника Београда, у суђењу жандармима због инцидента током геј параде.

Овај текст указао ми је на то да прича о „доктору смрти“ можда ипак није само измишљотина земунских криминалаца и „завидљивих колега“. Занимало ме је шта ће на то да каже премијер. Ево шта је он одговорио на питања новинара у вези с тим: „Тиме сам се бавио колико сам могао. Сем прича, нисам наишао на доказе који би говорили против њега (Лончара – С. А). Ако ми докажете да је криминалац, у будућности за њега неће бити места. Али ја имам поверење да није тако“.

Упитан да ли се занимао код Лончара откуд то да је купио стан баш од „земунаца“, Вучић је одговорио да јесте, али да не може да износи детаље: „Не бих говорио о нашем приватном разговору“, казао је он.

Дакле, премијер је позвао новинаре да они докажу да је његов министар починио криминално дело (као да је то дужност новинара?), а „случајност“ да је његов министар „купио“ стан од мафије прогласио је „приватном тајном“ између њега и министра (?). Било је јасно да Вучић „покрива“ Лончара како би га заштитио. Исто је било и у „афери хеликоптер“ („Гашића и Лончара нећу да дам!“).

Коначно, 22. јануара 2017, Велимир Илић на конференцији за новинаре показао је фотографију Златибора Лончара на којој овај грли Душана Спасојевића. Позван да прокоментарише тај догађај, премијер је изјавио да се „велика опасност надвила над Србијом и да би лопови, криминалци и они који су пљачкали, преко својих представника, по сваку цену, хтели да се врате на власт“. „Лончара сам питао о чему се ради“, рекао је том приликом Вучић, а „министар ми је објаснио да је реч о слици насталој после операције Спасојевићевог оца и да су га потом позвали у оближњи кафић да му захвале, те да нема везе ни са каквим криминалцима“.

Међутим, онда је Веља Илић новинарима показао другу фотографију на којој је Златибор Лончар усликан баш поред базена у вили Душана Спасојевића. Та фотографија оповргла је премијерову тврдњу да је Лончар „само оперисао Спасојевићевог оца“, па „свратио после у кафић на пиће“. Лончар је, очигледно, посећивао Шилерову и то после објављивања друге фотографије тешко да може да се оспори.

И тако, оно што је изгледало страшно у тој мери да је деловало да не може бити истина, почело је да се потврђује: уз два сведочења, појавио се, дакле, и документ (уговор), а потом и две фотографије.

Човек не може да се не запита – а да нису и друге, једнако страшне сумње можда истините? Шта је са оним чуваром-сведоком у афери Савамала, који је због „прединфарктног“ стања превезен на ВМА, да би због „везаних црева“ затим био пребачен на неурологију где је „физички везан“ због „менталних проблема“, па је убрзо „умро природном смрћу“? У то нас је најгорљивије уверавао управо – министар Лончар.

Шта је с Мохамедом Дахланом (Mohammed Dahlan), једним од премијерових „арапских пријатеља“ – позната је фотографија на којој Вучић, Мило Ђукановић и Дахлан седе на софи у Вучићевој кући (овде), као што је познато и да је Дахлан добио српско држављанство, да је добио на коришћење вилу на Дедињу, као и да је важан партнер за извоз српског наоружања на Блиски исток – а кога је званична палестинска комисија означила као ликвидатора који је Јасеру Арафату, док је лежао у болици у Паризу, убризгао отров, од чега је Арафат умро? И да ли је истина да се српским оружјем, које „пријатељу Дахлану“ – том „убици с инјекцијом“, продају српске власти, наоружавају сиријски побуњеници из ког потом пуцају и на руске војнике?

Уз те страшне сумње иду и страшне оцене – најпре, једног угледног новинара ФСК, да је у Србији Вучићева власт, али Вучић-Ђукановићев режим („Србијом већ четири године влада Мило Ђукановић, чија је Вучић пука лутка на концима“) и једног народног посланика, који пише: „Немојмо се заваравати, ова дружина неће отићи мирно, попут, на пример, Коштунице или Тадића“.

Шта да радимо што као пристојни људи често не верујемо у страшне истине­. А можда бисмо морали?

Слободан Антонић, ФСК