У војном смислу Руси су у свом региону јачи од Американаца. Сједињене Државе нису практично имале никакве војне варијанте за Крим, исто као што нису имале ниједну за Грузију 2008. године. Сједињеним Државама било би потребно неколико месеци да формирају снаге у случају већег конфликта у Евроазији

За припрему операције „Пустињска олуја“ било је потребно шест месеци. За упад у Ирак 2003. биле су потребне сличне припреме. За тај временски период Руси би постигли своје циљеве, а једина варијанта за Американце било би немогуће: организовање упада на руску територију

Американци не желе да Руси реализују војне варијанте зато што би то показало неспособност САД да благовремено одговоре. Такође би се показала слаба места у NATO

Немци не желе отпочињање, чак ни малог хладног рата. Американци уопште нису спремни да делују тако да напусте регион где две силе – Русија и Немачка могу да се супротстављају америчком деловању

Сједињене Државе нису спремне да признају да су ушле у период током којег ће супарништво са Русијом одређивати елементе у њиховој спољној политици

Постоји аргумент да није у интересу САД да се прекине украјинска криза, будући да њено настављање доводи до тога да се Русија увлачи у украјинско блато да би губила снагу и прекинула започето супарништво пре него што оно стварно почне

АМЕРИЧКИ политиколог, оснивач и директор приватне обавештајно-аналитичке организације „Стратфор“ (Strategic Forecasting Inc.) – Џорџ Фридман – прокоментарисао је почетак преговора на нивоу министара иностраних послова између САД и Русије о решавању кризе у вези са Украјином.

Његова анализа појавила се под насловом „Русија и Сједињене Државе воде преговоре о будућности Украјине“. Факти је преносе у целини:

Рутина хладног рата били су преговори америчких државних секретара и совјетских министара иностраних послова о исходима криза и судбинама читавог низа земаља.

Од епохе када су такви преговори вођени прошло је прилично много времена, али прошле недеље вратило ми се осећање „већ виђеног“. Американци и Руси водили су преговоре са циљем да нађу начин за смањење напетости у Украјини и о томе како да се обликује њена будућност.

Током преговора председник САД, Барак Обама, ставио је до знања да Вашингтон не намерава да проширује NATO на Украјину или Грузију. Руси су изјавили да немају никакве намере да воде даље војне операције у Украјини.

Џорџ Фридман – „Стратфор“ (Strategic Forecasting Inc.)

Разговори између министра иностраних послова Русије, Сергеја Лаврова и државног секретара САД, Џона Керија, били су опширни и дуги. Ниједна страна из различитих разлога не жели да се криза наставља и свака има различито тумачење ситуације.

Руско виђење

Руси су уверени да су специјалне службе, које су подржале невладине организације, распиривале побуну у Кијеву и да би се без тога демонстрације завршиле, а влада одржала. То од стране Руса није нова прича.

Они су такође тврдили да је „наранџаста револуција“ имала те исте корене. Запад то негира. Важно је да Руси у то верују. То значи да они сматрају да обавештајна служба Запада има могућности да дестабилизује Украјину, можда и друге земље које улазе у сферу утицаја Русије, или, чак, саму Русију.

То значи да се Руси плаше моћи САД.

Руси такође не верују да они ништа не треба да раде. Поред своје теорије о учешћу западних обавештајних служби, они знају да су Украјинци хировити и да организовање побуне уопште није исто што и управљати њиховом земљом.

Руси су за Украјину повећали цену гаса за 80%, а фонд за помоћ Међународног монетарног фонда за подршку украјинског државног дуга одређује значајну социјалну и економску главобољу. Кад тај бол овог лета дође у масе, а романтична сећања на побуну нестану – Руси очекују негативне реакције становништва према Западу.

Свој утицај, јавни и скривени, они такође користе да би формирали украјинску владу.

Задржавање Источне Украјине радило би против такве стратегије. Руси би желели да проруски региони гласају на украјинским изборима и тако пошаљу јаку опозицију у Кијев.

Не би било рационално да одвоје читаву Источну Украјину или њен део.

За Русе друге варијанте нису доступне. Било је разговора о активностима Моладвије и Придњестровља. Међутим, да би руске снаге оданде могле да делују против Молдавије, снабдевање региона мора дa иде преко Украјине. Руси морају да претпоставе да ће у случају сукоба Украјинци спречавати приступ Придњестровљу. Руси би могли да себи отворе пут, али ће онда деловање против Молдавије довести до упада у Украјину – то значи да ће Руси морати да се враћају тамо одакле све и почиње.

Могуће активности у прибалтичким земљама Кремљ може да стимулише изласком руске мањине на улице. Међутим, те земље су у NATO-у, а одговор би могао да буде непредвидљив.

Руси желе да означе своју сферу утицаја на Украјину не нарушавајући комерцијалне и политичке везе са Европом, посебно са Немачком. Руске трупе које крену у земље Балтика довешће у питање односе Русије са Европом.

Преговори о уклањању кризе за Русе имају смисла зато што ризици који су повезани са потенцијалним активностима нису тога вредни и зато што сматрају да могу да обнове свој утицај на Украјину после економских потреса плаћајући готовином да би ублажили бол.

Виђење САД

Сједињене Државе виде да Руси имају две полуге утицаја.

За припрему операције „Пустињска олуја“ било је потребно шест месеци. За упад у Ирак 2003. г. биле су потребне сличне припреме. За тај временски период Руси би постигли своје циљеве, а једина варијанта за Американце било би немогуће: организовање упада на руску територију. Американци не желе да Руси реализују војне варијанте зато што би то показало неспособност САД да благовремено одговоре. Такође би се показала слаба места у NATO-у.

Американци такође не желе да направе тест за Немце, јер не знају на коју ће страну кренути Берлин.

У извесном смислу, Немци су отпочели кризу пошто су иступили против одбијања Украјинаца да почну процес зближавања са ЕУ и подржали једног од лидера побуне пре и после протеста. Али, од тада су Немци ублажили свој занос, а човек којег су они подржавали -Виталиј Кличко, испао је из трке за функцију председника Украјине. Немци су се повукли.

Немци не желе отпочињање, чак ни малог хладног рата. Константни сукоб на истоку код њих ће погоршати нестабилност Европске уније и може приморати Немачку на оштрије поступке, које она, у ствари, не жели да преузима на себе.

Берлин је веома заузет покушајима да стабилизује Европску унију и сачува заједно Јужну и Централну Европу у условима општег расула и појављивања на видику све израженијих радикалних десничара. Зато му није потребан двобој с Русијом. Такође, Немци добијају из Русије трећину своје енергије. То је узајамно корисно, али Немци нису сигурни да Русија види узајамне користи за време кризе. То је ризик који Немци не могу да допусте да преузму на себе.

Ако Немачка опрезно делује, онда, без обзира на то, страсти у региону јачају. Европљани у Централној Европи треба да буду опрезни. На пример, Пољска, једноставно не може да игнорише Немачку.

Сједињене Државе могле би да изграде билатералне односе у региону, како сам ја замислио, што ће се временом десити, али у овом тренутку Американци уопште нису спремни да делују тако да оставе регион где две силе – Русија и Немачка могу да се супротстављају америчком деловању.

Вашингтон као и Москва има ограничене могућности. Чак, ако претпоставимо да су приговори Русије о утицају САД преко невладиних организација истина, онда су оне одиграле на ту карту и биће тешко поново на њу играти када су предузете мере. Према томе, последњи догађаји су логични.

Руси су се обратили Американцима да би размотрили ублажавање кризе и молили су за оснивање федерације у Украјини. Такође су стигли предлози и о распоређивању посматрача.

Значај преговора

Најзанимљивије је то што су се у следећем чину разигране радње Руси и Американци обратили једни другима. Наравно, Руси су разговарали и са Европљанима, али чим је дискусија дошла до фазе одређивања будућности и могућих варијанти, Лавров је телефонирао Керију, а Кери је одговорио на позив.

То нам говори нешто веома важно о томе како је свет уређен.

Ја сам установио слабост обе земље, али чак и пред лицем те слабости Руси знају да они без америчке сарадње не могу себе да се извуку из кризе, а и Сједињене Државе такође схватају да ће морати да имају посла с Русима и да се не може рачунати на једноставан исход као што су то понекад чинили у региону током 1990-их.

Делимично то може да буде навика стечена у време хладног рата. Ипак, овде није само то, него и више од тога. Ако Руси, да би заштитили своје националне интересе не доводећи их до нивоа ризика, желе да постигну решење украјинског проблема који они сматрају прихватљивим, једина земља са којом могу да разговарају јесу Сједињене Државе.

У Европи нема ниједне личности која о тако значајном питањуговори у име европских држава. Енглези само говоре за Енглезе, Французи – за Французе, Немци – за Немце, а Пољаци – за Пољаке. Приликом вођења преговора са Европљанима прво морате да омогућите Европљанима да се међусобно договоре. После преговора поједине земље или, можда, Европска унија, могу, на пример, да пошаљу посматраче. Али, када ствар дође до политике са позиција силе, Европа је апстракција.

Руси су се обратили Американцима зато што су схватили да је, без обзира на слабост САД, у том моменту и на том месту, потенцијал моћи Сједињених Држава суштински већи од њиховог.

У том светлу, неуспех у односима са САД за Русе би био опасан, а преговори су били најбољи начин за решење проблема.

Споразум између САД и Русије о попуштању кризе највероватније ће довести Немце и све остале до тог споразума.

Немачка жели решење које не нарушава односе са Русијом и не погоршава односе са Централном Европом. Немцима су потребни добри односи са Европљанима Централне Европе у контексту Европске уније. Американци желе добре односе, али у овом моменту мало зависе од Централне Европе. Према томе, Американци потенцијално могу да дају више него Европљани, чак и у случају да Европљани могу да се организују за вођење преговора.

На крају, Сједињене Државе имају глобалне интересе на које Руси могу да утичу. Иран је најочигледнији. На тај начин Руси могу да повежу питања о Украјини са питањима о Ирану да би извукли повољнији споразум са Сједињеним Државама.

Преговори са САД имају минималну економску компоненту и максималне политичке и војне компоненте. Постоје места где Сједињене Државе желе помоћ Русије у таквим стварима. Оне могу да имају посла једна с другом.

Разна страховања САД

Основно је да Сједињеним Државама није јасно шта оне хоће од Руса.

Делимично оне желе да организују уставну демократију у Украјини. Руси, заправо, нису против тога док Украјина не уђе у NATO или у Европску унију. Ипак, Русима је такође познато да је изградња уставне демократије у Украјини огроман, можда и узалудан посао. Они знају да влада стоји на опасном економском и социјалном живом песку.

Постоји део владе САД који је забринут због проблема претварања Русије у регионалног хегемона, а постоји део владе САД који је као и раније обузет Блиским Истоком и у Русима види претенденте на значај у региону, док их други виде као потенцијалне партнере.

Као што се понекад дешава, у Сједињеним Државама постоји комплекс идејно-институционалне разноликости.

Стејт департмент и Министарство одбране ретко истоветно гледају на проблем, различите канцеларије имају опречне ставове, а исто то се односи и на Конгрес. То у извесном смислу чини Сједињене Државе донекле сличним Европљанима, али такође отвара могућности за манипулације током преговора.

Ипак, о питањима која се тичу највишег националног значаја, независно од разноликости погледа, председник или нека друга доминантна личност, може да говори ауторитативно. У овом случају, чини се, да је то Кери који је патио због другачијих погледа на људска права и на политику силе, али још увек може да говори у име јединствене државе која може да закључи споразум о организује коалицију у Европи и у Кијеву да би потврдила споразум.

После пада бившег украјинског председника Виктора Јануковича, Русија је доживела значајан заокрет. Русија је јавно наступила не толико да би прекинула пораз, него ради формирања перцепције њене власти. Моћ Москве је реална, али недовољна да заузевши Кијев непосредно врати догађаје.

Она ће морати да искористи економску слабост Украјине, њену политичку раздробљеност и време да би покушала да обнови свој положај. Да би то учинила неопходна је усаглашена одлука која ће бити подстакнута догађајима. Да би имала такву одлуку Москви је неопходан значајан партнер за преговоре. Сједињене Државе су – једине од могућих. И поред све њихове сложености и необичности, ако буде могуће убедити их да делују, само оне могу да обезбеде стабилну платформу која је сада потребна Русији.

Сједињене Државе нису спремне да признају да су ушле у период током којег ће супарништво са Русијом одређивати елементе у њиховој спољној политици.

Њихова унутрашња логика није оријентисана на Русију, ни на нивелисање унутрашњих бирократских интереса. Постоји аргумент да није у интересу САД да се прекине украјинска криза, будући да њено настављање доводи до тога да се Русија увлачи у украјинско блато да би губила снагу и прекинула започето супарништво пре него што оно стварно почне. Али, Сједињене Државе раде на својим сопственим пословима и још нису спремне да размишљају о терминима слабљења Русије. Узимајући у обзир релативну изолацију Сједињених Држава, одлагање – није лоша идеја.

Зато преговори показују да ће бити обећавајући. Ипак, важније је да су нам Руси показали како свет још увек ради. Онда кад нешто мора да се стигне да се уради, телефон за позив још увек се налази у Сједињеним Државама.

Превела Ксенија Трајковић

Факти