Грађани Србије су, преко буџета, у претходном периоду издвајали око 700 милиона евра годишње како би подржавали рад јавних и других предузећа под државном контролом. Сада из Владе Србије најављују да ће таква политика бити промењена.
Према најавама министара, до краја идуће године ће морати да се нађе решења за још увек неприватизована предузећа, док ће јавна предузећа убудуће добијати субвенције само за развојне пројекте.
Питање субвенционисања предузећа под државном контролом у Србији је поново покренуто ових дана након што је Електропривреда Србије затражила зајам или гаранције од државе за кредит од 300 милиона евра јер нема новца да плаћа обавезе према повериоцима. Министар финансија и привреде Млађан Динкић одговорио им је да пара за то у буџету нема, нити ће их бити. Динкић је истакао да држава ЕПС-у може само да да индиректну моралну подршку, али да је све у њиховим рукама. Он је рекао да држава неће дати гаранције ниједном јавном предузећу за кредите, осим ако они нису развојни или ако није у питању нека нова инвестиција, а за текућа пословања свако јавно предузеће мора да нађе унутрашње резерве и да направи унутрашње реформе. Да ће се држава овако понашати било је најављено већ код усвајања буџета за ову годину и трогодишње фискалне стратегије.
Држава је до сада из буџета и на друге начине помагала малтене 1.300 предузећа колико их још увек, више од деценије након почетка приватизације, послује под окриљем државе. Око 600 предузећа још увек није приватизовано, 650 јавних и јавно-комуналних предузећа држе локалне самоуправе, док их је још десетак под окриљем покрајине и државног нивоа власти. Само током 2010. и 2011. године из буџета је издвајано по скоро 500 милиона евра у виду директних субвенција овим предузећима, док је још преко 200 милиона годишње одлазило на повезивање радног стажа запосленима у овим предузећима и на отплату дуга за који су држава и локалне самоуправе гарантовале а те фирме нису биле у стању да их отплаћују. Међу неприватизованим предузећима највећи баланс представља 180 великих фирми које се налазе у такозваном процесу реструктирирања: с обзиром да држава није могла да их прода, преузела је управљење у њима. С друге стране, ова предузећа су до сада била заштићена од поверилаца.
Директне буџетске субвенције нису и једини начин на који порески обвезници финансирају предузећа под државном контролом. Ту је, можда и много опасније, оно што се колоквијално назива „меком буџетском подршком”. Реч је о дугу који ова предузећа праве према банкама, државним органима и буџету (неплаћени порези и доприноси, обавезе према развојним фондовима), као и дуг према осталим јавним и другим компанијама. Сва та дуговања, пре или касније, мора да покрије буџет односно грађани ове земље.
Према подацима до краја 2011. године, укупан трошак овакве „меке” подршке предузећима под државном контролом попео се на 3,7 милијарде евра. То је преко 12 одсто БДП-а, односно чак осми део вредности свега онога што грађани и привреда Србије у једној години створе. Илузорно је и говорити на шта би држава могла толики новац да потроши или колико би здрав део привреде лакше дисао када би му се са грбаче скинули сви ови губиташи.
В. Чворков
Социјала….
Више је разлога због којих предузећа под државном контролом стварају губитке које после сви морамо да плаћамо. Код предузећа у реструктурирању реч је о томе да су их време и тржиште једноставно прегазили и она више нису у стању да профитабилно послују. Код појединих јавних предузећа ствар је донекле компликованија. Држава, наиме, преко њих води социјалну политику и задржава ниске цене њихових производа, пре свега струје и гаса, што ЕПС-у и „Србијагасу” ствара огромне проблеме у пословању.
Дневник
