Сумрак страних инвестиција у Србији

Након одласка компаније Геокс из Србије у медијима се појављују и информације о отпуштањима радника и могућег затварања и других фабрика које су се обилато користиле државним субвенцијама. Шта нам је донела политика субвенционисања директних страних инвестиција и да ли последња дешавања значе крај ове праксе?

Према подацима Развојне агенције Србије, у 2019. години „потписано је 40 инвестиционих уговора, којима је предвиђено отварање преко 12.000 радних места. До краја 2020. године, склопљена су 22 уговора, вредности око 1,6 милијарди евра, којима је планирано отварање 5.906 радних места“. Додатно, Србија је четврту годину заредом светски лидер по броју страних директних улагања (СДИ) у 2019. години, посматрано према броју становника.

Чему онда толика забринутост око страних инвестиција и зашто негативна предвиђања економиста и теоретичара полако постају реалност? Покретање поступка ликвидације и гашења привредног друштва „Тецхниц Девелопмент“ из Врања, познатијег као фабрика обуће „Геоx“, довела је у питање сврху присуства страних компанија у Србији које у околностима слободног и брзог кретања капитала подстакнутог пандемијом, могу за један дан оставити око 1.200 радника без посла.

Шта се може научити на примеру компаније „Геоx“, а шта из одговора Министарства привреде поводом отпуштања која се ових дана дешавају у компанији „Грамер Сyстемс д.о.о.“ Алексинац? За боље разумевање последњих дешавања треба се осврнути на то чему служе стране инвестиције и како се оне у Србији користе у пракси.

Три су основна стуба страних директних улагања

Пракса која у свету постоји од 1980-их, а коју је својевремено у Србију увео бивши министар Млађан Динкић, данас је међу омиљеним како код страних компанија, које уз мало обавеза и слабу контролу институција добијају новац да би покренули производњу у Србији, тако и код представника извршне власти, која од различитих опција на располагању бира доделу директних средстава из републичког буџета. Од 2015. године, када се овај модел развоја привреде враћа на велика врата и постаје генератор нових радних места и раста бруто домаћег производа (БДП), његове позитивне стране су се заиста обистиниле – смањила се незапосленост (са 24% у 2012. години на 9% у 2020. години), а БДП је порастао (са 2,8% 2013. на 4,2% 2019. године).

Међутим, осим отворених нових радних места, кроз стране инвестиције се не види у каквим ће условима радити радници, за коју плату, као и да ли су та радна места одржива (као и инвестиција у целини). Kао што је већ увелико познато, БДП не мери квалитет животног стандарда или колико хуманог капитала постоји у некој земљи. Државни званичници упорно погрешно тврде да постојећа страна улагању генеришу привредни развој и подстичу развој локалне привреде. Да би то било тачно, неопходно је да држава има комплементарну привреду, а то значи да до локалног развоја може доћи само онда када мултинационалне компаније, које су покренуле производњу у некој земљи, остваре сарадњу са локалним произвођачима. Kада држава доведе једну страну компанију која се бави производњом, другу која је добављач и трећу која се бави дистрибуцијом, компаније ће обављати сарадњу међу собом што има минимални ефекат на развој локалне привреде.

Поред тога, развојни потенцијал СДИ постоји онда када постоји и ефекат преливања (спилл-овер еффецт) технологије и знања. Уколико држава доводи компаније које потражују неквалификовану и полуквалификовану радну снагу која обавља доминантно мануелне задатке у производњи, могућност научно-истраживачког развоја (као предуслова стварног развоја), који захтева висококвалификовану радну снагу – остаје минимална.

Постоје три основна стуба страних директних инвестиција: привлачење, увлачење и постподржавање. За први стуб су важни квантитативни показатељи, док је за друга два кључно какви су квалитет и одрживост страних улагања. Привлачење је добро познат процес доласка страног инвеститора и преговарање о условима у којим ће се отворити нова компанија. Увлачење инвестиција односи се на упућивање инвеститора да користи услуге домаћих добављача и дистрибутера, као и да се оствари сарадња са научно-истраживачким организацијама. С друге стране, локална предузећа, такође, уз државне подстицаје морају бити у могућности да одговоре на захтеве стране компаније која почиње да послује у земљи. Остваривање оваквих веза и контаката с домаћом привредом чини страну компанију повезаном и зависном, на начин да јој је много теже да касније напусти земљу. Трећи стуб, постподржавање наступа када компанија која је покренула производњу која захтева нискоквалификоване послове увиди потенцијал додатног развоја у земљи и почне да отвара радна места за висококвалификован кадар и трансферује знања. Да би до тог процеса дошло, неопходно је да у земљи постоји знатан хумани капитал, стабилан систем са институцијама које транспарентно обављају свој посао и одсуство корупције.

Од различитих типова подстицаја најчешће се користе – директна улагања

Администрацију страних инвестиција у Србији ради Развојна агенција Србије (РАС), владина агенција основана за „обављање развојних, стручних и оперативних послова подстицања и реализације директних улагања, промоције и повећања извоза, развоја и унапређења конкурентности привредних субјеката, угледа и развоја Републике Србије у области привреде и регионалног развоја“. Други кључан актер је Kомисија за контролу државне помоћи (KKДП), што је био један од битних захтева за усклађивање нормативних прописа између ЕУ и Србије. У теорији овај полунезависни орган спроводи хармонизацију домаћег законодавства и усвајање методологије за праћење, евалуацију и контролу државне помоћи, и осигурава фер конкуренцију на тржишту Србије.

Ништа од овог не би било могуће без Владиних уредби које прописују критеријуме за доделу средстава подстицаја, а које се заснивају на Закону о улагањима, Закону о контроли државне помоћи, уредбама о правилима за доделу државне помоћи, као и уопштеним правилима Европске уније у области државне помоћи, као једног од важних предуслова за приступање чланству ЕУ.

Иако облици државне помоћи могу бити различити (од ослобађања од плаћања пореза, учешћа у власништву, кредита, гаранција и др.), Влада РС најчешће користи подстицај у виду директних субвенција инвеститору кроз инвестиционе пројекте.
Постоје минимална улагања и минималан број запослених која инвеститор треба да реализује, а они зависе од степена развијености јединице локалне самоуправе (Према Уредби о утврђивању јединствене листе развијености региона и јединица локалне самоуправе за 2014. годину постоји 4 степена развијености општина у Србији и 5. степен који се односи на „девастирана подручја“). Што је мања развијеност општине, то су веће субвенције инвеститору, што је механизам који се користи како би се подстакао развој неразвијених делова земље. Стога максимални износи који инвеститор може добити иде од €3.000 по радном месту (?), за први степен развијености општине, до €7.000 за девастирана подручја.

Да Вас подсетимо: Српским властима се не свиђају критике на Вучићев рачун у руским медијима
Додатни услов за кориснике средстава јесте и за коју област конкуришу за субвенције. Приоритет за добијање државне помоћи, према Уредби о правилима за доделу државне помоћи,има секторска државна помоћ, државна помоћ за пружање услуга од општег економског интереса, хоризонтална државна помоћ (за заштиту животне средине) и специфичне врсте секторске државне помоћи у сектору производње челика, вађења угља и саобраћаја.

Рок за реализацију инвестиционог пројекта углавном је три године, а у посебним условима може бити продужен до десет година од дана подношења пријаве, а након реализације пројекта корисник средстава је у обавези да одржи инвестицију на истој локацији и не смањује број запослених у периоду од најмање пет година за велика привредна друштва. По завршетку пројекта, РАС спроводи анализу и праћење ефеката и резултата пројекта у одређеном временском периоду. Након успешно спроведеног мониторинга реализованог пројекта, компаније више нису у обавези да се придржавају претходних услова за спровођење инвестиционог пројекта у Србији. Радна места могу бити смањена, а у екстремним случајевима, као што је то са компанијом „Геоx”, производња може бити угашена након пет година од дана подношења пријаве.

Директна давања могу успорити иновације…
Србија троши знатно више средстава на државну помоћ инвеститорима у односу на просек земаља Европске уније. У 2016. години, укупни трошкови износили су 2,2% БДП-а, што је три пута више од ЕУ просека. На путу усклађивања прописа с нормативним оквирима ЕУ, Србија би требало знатно да смањи број директних страних инвестиција, нарочито оних који се односе секторски специфичне субвенције. Поред наведене, главна критика која долази из ЕУ односи се на то да Србија мора да препозна да државне субвенције за стране директне инвестиције не могу утицати на стварање подстицајног окружења за развој привреде у земљи.

Директна давања могу обесхрабрити такмичаре на тржишту, успорити иновације и довести до немарног трошења јавних средстава и ресурса. С друге стране, мала и средња предузећа, која су у већем ризику од неуспеха добијају знатно мање субвенција (20%), док стартапи, који теже добијају кредите, добијају још мање субвенција (16%). Овакав принцип управљања страним инвестицијама у Србији у будућности може представљати препреку у приступним преговорима са Европском унијом, што је пут који Влада РС номинално и даље прати.

… али и урушити већ пољуљана радна права!

О штетности страних инвестиција је већ писано, а како је зависност земље од ове политике велика, треба промислити о неким мерама које могу ублажити негативне последице страних улагања. За почетак, код нових и постојећих мултинационалних компанија које послују у Србији треба инсистирати на поштовању радних права и достојанствених услова рада. Небројена су сведочења кршења радних права (Јура, Геоx, Дрекслмајер, Зиђин, итд.) и спречавања синдикалног организовања, а у јавности су остали упамћени и поклони компанија државним органима. Да промена у овој сфери не иде у добром правцу говори и Закон о потврђивању споразума о социјалној сигурности између Владе Републике Србије и Владе Народне Републике Kине, по коме за држављане Kине не важи домаћи Закон о запошљавању странаца, већ Закон о раду НР Kине.

Досад се показало да привлачење страних инвеститора носи са собом политичке везе и представља вид неговања међунационалних односа Србије и државе из које инвеститор долази.
У том смислу, инвеститори се бирају на основу земље из које долазе и пријатељских односа који постоје, а не са циљем остваривања највеће користи по привредни развој земље. Зато је потребно ојачати контролу компанија које долазе, као и да ли је тај долазак у складу с прописима. Kомисија за контролу државне помоћи била је поприлично пасивна и у више наврата игнорисала непрописна поступања при додељивању средстава инвеститорима. У неколико случајева је додељена државна помоћ у износу који превазилази законом прописане лимите, а у знатном броју случајева од 2010. до 2013. износи државне помоћи нису пријављивани Kомисији. Одлука Kомисије да се не изјашњава око давања субвенција указује на низак ниво транспарентности података и извештаја о спровођењу субвенција.

Kако да се изборимо против штетних директних улагања?

Потребно је напустити модел популистичких мера довођења страних улагања искључиво ради отварања нових радних места и обратити пажњу на квалитет послова и зараде које ће запослени добијати. Додатно треба улагати у људске ресурсе и подстицати научно-истраживачки развој који ће покренути иновације у земљи. Већ је споменуто да нема развоја привреде без локалног развоја те је потребно извршити пренамену буџета да однос средстава буде у корист малим и средњим предузећима које би пружале услуге и тесно сарађивале са страним компанијама.

Министарство привреде је у саопштењу навело да страна компанија „Грамер Сyстем“, која је 90 радница отпустила путем СМС поруке, није у обавези да извештава државне органе о својим активностима јер је процес праћења резултата и ефеката инвестиционог пројекта ове компаније завршен 2018. године. Услови понуђени страним компанијама обавезују их да у релативно кратком временском периоду не смањују број радника и инвестицију држе на истој локацији. Недовољно је података о томе шта се дешава у компанијама након истека наведеног периода од пет година, а пример компанија „Грамер Сyстемс“ и „Геоx“ указују на то да је неопходно ригорозније праћење ефеката и резултата рада након завршетка пројекта, како се не би поновило затварање фабрике у Врању и отпуштање 1.250 радника и радница у једном дану. Међутим, изгледи су да се налазимо на почетку суочавања с последицама доношења одлука неповољних за привреду и грађане Србије.

аутор:Горан Радловачки

https://www.masina.rs/