Струјосек не мари за сиротињу

Драмског уметника Гордана Кичића ускоро ће београдска публика на матичној сцени Атељеа 212 премијерно видети у насловном лику представе „Струјосек” настале по делу Александра Радивојевића, у режији Александра Швабића. Драматург је Гордана Гонцић, сценограф Валентина Попрзан, костимограф Мариа Марковић, а композитор Иван Антић.

„Струјосек” је, заправо урнебесна црна комедија сатиричног типа која прича о теренском раднику који сече струју дужницима. Поред Кичића Радивојевићеве јунаке тумаче и Бранислав Трифуновић, Марко Гверо, Миодраг Крстовић и Милица Гојковић.

Да ли вашег Струјосека погађа немаштина, беда, општа беспарица људи у окружењу? Има ли разумевање за напаћени народ?

Нема. Он бије битку, заправо, против струје. Струјосек сматра да је струја расадник лажног светла, а лажно светло корумпира пре него дрога. Сви су опседнути лажном светлошћу. Људи се губе под утицајем струје, заправо под утицајем онога што она производи данас, од социјалних мрежа, телевизија, интернета… Мој јунак сматра да ће у мраку тренутно бити најбоље, да ће се људи окренути једни другима, као и хуманости.

Ипак, у питању је модерна бајка која метафорички критикује свет модерне технологије. Права светлост, по Струјосеку, обитава у квалитетном мраку. Какав је то мрак?

Квалитетан мрак је у биоскопу где имате специфично приказане слике које треба да се гледају, а будући да је у људској природи да не може да направи прави избор, јер је претрпан садржајима, Струјосек сматра да све то треба укинути. Окренути се једни другима и почети из почетка. Струјосек, заправо, бије битку са Николом Теслом. Он сматра да Тесла колико год је свету подарио доброг и корисног, толико је и сам крив што је дозволио да се светлост расплине. Комад је метафоричан, јако духовит, другачији. Аутор Радивојевић је врло специфичан и необичан писац, не само за наше поднебље, већ и шире. Његове идеје су врло радикалне, али са друге стране и јако тачне. Комад изузетно кореспондира са садашњим временом, и јако је користан у овој празнини духа, недостатку хуманости.

После награђиваног Вуфа, Муароа, али и Хлестакова, Моцарта, Самоубице, Санија… београдској публици ћете се представи у лику Струјосека који у лажном светлу види непријатеља. По чему се разликује од ваших досадашњих сценских јунака?

Чудан је комад, слојевит. Струјосек је врло радикалан и другачијим средствима баратам у овом лику, односно, комаду. Особен је и сасвим различити од свих јунака које сам до сада радио, у приступу, у духовитости која је неопходна, али и у озбиљности. Пронашао сам га у некој врсти незадовољства, осујећености. Струјосек једноставно сече.

Одувек сте имали фасцинацију суперхеројима. Као тинејџер сте били залуђени Суперменом, односно, филмовима „Рат звезда”, „Роки”, „Побеснели Макс”… Ко су суперхероји данашњице?

Суперхероја има све мање у данашњем друштву, али их има. Дефинитивно, Новак Ђоковић је један натчовек, он јесте суперхерој. Такви јунаци постоје у литератури, у филмовима и у стриповима. Јако мало, нажалост, могу да их лоцирам у данашњем тренутку.

Волите да се супротстављате. Да јавно износите своје ставове. Колико је тешко изборити се за своје идеје?

Мислим да је јако занимљиво ово што су млади људи урадили око биоскопа „Звезда”. То су неки млади ентузијасти, разборити људи који су одлучили да преузму ствар у своје руке, што је потпуно легитимно. Са друге стране треба видети шта је перспектива свега тога. Снагу црпим у породицу, у новим пројектима које радим, у послу којим се бавим, који је врло специфичан. Уметношћу се није лако бавити ни у ком времену. Сваки уметник у свом времену има неких својих проблема, недоумице, дилеме. Мени је довољно што имам прилику да радим, да сарађујем са различитим људима, на различитим медијима, да ли је то филм, серијски програм, позориште. Срећан сам због тога што могу да променим с времена на време делатност у том смислу.

Нашу свакидашњицу најпре сте квалификовали као политички трилер, па гротеску, онда комедију апсурда, затим трагедију. Који, по вама, жанр сада „играмо”?

Можда научну фантастику. Није једноставно ни уметницима да опстају у овом времену, јер их дневне ствари притискају и стављају им окове око свих екстремитета, од кредита, беспарице, до свакодневних проблема, притисака из медија. Бомбардују нас најразличитијим информацијама, манипулацијом, скретањем пажње са ствари које су важне. Са друге стране, ово време није значајно другачије од било ког времена у прошлости, нити од онога које ће доћи.

Тврдите да су наши политичари одлични, озбиљни глумци. Које бисте политичаре конкретно, именовали за „прваке глуме” и зашто?

Апсолутно сви до једнога фантастично обављају свој посао и мислим су јако добри у томе што раде. Говорим о политичарима као глумцима који имају озбиљне задатке. И не само код нас, него свуда у свету. То је занимање за које морате бити талентовани. Политичар не може свако да буде.