Србија је у време Обреновића извозила ракију, али и велике количине сушених шљива, које су завршавале на трпезама европских краљевских породица.
Некада смо у Сједињене америчке државе извозили и до 40 хиљада тона годишње, а данас су те количине много мање.
У селима које окружују завичај Милоша Обреновића и данас има шљивика, али се шљиве суше много мање него у XИX веку.
Породица Душка Ђурића из Дражиновића одлучила је 1990. године да остане на селу и покрене управо бизнис са сушеним шљивама, а он тврди да су и друге сушене воћке још укусније.
“Сушимо све врсте воћа, почев крушку, јабуку, вишњу, чак и аронију смо сушили. Сушимо непрскано, здраво воће и добијамо баш онај квалитет, само што се вода потроши из воћа, све остало остаје у воћу”, каже Душко Ђурић из Дражиновића.
Воће се суши у кондензационим коморама, без присуства дима. Само једна кесица има велику енергетску вредност, а здравија је од брзе хране или других грицкалица. Иако је тако сушено воће неколико пута и јефтније од хамбургера, цена не утиче на његову популарност.
“Једна кесица од 100 г садржи више од 2 кг свежег воћа, може да замени. С тим што у кесици имамо све врсте воћа, а овако кад би куповали и јели, ми би само користили једну врсту воћа”, каже Ђурић који је и власник фирме Пољопромет.
Упркос томе што је Србија 2011. године извезла сушено воће у вредности од 11 милиона долара, ипак је реч о малим количинама. Највећи купци су САД, Турска, Италија, Русија и Хрватска. Александар Милорадовић портпарол Агенције за промоцију изоза и страна улагања СИЕПА, каже да држава сваке године све више инвестира у овај извозни сектор.
“Подижемо конкурентност малих и средњих предузећа, управо произвођача, пољопривредних произвођача, кроз програме субвенционисања. Сваке године само Агенција за страна улагања администрира негде око 200 милиона динара за разне програме на унапређењу извозног маркетинга”, каже Александар Милорадовић из СИЕПе
У извоз би поред воћа, могло и сушено поврће, као и домаћи зачин, који се такође производе у Дражиновићима. А на такву будућност рачуна и апслолвент Момчило Ђурић, који планира да се након студија из града врати у своје село.
“Студирам Пољопривредни факултет у Београду, смер воћарство. Планирам да наставим породичну традицију”, Момчило Ђурић – апсолвент Пољопривредног факултета у Београду
Тако ће спој знања и искуства сигурно донети и нова радна места и то на селу. Уз агресивнију промоцију не само извоза, већ и да се нација здравије храни, оживеће и многа села, у којима велики број воћњака данас остане необран.
Б92
