Судбина “Гоше” можда би се могла повезати са судбином земље. Ако не то, онда је трагедија те, готово сто година старе фабрике, као нека врста омажа једном сулудом времену, у коме је погажено људско достојанство, срушене све етичке норме, а сам живот толико обезвређен, да више, малтене, никако и не може да се назове животом.
У априлиу ове године смирен је штрајк радника Гоше, тако што је влада обећала да ће исплатити по 60.000 динара штрајкачима. Иако даље ништа није обећано, синдикат Гоше се с тим сагласио и протести су престали. Заправо, председник штрајкачког одбора Милан Вујићић, тада је нагласио, како су радници Гоше “почаствовани чињеницом да је Александар Вучић (тада премијер) уопште дошао да разговара са њима”.
Наравно, такав снисходљив однос представника синдиката довео је на крају до тога да данас 320 радника те, некада велике и успешне српске фирме, буду истерани на улицу на најгрубљи могуући начин. Једноставно, радницима је поручено да надаље не долазе на посао, а да могу да дођу само да покупе своје личне ствари.
Неспособност српске владе није случајна, она је намерна. Наводно, власти немају право да се мешају у унутрашње ствари фирме, која је приватно власништво. Како је то могуће? Па у држави у којој влада потпуно расуло, како правно, тако морално и политичко, свакаква подлост је законита.
Тужилаштво није нашло за сходно да испита на који начин је словачка компанија ЗЗОС исисала милионе евра из Гоше, да би је потом “продали” сами себи, када су имовину те смедеревске фабрике ставили под хипотеку. Застрашује да Влада Србије и правосуђе нису ни прстом мрднули да провере законитост пословања словачких мешетара.
Ето, на пример, када приватни власнци фирми намирују некакав свој дуг, тада се ангажује на десетине полицајаца, који обезбеђују извршење, као, на пример, јучерашње насилно избацивање породице Јакшић у Новом Саду. Инвеститор-преварант има судску и полицијску заштиту, а Јакшићима ништа не помаже ни правноснажна пресуда која је утврдила да их је тај исти инвеститор, извесни Тихомир Самарџић преварио.
Јасно је да се у случају Гоше ради о спрези криминалаца, који се налазе на разним позицијама у друштву, почев од Владе Србије, преко тужилаштва и других правосудних органа, са оним криминалцима из иностранства, којима се тешко може ући у траг. Тако су покрадени милиони евра народних пара, за које нико никада неће одговарати, а велика је вероватноћа да радници неће успети ни да намире онај новац који им фабрика (односно страни “инвеститор”) остала дужна на име личних доходака.
И где се налази излаз из овакве несрећне спирале, јер је Гоша само једна трагична слика у огромном низу жртава економских убица, како страних тако и домаћих? Очигледно је да се на правни систем земље нико не може ослонити, јер га. изгледа, уопште и нема. Шта онда остаје? Остаје побуна! Алле не само побуна радника Гоше, јер ће такав протест лако бити угушен. Крајње је време за широку и свеопшту радничку солударност, јер је сваки грађанин ове земље посредно или непосредно опљачкан – таква пљачка се наставља управо зато што протуве и сецикесе виде да њихово разбојништво лако и некажњено пролази, не годинама – већ деценијама.
Масовни бунт народа против однарођене власти – која се претворила у страшног паразита, огромног монструма, који народу немилосрдно пије крв и жива га сахрањује – једини је пут спасења из ове катастрофалне ситуације. За тако нешто, потребни су нови синдикални лидери, али и нови синдикати, који нису ни у каквом дослуху са Владом Србије, ни у политичком, ни у финансијском, ни у “кумовском” смислу.
Евентуални протест самих радника Гоше пред председништвом Србије тешко да ће имати икаквог ефекта. Власт је на такав раднички бунт огуглала и то их сигурно не занима и не узнемирује. Оно мртвило које тренутно влада у масама само ће се појачати сликама пар стотина немоћних радника пред зградом Председништва. Радници су у праву да је сва политичка моћ данас смештена у руке једног човека – председника Србије! Али, та моћ је само привидна, јер прави владари су управо они који на разноразне начине уништавају српску привреду, а раднике и народ бацају у беду и пропаст.
Главни разлог због којег је Вучић у априлу казао да Влада Србије не може да се меша у рад приватних компанија (што је неистина, јер Србија има Закон о раду и друге законе које су и приватне компаније дужне да поштују), у ствари је тај, што глобални капитал, светске корпорације, ММФ и Светска банка одлучују о томе шта влада у Србије сме, а шта не сме да ради, у шта сме да се меша, а шта не сме ни помислити да дотакне.
Очигледно да страни интерес није да Гоша ради, пошто је недопустиво да Србија има уопште могућност да у било ком сегменту индустријске производње буде конкурентна на тржишту. На исти начин уништени су ИМТ, ИМР, ФАП и бројне друге српске фабрике и предузећа; не зато што нису била рентабилна, већ управо због тога што су представљале конкуренцију страним компанијама.
Д. Гостељски / Корени
