Крагујевац – Политика, непрофесионализам, паре… Или вишак политике, а мањак професионализма и пара…
Зашто је 16 крагујевачких новинара недавно напустило Радио-телевизију Крагујевац, градску медијску кућу на буџету којој предстоји приватизација. Одлучили су да узму отпремнину и оду, напусте посао, поједини без икаквог плана чиме ће се убудуће бавити. Неки ће, кажу, таксирати, други ће се бавити пољопривредом.
Питање зашто су се одлучили на овај и овакав корак поставио им је колега Мирослав Јовановић, уредник приватног недељника „Крагујевачке“, јединих новина које излазе у Крагујевцу, граду са готово 200.000 становника. И те једне једине новине су у тешкој материјалној ситуацији. (Последња вест: руководство „Крагујевачких“ предложило је новинарима да узму радне књижице и пријаве се на „биро рада“.)
Осећам колегијалну обавезу да се њихов(и) глас(ови), колега са РТК, чује и ван Крагујевца: у Београду и Прокупљу, јер новинарство је, ваљда, исто и тамо и овде. Или можда није. О разликама између престонице и „остатка Србије“ – други пут, послушајмо сада неке од шеснаест „бивших“.
„Пропаст новинарства почела је одавно, а са вишестраначјем је почео суноврат, посебно у последњих пет година“, каже Горица Стаменовић и објашњава свој став: „Појавиле су се ’новинарске старлете’, које су плод политичара. Са мало новца куповани су поједини, назовиновинари, који би писали по диктату све и свашта, пљували по свему и свакоме, намештали афере, вређали и понижавали све они који су се дрзнули да кажу да нешто није у реду. Такви ситни новинари уништили су професију, обезвредили је, омаловажили све оне часне новинаре и, што је најгоре, те ’старлете’ постајали су ’важни’ новинари“.
„Послушништво изнад знања и искуства“ основна је карактеристика новинарства у нашој земљи, сматра Горица Глигоријевић, која још каже: „Нема појединца активног у политици, нити политичке организације, локалног моћника које било феле који није хтео да стави под контролу новинаре и медије. Наш посао је да тим притисцима одолевамо и тако освајамо слободу говора. И да је чувамо. Ипак, никад није било као сада“.
Наводећи да у његовој, сада већ бившој, редакцији „више нема простора за слободно, професионално, истраживачко новинарство“, између осталог и зато што су новинари „осиромашени“, Бранко Вучковић каже: „Сматрам да није морално да ламентирам над својом судбином, јер сам низ година извештавао о судбинама хиљада грађана Србије који су, уз скромну отпремнину, остајали без посла. Ја сам само један од њих“.
Издвојили смо одговоре (делове), који покривају широку палету проблема у нашем (локалном) новинарству, са назнаком да је реч о „друштвеном“ медију коме су овдашњи политичари – још од оснивања пре 45 година – „кројили капу“, кадрујући и доносећи одлуке о томе колико ће за РТК бити издвојено буџетског, тј. новца свих крагујевачких пореских обавезника.
Да ли је другачије у приватним медијима? – и о томе други пут, а сада и понеко наше питање, пре свега ради здраве полемике која нам је свима потребна: на пример, зашто су моје колеге одлучиле да напусте посао баш сада, ако је „пропаст новинарства почела одавно“, а „са вишестраначјем суноврат“, или „никад није било као сада“.
Политика је увек имала утицај на медије, не само код нас, већ свуда. Увек је било и добрих и мање добрих новинара, а пара никад довољно. Шта је, онда, пресудно утицало на одлуку мојих колега да напусте РТК: константан уплив политике у редакцију, неподношљив непрофесионализам „новинарских старлета“, најава приватизације или то што пара у новинарству никад није било мање. Нешто је морало пресудити, или је, можда, све скупа довело до тога да се прелије дуго наливана чаша жучи.
Шта се то, заправо, толико страшно десило да је новинарски посао у Србији данас постао неиздржив!? Изван Београда – готово немогућ. Ситуација мора да се рашчисти, јер „рашчишћавање ситуације“ је баш новинарски посао.
Šta se strašno desilo? Pa desilo se to da su lokalni moćnici preuzeli medije tako što su postavili svoje ili ucenili ili podmitili stare urednike i neke novinare da pišu kako njima odgovara. Tako je radila DS, tako, još gore radi i SNS. Podobni glavni urednici (a ne znam koji medij ih nema osim nekih portala), ili imaju “svoje” novinare, ili one druge instruišu koga gosta da zovu u emisiju i koga treba a koga ne da intervjuišu. Znači, cenzura i autocenzura. Uglavnom, to je to, i ne treba mnogo mudrosti i navodnog čuđenja šta nam se to desilo!? To nam se desilo i dešava se sve više. A čarobna formula po kojoj nećeš izgubiti posao glasi: Krtikuj sve političare osim Aleksandra Vučića! Možeš osuti paljbu i po Nikoliću, i po Dačiću, i po Zorani, i po bilo kome, ali premijera ne diraj ni za živu glavu! Da li ste ikada videli u nekim dnevnim novinama ili na bilo kojoj televiziji ozbiljnu i argumentovanu kritiku na račun Aleksandra Vučića? Naravno da niste jer je nema! A materijala za to ima na pretek – od lažnih neispunjenih obećanja do ratnohuškačke retorike devedesetih godina. Ali, ne, nj.v. Vučić ne sme da se kritikuje u dnevnoj štampi pa i u Politici, poštovani Brane! I sve dok novinari ne mogu slobodno da rade svoj posao bez spiskova podobnih osoba za intervju i sve dok u svoje emisije ne mogu pozivati koga oni žele a ne koga želi gl. urednik, biće ovakvo stanje.