„Султан“ и молиоци

Вучић је 8. јула, у згради Владе, тринаест сати примао грађане који су му износили своје невоље. После разговора са њих осамдесетак изјавио је:

„Задовољан сам јер смо посветили дужну пажњу нашим грађанима, што су они могли да осете да бринемо о њима, и што смо један део проблема, жеља и захтева успели да решимо“. Наравно, нагласио је Премијер, то је тражило жртве: „Пробајте да седите а да не устанете три сата. Ја сам (само) једанпут устао за тринаест и по сати, тако да није лако“, пожалио се он. Ипак, већина молби у вези са операцијама деце је решена, „а када видите како родитељи срећни излазе, не можете а да не будете задовољни“, закључио је.

Опозиција је ову акцију пропратила с негодовањем. „Мандатар је разрушио све институције у држави, а пре свега својом партијском војском неспособних, докрајчио је судове и тужилаштво“, пише у саопштењу ДЈБ. „Да институције функционишу, не би било потребе да се било ко исповеда и жали некоме ко не може да му реши проблем“, констатује Радуловићева странка.

И заиста, манир да први политичар непосредно решава проблеме грађана није баш нарочито својствен савременим демократијама. Он, заправо, пре пристаје традиционалним, аутократским или ауторитарним режимима.

Међутим, и у тим режимима владар је, излазећи у народ, попут Харуна ал-Рашида (који се прерушен шетао улицама Багдада), пре трагао за проблемима које није у стању да запази и реши његов систем владавине, него што је покушавао да размрси појединачне спорне случајеве.

Вучић је више пута истицао да хоће да промени доминантну свест у српском друштву. Део те свести јесте и очекивање да ће мудри владар, као над-институционални чинилац, разрешити спор грађана са бирократијом. Та свест веома је жива, и њу је, ваља рећи, неговао заправо сваки досадашњи ауторитарни режим у Србији.

Сећам се приче свог деде, Момира Антонића, како му је „Тито помогао“. Мој стриц Владимир је, наиме, служећи војску у морнарици, у Пули, негде средином педесетих, покушао да побегне за Италију. Ухваћен је и осуђен на вишегодишњу робију. Деда, угледни домаћин из села Вукона, задња пошта Бањани, општина Уб, одлучио је да затражи помиловање директно „од Маршала“.

„Данима сам седео у Маршалату молећи да ме Тито прими“, причао ми је. „Много пута су ме избацивали, али ја сам се стално враћао. На крају, рекли су ми да ће Тито са мном да разговара. `Он ће бити иза завесе`, казали су ми, `ти само испричај шта хоћешʽ“.

И тако је деда ушао у затамњену просторију и пришао завеси. „Друже маршале, имам једну велику молбу“, рекао је. „Само ти исприповиједај што ти је на срцу“, чуло се иза завесе, „видјет ћу што се ту може учинити“.

„И стриц је ускоро био помилован“, сав очаран причао ми је деда Моша.

Александар Вучић у неколико наврата показао је да воли да се пореди с Титом. „За три године урадио сам колико и Тито у бившој Југославији“, изјавио је 29. априла 2016. „Говориће: ово је урадио Тито, а ово је урадио Вучић“, изјавио је. Другом приликом чак је устврдио да се у Србији „данас живи боље него у Титово доба“.

Ако већ хоће да опонаша Титов стил личне власти, можда би Вучић могао да преузме и његов трик са завесом. На тај начин, обухват грађана који би могли бити примљени и саслушани могао би бити далеко већи од осамдесетак по дану.

Једна локална агенцијска дописница испричала ми је да је била шокирана призором којем је присуствовала након поплава 2015. године. „Вучић је дошао да обиђе поплављене, а један деда му се горко пожалио да му је све што има по други пут уништено“, рекла ми је. „Вучић се окренуо и првом до себе рекао: `За петнаест дана овом човеку све да се врати како је било, лично ћу да проверим да ли сте то урадили!`. Наравно, када сам после месец дана изашла на терен“, наставила је своју причу новинарка, „деда ми се пожалио да ама баш ништа за њега није урађено. `Премијера лажу`, рекао је међутим деда, `за све су заправо криви ови око њега, Премијер је дао новац, а они су све покрали`“.

С нашим често лаковерним светом, игра „доброг султана“ који слуша народне жеље „иза завесе“, доиста може да донесе извесне позитивне маркетиншке резултате. Али, до када? Мислим да већини народа стварно треба да буде боље, како би таква представа имала учинка. Са ММФ-ом који захтева нова отпуштања и даља ограничавања плата и пензија мало је вероватно да ће било коме, осим владајућој касти, у Србији стварно ускоро да сване.

Отуда се оних тринаест сати примања „само са једном паузом“ лако могу испоставити као сасвим узалудан посао.

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе