Сукоб на Балкану није решен, он може да букне за годину или десет

Сукоби између Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине нису решени деведесетих година, односно решени су вештачки у Бриселу и Вашингтону. А то решење је само замрзло конфликт који може да букне за годину или за 10 година, каже ексклузивно за Данас Леонид Петрович Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања, на питање да ли би неслагања из деведесетих на релацији – Србија, Хрватска, Босна, могла да буду увод у неки нови рат. 

– Знате, историја се понавља. Мислим да то питање није решено. Решено је вештачки у Бриселу и Вашингтону. То је било механичко, неприродно решење. Урадили су оно што не одговара ни Србима, ни Хрватима, а ни другим народима. Раније су Черчил и Стаљин направили Југославију тако што су сакупили и православне и католике и муслимане у једну државу. Говорили су да је комунизам био непријатељ Запада. Међутим, они раде слично. Русију су вештачки поделили на републике. Просто је невероватно како су цртали границе Украјине, Казахстана, Белорусије… Када се све распало, 25 милиона Руса живи изван Русије. Тако је и овде. То питање није решено, односно реч је о решењу које је само замрзнуло конфликт. Тај конфликт може да букне за годину дана, а може и за 10 година. Али је могућ. Ниједан интерес ниједног од тих народа није у потпуности испуњен – истиче Решетњиков, који је је на челу Института који ради стратешке анализе за председника и премијера Русије – Владимира Путина и Дмитрија Медведева.

Да ли би тај потенцијални сукоб на Балкану могао да изазове шири сукоб, рат на светском нивоу?

– Мислим да до тога неће доћи на Балкану. Велики рат ће избити на Блиском истоку. Оно што се дешава у арапском свету, у Сирији, Турској, Ираку, Авганистану, то је основа за неки већи рат. Ако Запад настави да свргава режиме у тим државама, могао би да испровоцира велики рат. На неки начин, Балкан ће бити у сенци тог великог рата. На крају, последице тог рата могу да изазову и војне конфликте на Балкану и на јужним границама Русије. Људи морају да схвате да је ситуација веома опасна, нарочито на источном Средоземном мору.

Очекујете ли пребацивање светске кризе на Балкан у наредним годинама?

– Балкан је такође у кризи. А која држава није? Немачка? Велико питање. Као и у Великој Британији, и у Немачкој јача евроскептицизам и поставља се питање изласка из Европске уније. Занимљиво, Велика Британија поставља питање о о изласку из ЕУ, Србија поставља питање о уласку у ЕУ. Европа је у кризи, као и Балкан – Грчка, а чини ми се да је и Србија у кризи.

Говорили сте на једном од својих предавања о Евроазијској унији и о потреби да што више земаља уђе у њу. Мислите ли да је то решење?

– Не кажем да што више држава треба да уђе у Евроазијску унију. Треба да уђу оне државе које су блиске по култури, традицији, вери. Тада ће то бити више хомогена организација. Друго је питање што Евроазијски савез може да сарађује са муслиманским земљама, Кином и Корејом. Само језгро тог савеза треба да обједини државе блиске културно-историјски и по традицији. Због тога кажемо Белорусија, Украјина и Казахстан, а што се тиче других држава изван бившег Совјетског Савеза, ту су и Србија, Бугарска, а спремни смо да прихватимо и Чешку и Пољску, без обзира на све супротности. Тада ће бити много здравија атмосфера. Узимамо под руку све који нам дођу, иако носе брдо других проблема.

Често се говори да би Косово могло да буде генератор главних проблема у Европи?

– Да ли Косово постоји као држава или не? Сви је признају, али ми сматрамо да је то протекторат. И колико дуго ће још бити протекторат? Или ће се формирати национална идеја око које ће се формирати та држава? Да ли су косовски Албанци нација или су део албанске нације? Онда се поставља питање – чему две албанске државе? Или ако су они посебна нација, онда треба да се формирају као посебна нација, да прикажу у свету своје националне идеје. Због тога Косово, гледајући његове економске могућности, могућности нације, тешко би могло да постане држава. Можда колонија. Колонија са великом аутономијом.

Хипотетички – када би Србија кренула у рат за Косово, пошто би се вероватно сукобила са снагама НАТО, шта би Русија предузела и да ли би се војно умешала? Да ли је уопште разматран такав сценарио?

– Ту варијанту, ту хипотезу још нисмо разматрали. Рат у Европи је непожељан и нико га не жели. Треба тражити друге начине и путеве да се врате историјске земље. Потпуно су разумљиве жеље Срба, али шта значи рат? То значи да Албанце морате негде протерати. Не можете их све уништити. Због тога сматрам да уколико би Руси и Срби испунили своју мисију и били истински православни људи као наши преци, у том случају би и Кијев био руски град. Он је и сада руски, али није у саставу Русије. И Косово би било у саставу Србије, а половина становништва Косова били би Албанци. Изгубили смо главно оружје – православну веру. Ми смо само верујући на речима – формално. А не на делу као наши преци. То је оружје које нам је дао бог, а ми смо га изгубили. И ми сада покушавамо да играмо на туђем терену и по туђим правилима. И то игру која није наша. Наша игра је фудбал, а ми играмо бејзбол. Хоћу да кажем, и ми Руси смо изгубили то главно оружје.

Данас се код нас рађају ти руски људи који су некада постојали. Сваким даном их је све више, а волео бих да их је и у Србији све више. Зашто су толики напади на Руску и Српску православну цркву? Био је онај случај са групом Пуссy Риот. Идем у једну малу цркву и почели су да се појављују млади људи. Питао сам се одакле сад па они, а онда сам прочитао једно истраживање јавног мњења да се у време тог скандала са том групом повећао број младих који одлазе у цркву. Десило се управо супротно од онога што су желели. Збигњев Бжежински је рекао чувену реченицу – “После пада Совјетског Савеза остала је још једна ствар коју морамо да уништимо – Руску православну цркву”. И рекао је истину. Он је схватио да је то стожер око кога се сви скупљају. Комунисти су се борили за социјалистичку домовину, либерали за демократску отаџбину, а православни само за отаџбину. И то је оно што њима не одговара.

Србија је окружена земљама НАТО, придружени је члан Партнерства за мир. Некако се стиче утисак да Русија преко Србије, односно кроз такозвано косовско питање покушава да се обрачуна или да на неки начин наруши односе са Европском унијом принципијелним инсистирањем на резолуцијама УН о Косову. Да ли је то тачно?

– Не. Никако. Ми једноставно и принципијелно подржавамо српску позицију. Ми смо признали Абхазију, а Косово нисмо. То радимо само због Београда. Кад Београд призна Косово, онда ми нећемо бити против тога. У том смислу је тачна фраза да Руси не могу бити већи Срби од самих Срба. Ми не признајемо Косово само због Србије. Других планова немамо. Ако се ви одрекнете Косова онда ћемо и ми признати Придњестровље, Карабах…

Премијер Русије Дмитриј Медведев најавио је да ће Русија одговорити на ширење НАТО на Финску и Норвешку. О каквој врсти одговора се ради – војном или економском?

– Русија може да одговори тако што ће појачати своје мере одбране и у том правцу се већ сада доста ради. Огроман новац је потрошен за наоружавање армије и ја не мислим да ће Финска ући у НАТО. Ако до тога дође, бићемо принуђени да своје ракете окренемо и на Финску, да градимо војне базе у том региону. Постоје две алтернативе – јачање наше војне способности, а друго је поновно наоружавање армије. Какав други одговор можемо да дамо? Други одговор не постоји. Нажалост.

Желим да подвучем да ће Русија активно радити са Финском да до такве ситуације уопште не дође. Имамо одличне односе са Финском и не видим могућност да Финска уђе у НАТО. Чак ме ти напори Американаца подсећају на ситуацију да их све сакупе на једно место и да сви заједно потону.

Мислите ли да ли би војно јачање Русије могло да наруши равнотежу моћи у Европи и односе са НАТО?

Тренутно то није могуће, јер је Русија од краја осамдесетих и почетком деведесетих војно доста ослабила. Оно што ми сада радимо је да заправо попуњавамо опет оно што смо требали да урадимо тада, односно да ојачамо нашу војну способност. Тако да смо још увек далеко од нарушавања баланса у Европи. Имамо тактичке нуклеарне и стратегијске снаге, које су на врло високом нивоу и оне одржавају баланс моћи.

Немачка канцеларка Ангела Меркел недавно је рекла да природна добра као што су гас и нафта на територији Русије нису само руски, него да припадају свима. Да ли ће Немачка поново покушати да их се домогне? Каква су ваша предвиђања?

– То је и Хитлер говорио. За нас то није ништа ново. И Американци су говорили исто и њихов државни секретар. Жеља је Запада да растури Русију и преузме природна богатства која смо ми добили без рата и убистава локалног становништва и покретања Другог светског рата. Ти који говоре такве ствари, нека се само сете шта су они радили кроз своју историју и како су се развијали и колико су проузроковали ратова. Што се Немачке тиче, имамо пословицу – Док моја крава муче, твоја боље да ћути.

Често говорите о кризи постхришћанског друштва. Каква је могућност за избијање верских ратова између хришћана и муслимана на територији Европе?

– Мислим да на територији Европе нису могући верски ратови, јер је хришћанство у Европи толико ослабило да више не може да води никакав рат. Наравно, биће мученици хришћани из Европе, али је то мањина. Већина Европљана је дигла руке од бога, одрекла се бога. Због тога муслимани имају одличну перспективу у Европи. Када одете у неки европски град, осећате се као да сте на Истоку. То могу да кажем нарочито за приградска насеља у Паризу и скоро све градове Немачке, где не знате да ли сте у Немачкој или у Турској или Курдистану. Чини ми се да се Европа одрекла Христа и да не може да се супротстави озакоњивању греха, јер је истополни брак грех. Не кажемо да такве људе треба прогањати, али ако држава то дозвољава, онда је то крај хришћанства. Европа има мале шансе, док их је у Русији много, јер у Русији живи руски народ, док га у Европи нема. Руски народ има мисију и дужан је да је испуни. Какву мисију? Мисију да предлаже алтернативни пут развитка – два пута смо предлагали тако нешто – православну империју, а 1917. године је та империја уз помоћ Запада била уништена. Потом смо предлагали псеудоиницијативу совјетског пута. То што је та жена из Немачке рекла, за нас Русе, то је смешно. Нека пробају да узму. Они су већ једном пробали и знамо како се то завршило.

О САГОВОРНИКУ

Др Леонид Петрович Решетњиков (1947, Потсдам), генерал-потпуковник, историчар. Завршио је Историјски факултет Харковског државног универзитета (1970), постдипломске студије на Историјском факултету Софијског универзитета (Бугарска). Аутор је књиге „Руски Лемнос“, о руским избеглицама на острву Лемнос и више десетина историјских радова о руској емиграцији у Грчкој, Бугарској, Југославији и о савременој политичкој ситуацији на Балкану. Радио је у Институту економије светског социјалистичког система АН СССР (1974-1976). Потом је радио у структурама Спољне (војно)обавештајне службе (1976-2009). Последња дужност му је била – начелник информационо-аналитичке Управе Спољне обавештајне службе Русије, члан Колегијума Спољне обавештајне службе. Службу је завршио у чину генерал-потпуковника. Од 29. априла 2009. године Указом председника Руске Федерације постављен је за директора Руског института стратешких истраживања.

Данас

Фото: Мирослав Драгојевић