Чини се да у Србији постоји убрзано удаљавање народа од цркве, или можда је боље рећи црква се удаљава од народа.
Ово је све нажалост најавио и некадашњи патријарх Павле.
Међутим у чему је проблем? Пре свега морамо да раздвојимо цркву од Бога. Ако неко не воли цркву и њихове лажи, злоупотребе, бахаћење то не значи да човек не воли и Бога или не верује у нешто више. Једноставно чак и у Билбији је стајало да је Исус Хрис био бесан на вернике и попове на Земљи јер су од цркве направили вашар и бизнис.
Нажалост иста ствар се и данас дешава у модерном времену.
Након патијрарха Павла који је имао огромно поштовање не само православаца, већ и осталих религија, добили смо патријарха Иринеја који је изазвао огроман презир. Пре свега у медијима је било контроверзи од самога почетка. Начин на који је Иринеј постао патријарх је сам по себи чудан. Многи су тврдили да се у избор поглвара СПЦ тада умешао Борис Тадић и шеф обавештајних служби покојни Мики Ракић.
Иринеј је тако постао омражен и код оних највернијих православаца јер је постао дрвени адвокат садашњег режиму. Није се уједно ни побунио против педофилије у цркви, није дисциплонивао бахате владике чији возни парк вреди милионе евра. Уједно један је од најгласнијих заговорника сарадње са Ватиканом, што се данас популарно зове Екуменизам, тј. стварање једне светске религије, може се рећи.
Кажу да је црква један од државних стубова Србије. У том случају ми смо тај стуб изгубили.
Извор: Дневни Журнал / Милош Ћупурдија
