Могуће је да ће Себастијан Курц постати успешан политичар. Можда је пред њим блистава каријера. Међутим, овде није реч о његовој каријери, већ о најупечатљивијем примеру процеса који захвата западноевропске земље. Све је већи број младих људи на одговорним политичким функцијама. Из студентских клупа, директно се ускаче у посланичке или чак министарске фотеље. Себастијан Курц је са свега двадесетседам година постао шеф аустријске дипломатије. Пре тога је са двадесетчетири године постао члан Градског већа Беча, а годину дана касније је прешао на место државног секретара у МУП-у у тренутку када је још увек био студент.

Нешто слично је било уочљиво у источноевропским земљама у последњих две деценије. Највидљивије у Мађарској, где је једна политичка странка свој назив добила према акрониму изведеном из Савез младих демократа (ФИДЕС-добила назив од Fiatal Demokraták Szövetsége). Међу оснивачима се нашао и тада двадесетпетогодишњи Виктор Орбан, данашњи премијер Мађарске. „Брз улазак“ у политику младих људи у источној Европи углавном се може објаснити са три ствари. Прво, да је главни ток политичке сцене у једнопартијском систему заузимала „комунистичка елита“. Распадом једнопартијског система распала се и елита, а осим у танком слоју „независних интелектуалаца“, носиоци нових политичких идеја и нису имали одакле другде да се појаве, осим из разних омладинских и студентских покрета. Друго, ово је најенергичнији и најдинамичнији део друштва, који је дао свој пун допринос друштвеним променама у преломном периоду, што није могло да се игнорише. Последица релативно велике заступљености и широког ангажмана људи старости испод тридесет година у догађајима који су водили ка свргавању једног система и успостављању другог, био је њихов висок проценат уновоуспостављеним политичким структурама. И треће, ово је процес који су подстицали западни центри моћи. У политици се ништа није променило, најмање у последњих сто година, када се говори о врбовању и кадровској политици. Све методе које су давно примењиване за формирање Савеза комунистичке омладине и сличних организација, примењују се и данас. Младим људима, без већег животног и политичког искуства, је лакше манипулисати, они се лако усмеравају и идеолошки обликују, па се зато и њихово укључивање у политичке структуре промовише и подстиче. У ситуацији када је требало, после распада комунистичких структура, успоставити Западу лојалне структуре у источноевропским земљама, ово је био један од механизама који се широко примењивао.

Ипак, иако је у најбољем интересу Запада било да се „подмлађују“ политичке структуре, понекад су утицајни медији нападали или исмевали овакве догађаје. Због тога је прва влада Николе Груевског из 2006. године (просек година чланова владе једва прелазио тридесет година, а сам Груевски је имао 36) у појединим извештајима названа „вртићем“. Ништа слично није забележено када је Себастијан Курц изабран за министра спољних послова. Чак напротив, матрице о успешном младом човеку, новој енергији у аустријској влади и тд. су поновљене безброј пута. Да ли је све баш тако? Себастијан Курц је убедљиво најмлађи министар спољних послова Аустрије. Он се налази у фотељи, у којој су некада седели грофови Голуховски и Андраши, а у скоријим временима Курт Валдхајм (потоњи генсек ОУН) и Алојз Мок. Аустрија има једну од најстаријих и најпрестижнијих дипломатских школа, она има дугачак историјски континуитет у спољнополитичком наступу, чак је дуго била и једна од пет водећих континенталних сила. И данас, иако са мањом територијом и војним потенцијалом, Аустрија је, с обзиром на своје политичко и економско присуство у источној Европи, један од важних чинилаца у европским пословима. Због тога постављање двадесетседмогодишњака на чело структуре која је од изузетног значаја може бити извор проблема, а не било каква предност. Јер, тешко је претпоставити да би се Себастијан Курц могао снаћи у сложеним дипломатским преговорима са искусним политичарима и дипломатама, какви су Џон Кери, Ванг Ји, Салман Куршид, Сергеј Лавров или Франк Валтер Штајнмајер. Имати овако младог шефа дипломатије је чак и контрапродуктивно за наступ у појединим азијским земљама, које полажу на традицију и где важе другачији принципи. У индијским политички партијама у „страначке омладинце“ се рачунају млађи од 45 година. Због тога је избор Себастијана Курца још занимљивији. Да му је додељен ресор који се тиче „унутрашње политике“ то би се могло разумети и таквих примера је безброј у разним државама. Спољна политика је ипак нешто друго, а и Аустрија је ипак нешто друго. Без обзира што старије аустријске дипломате користе сваку прилику да напомену како они долазе из „мале земље“, због своје историјске улоге, развијене институционалне мреже и економске снаге, Аустрија се не може поредити са већином осталих источноевропских земаља. Зашто се онда нашао Себастијан Курц на челу аустријске дипломатије? Шта нам његов избор говори?

У тражењу одговора се пре свега треба осврнути на искуства „подмлађивања политике“ у источноевропским земљама.Све што се дешавало у источној Европи претходне две деценије, сада се постепено „сели“ ка западноевропским земљама. Прво, као што је некада било виљиво трошење „комунистичке елите“ у источној Европи, тако је данас видљив процес трошења „либерално-демократске елите“ у западноервопским земљама.

Идеолошка матрица, која је постојала од свршетка Другог светског рата до данас је потрошена, па је приметна и велика „кадровска осека“ у још увек носећим политичким партијама у западноевропским политичким системима. Са политичких маргина долази низ нових лидера, а са читаних интернет портала велики број „независних интелектуалаца“, међутим они још увек нису део „политичког главног тока“ у својим земљама, без обзира што ће предстојећи избори за Европски парламент учврстити њихову позицију на континенталној политичкој мапи. У „главном току“ се налазе такозване „традиционалне странке“ које су у сличној позицији као што су били комунисти у другој половини осамдесетих. Друго, и у „традиционалним странкама“ најдинамичнији и најенергичнији део чине млади људи. Међутим, то се ређе дешава због тога што се млади људи масовно прикључују овим организацијама због своје чврсте идеолошке оријентације (што и приличи младим људима) и жеље да „мењају свет“, а чешће због тога што само они „преостају“ у страначкој структури. Сви они мало старији и искуснији одлазе у мултинационалне корпорације, утицајне међународне организације и невладине организације/институте од континенталног/глобалног значаја. На тим местима се у данашњем свету доносе одлуке и тамо је извориште реалне моћи. Тамо је и најбоља зарада. Политичке странке и државни апарат којим оне после избора могу да управљају, служе тек као пука инфраструктура за остваривање политичких циљева који су дефинисани другде. У садашњем западноевропском (и уопште западном!) политичком систему-традиционалне политичке странке имају мали значај, а на изборима се апсолутно ништа не решава. Стање могу променити странке и појединци са маргине, али када се тако нешто деси, то је револуција. У постојећем, „предреволуционарном периоду“, главни ток политичке сцене чине неутицајне организације и слаби лидери. И на крају треће, „подмлађивање“ политичког система у свим мањим државама је процес који подстичу велике силе из истих разлога због којих је овај процес подстицан у (пост)комунистичким источноевропским земљама. То је начин за лакше усмеравање и обликовање политичких система. Без обзира што се, посматрано са становишта малих и зависних источноевропских држава, Аустрија чини економски моћном и политички стабилном, у погледу великих сила ствари изгледају сасвим другачије. Сасвим другачије изгледа тај поглед чак и на једну Италију, која има и завидну војну силу и чланица је Г-8, Г-20, кандидат који се често помиње за место сталног члана СБ УН у некој од могућих реформи овог тела у будућности, где је после избора Матеа Ренција за премијера процес „подмлађивања“ такође почео.

А тај процес нам пуно говори и потребно га је анализирати са више страна. Јер, он наговештава драматичне промене у свестком политичком систему и најбоље описује тежње западних центара моћи: државе се више ништа неће питати, како ни лидери које ће народ бирати, а сва моћ, укључујући и војну и економску, биће у рукама корпоративне елите. Суштински, то ће представљати крај демократије, а са демократијом ће нестати и Западна Европа, са садржајем и у облику у којима је данас познајемо. Или ће можда снаге са маргине успети да нешто промене?