До 8. деценије двадесетог века, када је у свету постојао Бретонвудски монетарни систем, а још није било никаквих „Базела“, све је било другачије. Банке су оцењиване пре свега по количини злата које је сачињавало сопствени капитал. Што је било више злата у односу на укупан износ капитала и укупне активе, то је банка сматрана за поузданију. Све је било једноставно, разумљиво и логично. Али та добра, стара времена су крахом златног стандарда и одлуком ММФ-а да се изврши потпуна и дефинитивна демонетизација злата завршена. Злато је послато у „резерву“ као обична берзанска роба, исто као нафта, пшеница или кафа. А банке су могле, баш ако су хтеле, да злато користе као објекат инвестирања, али је тај метал престао да се сматра за пуновредну финансијску активу.
До сада је Банка за међународне обрачуне злато држала у „црној кутији“. „Правила игре“ су била таква, да је банкама било неисплативо да сакупљају злато. У најбољем случају банкари су на злато гледали очима шпекуланата који купују и продају злато ради стицања тренутне добити.
„Базел-III“ је нагло подигао статус злата. Нова правила предвиђају да се злато у банкарски капитал првог степена (tier-1) дозначује по 100-процентној цени. Банке добијају могућност да своје активе у папирима (пре свих – облигације америчке државне касе) замењују жутим металом. Експерти су израчунали да ће овакво правило повећати потражњу за драгоценим металом најмање за 1700 тона. Постоје и више процене – до 3000 тона. Много експерата претпоставља да је израда „Базела-III“ вршена уз помоћ снажног лобирања клана Ротшилдових, који је заинтересован за обнављање новчаног статуса злата у свету. Ротшилдови већ два века контролишу главне резерве злата, учествују у експлоатацији жутог метала и на тржишту драгоцених метала представљају „маркет-мејкера“. Још пре него што је ступио на снагу најновији стандард Базелског комитета, у септембру 2012. су руководиоци једне од највећих светских банака Deutsche Bank AG, која спада у сферу утицаја Ротшилдових, дала громогласну изјаву о томе, да се злато поново од робе претворило у новац. Таква изјава је са друге стране Атлантског океана, највише из ФРС САД, изазвала јаку реакцију. Руководилац федералних резерви САД Бен Бернанке је ко зна који пут изашао са изјавом да злато није ни близу најбољој врсти новца.
Није тешко схватити да „Базел-III“ представља ударац за САД долар и америчку економију. Зато је реакција Сједињених Држава била врло јака и оперативна. На крају прошлог века новчани и финансијски регулатори САД (Систем федералних резерви, Агенција за осигурање депозита и Управа за девизну контролу) су саопштили: обратиле су им се највеће америчке банке са изјавом да су нови стандарди Базела преоштри за депозитно-кредитне организације. После тога су се Систем федералних резерви и остали финансијски регулатори САД са своје стране обратили Комитету и изјавили да се увођење „Базела-III“ у САД одлаже, а датум преласка на нови стандард није саопштен. Одмах су се европске банке узнемириле, јер су израчунале да ће, ако оне почну са преласком на нови стандард, постати неспособни да конкуришу америчким банкама. И онда су и оне одбиле да пређу на „Базел-III“.
Па онда – ко је остао да извршава „Базел-III“ од 1.01 2013? Списак није тако дуг – укупно 11 земаља: Аустралија, Хонгконг, Канада, Кина, Мексико, Саудијска Арабија, Сингапур, Тринидад, Швајцарска, Јужна Африка, Јапан. Може да се дода и Индија која је изјавила да ће се „Базелу-III“ придружити 1.04 2013. Интересантно је да су у списку четири земље које спадају у „златну милијарду“ : Аустралија, Канада, Швајцарска, Јапан.
Загонетно је и одсуство Турске у наведеном списку. У тој земљи се активно подстиче што шире коришћење злата у банкарским операцијама, а специфична тежина жутог метала у сопственом капиталу и у активама турских банака у односу на његово коришћење у другим земљама је висока. Де-факто, турски банкарски сектор је потпуно спреман за извршење стандарда „Базел-III“. Како је констaтовао лондонски Financial Times, политика руководиоца Централне банке Турске, Ердема Баскија, је турским банкама донела импресивне резултате: кроз златне програме они су у последњих 12 месеци ангажовали 8,3 милијарде САД у нове депозите, и та средства сада могу да се усмере на кредитирање.
Како видимо, у горе наведеном списку се налазе скоро сви главни произвођачи злата: Кина, Јужна Африка, Канада, Аустралија. Низ земаља из списка су главни извозници тог метала (Кина, Хонгконг, Швајцарска, Саудијска Арабија, Индија). Кина која је ушла у групу „златних“ лидера одавно алудира на могућност да јуан претвори у златну валуту. А Швајцарска гура пројекат увођења у самој земљи паралелне валуте у облику златног франка.
„Базел-III“: преусмеравање банака ка злату
Увођење у пословање нових правила Базела може да доведе до радикалне промене позиције банака у појединим земљама у светском финансијском систему. Прво, очекује се јачање позиција кинеских банака обзиром да Кина већ неколико година заузима прво место на свету и по количинама експлоатације и по увозу жутог метала. Позиције банака које су храбро стале под заставе „Базела-III“ ће јачати и зато што цене злата током последњих 12 година показују врло висок темпо раста без преседана – просечно 17% годишње. 2012. тројска унца злата је коштала 1700 долара. А такозвана „праведна“ („уравнотежена“) цена тог метала се по мишљењу многих златних трејдера налази на нивоу који не иде испод 5000$. Ко је успео да ухвати место у „златном возу“ купујући карте по ниским ценама, тај има много више шанси да се сутра нађе на светском финансијском Олимпу.
Чак и оне банке, које за сада нису ушле у зону деловања „Базела-III“ схватају да њихова будућност зависи од тога, колико брзо они могу да се окрену према злату. Статистика ММФ-а и Светског савета за злато не дају јасну слику куповине злата на читавом банкарском сектору. Али – постоји статистика о купопродајним операцијама централних банака на тржишту злата. После рушења Бретон-Вудског монетарног система централне банке читавог света су током три деценије више продавале злато, него што су га куповале. После скорашње финансијске кризе ситуација се кардинално променила. У 2011.години чисте куповине злата од стране централних банака света су износиле 457 тона. То је више него 10% количине која представља комплетну потражњу злата на светском тржишту (4400 тона). А током 15 година које су претходиле кризи чиста продаја је износила просечно 400 т годишње. Тако су централне банке направиле оштар заокрет и почеле да купују злато у количинама које се нису виделе још од 60-их година 20. века. 2011.година је постала рекордер по количини чистих куповина злата од стране централних банака, ако се посматра период од 1964.године. Према прелиминарним подацима Светског савета за злато, у 2012. је постављен нови рекорд: чисте куповине жутог метала од стране централних банака земаља су се попеле на 536 тона.
Што се тиче комерцијалних банака, пре увођења стандарда „Базел-III“ оне су се према жутом металу односиле само као према инструменту повећања своје добити помоћу шпекулација и/или инвестиција, али нису имале стимуланс за стварање неких значајнијих сопствених резерви овог драгоценог метала. Мислим да се од 2013. њихов однос према злату значајно променио, јер ће га набављати лично за себе ради повећања стабилности бизниса привлачењем клијената.
Легализација стандарда „Базел-III“ у низу земаља у 2013.години је озбиљан знак да се злато враћа у свет новца. За сада се ради о класичном златном стандарду, при коме банке слободно размењују папирне новчанице за метал. Али метал може да се користи шире, за покривање обавеза банака и може да буде финансијска актива „највише инстанце“. Можда ће у перспективи, када банке сакупе довољну количину злата, на дневни ред опет да дође питање обнове златног стандарда…
Валентин КАТАСОНОВ | 13.05.2013
Фонд Стратешке Културе
