Синиша Мали неће бити Вучићев кандидат на београдским изборима. Но, ко ће онда бити његов такмац?

Најпре је Мали објавио да се неће кандидовати (овде), а онда је Вучић саопштио: „Мали неће бити поново градоначелник, ја сам донео одлуку, иако имамо већину у градској скупштини. Постаје немогуће да ради због свеопште кампање“ (овде).

Вучић, за кога никад нисте сигурни у ком својству говори (премијер, председник или шеф СНС-а?), овом приликом очигледно је наступио као шеф СНС-а. У демократским странкама ова врста одлуке била би донета, после расправе, гласањем на Главном одбору странке; али уместо тога, опет имамо Вучићево: „ја сам донео одлуку“. Но, то је већ проблем те странке, мада се за саму одлуку не може рећи да је неразумна.

Мали је, наиме, компромитован различитим аферама: од плагирања трећине доктората (овде), преко фантомског рушења Херцеговачке, за које је и сам Вучић рекао да „иза догађаја у Савамали стоје највиши органи градске власти у Београду“ (овде), до прања 500.000 евра преко оф шор фирме Малог (за те паре – за које се не зна како их је зарадио, Мали је, затим, купио два стана и четири гараже у београдском луксузном комплексу „Оаза“, као и стан на мору у Бугарској; овде).

Са толико путера на глави Мали одиста не би био добар кандидат за београдске изборе који су, и иначе, за СНС и Вучића незгодни. Вучић, наиме, није постигао баш најбољи резултат у Београду – и то на изборима на којима СПС није имао свог кандидата, већ је подржао лидера СНС-а, што на београдским изборима 2018. тешко да ће бити случај.

Вучић је, заправо, у целој држави добио 55%, али је у Београду узео тек 44% гласова – знатно мање него у било ком другом делу Србије (видети овде). На Врачару Вучић је изгубио од Јанковића 28%:39%, у Старом Граду 27%:39%, а на Савском Венцу 33%:35% (овде).

Ако је коалиција СНС-СПС у Београду 2017. добила тек 44% гласова (2014. заједно су имали 55%; овде), тешко је замислити да 2018. године може да постигне бољи резултат. Да подсетим, Саша Јанковић је у главном граду узео 24%, Лука Максимовић 13%, Јеремић 6%, Шешељ 4%, Бошко Обрадовић и Александар Поповић по 2%, а Саша Радуловић 1%.

Ипак, главна шанса да коалиција СНС-СПС дође до градоначелника 2018. – а он се бира у градској скупштини – јесте да више опозиционих листа не пређу ценз од 5%, те да се њихови гласови прелију највећој листи. Такође, шанса је и у постизборном придобијању неке од номинално опозиционих странака: није тешко замислити одборнике појединих „љутих“ опозиционих партија који „самостално“ одлучују да „на локалу ипак сарађују са СНС-ом“ – као што је био случај са ДСС-ом у Београду, 2014. (овде).

Главни изборни аргумент за кампању СНС-а у престоници свакако ће бити Београд на води (БНВ). Грађани у Србији, као љубитељи „опипљивих ствари“, много воле да виде да се нешто гради. Зато је Драган Ђилас, 2012. године, забележио одличан резултат (тукао је Вучића 36%:24%; овде) управо захваљујући једној таквој „опипљивој ствари“ – мосту преко Аде. Београђани су, ако се сећате, уочи избора 2012, добили прилику да се прошетају по тада још недовршеном мосту – и то је за многе од њих било пресудно.

Грађани престонице вероватно неће моћи да се попну на две куле БНВ уочи избора 2018, али ће моћи да их виде из готово сваке тачке у центру града. Претпостављам да се многима од њих то такође може допасти, па ће се на основу тога и одлучити за коју листу ће гласати.

Ипак, док је мост јавно власништво, куле БНП биће приватно – што донекле квари утисак који на публику треба да остави тај предизборни џокер СНС-а. Такође, проблем је и у бројним контроверзама – како стручним, тако и политичким – које прате БНВ (овде), а које су знатно интензивније него што су својевремено биле оне у вези с мостом на Ади.

Заправо, ако опозиција игде данас може да победи Вучића, то је највероватније у Београду. Ту се налази највише опозиционих медија, највише опозиционих бирача, а и локални проблеми створили су прилично снажне локалне опозиционе покрете, попут „Не давимо Београд“. Опозиција се нада да би преузимање Београда од СНС-а могло бити, после 2012, прва победа над Вучићем и плацдарм за његово даље потискивање. Имајући у виду ресурсе престонице, то би заиста и било моћно упориште за нове политичке акције против Вучића.

Но, главни проблем опозиције је тај што ће у кампању ући с више кандидата за градоначелника. Као могући такмаци већ се помињу Саша Јанковић, Драган Ђилас, Бели Прелетачевић, Александар Шапић, Шешељев син… (овде, овде и овде). Но, будући да се градоначелник не бира директно, већина опозиционих кандидата више ће бити „електрични зец“ него стварни такмац. Ипак, сви се надају прескакању ценза и уласку у скупштину, после чега ће моћи да преговарају са оним чија је листа најближа одборничкој већини.

Мислим да главни Вучићев проблем неће бити кандидат опозиције, него кандидат СНС-а. Међу ведетама СНС-а, наиме, треба наћи неког ко ће моћи да буде представљен као „стручњак за Београд“ и коме ће моћи да се повери газдовање престоницом. „У СНС је тренутно као најозбиљнији претендент на ову позицију виђен Никола Селаковић“, пишу Новости (овде). „Он је заједно са Братиславом Гашићем у СНС био водећи оперативац управо завршених председничких избора, на којима је Александар Вучић однео убедљиву победу“. Осим Селаковића, шансе за СНС кандидатуру у Београду се, према Новостима, дају и Зорани Михајловић и Горану Весићу, тим пре што се Селаковић спомиње и међу кандидатима за премијера (рецимо овде).

Селаковић може да буде јак такмац СНС-а за Београд, али можда – одвећ јак. Иако он лично непрестано испољава оданост премијеру-председнику („Никола Селаковић: Апсолутно сам уверен у политичку вештину, знање и умеће Вучића“; овде), за Селаковића нису везане афере, образован је и пристојан човек – што баш и није одлика већине чланова СНС естаблишмента.

Отуда би Селаковић као београдски градоначелник имао потенцијала да израсте у унутрашњег конкурента Вучићу – што овај мајстор технологије власти не може а да не примети. Али, ако не Селаковић – ко онда? Неће бити лако премијеру-председнику да нађе одговор на то питање.

Стога, да будем саркастичан, можда бисмо од Вучића ускоро могли чути и изјаву: „Не, не! Не пада ми на памет да се кандидујем за градоначелника Београда!“

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе