СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ (ДРОЗДОВ)
ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ О ЦАРСКОЈ ВЛАСТИ И ОБАВЕЗАМА ВЕРНИХ ПОДАНИКА
…У наше време многи народи мало знају о односу људских царстава према Царству Божијем, и што је посебно чудно и вредно сажаљења и ужаса – о овоме мало знају хришћански народи. Мало знају, не зато што не би могли да науче, већ због тога што не желе да знају. Они који говоре да су мудри међу њима са занемаривањем одбацују познато и признато од стране Древне мудрости, освештано и утврђено Божанском влашћу; њима се не свиђа древно устројство државе на основи благослова и Закона Божијег; они мисле да ће сами много боље подигнути здање људских друштава по новом укусу, на песку народних мишљења, и да ће је подржавати бурама бесконачних расправа…
Глава прва: О пореклу власти
Т.1. Божанско установљење царске власти
Реч Божија говори хришћанима, а преко њих и свим народима, свом човечанству: „Несть власть, аще не от Бога; сущая же власти от Бога учинены суть“ (Jер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене) (Рим. 13,1).
Побожном и непристрасном истраживачу је лако да сазна и разуме на који начин власт, према учењу речи Божије, потиче од Бога.
Откуда то мноштво људи, који су спојени религијом, законом, језиком, обичајима, које називају „народом“? Очигледно је да се та група „народила“ од неког мањег племена, а племе је настало од „породице“. Тако да у „породици“, управо тако названој, лежи „род“ свега што се потом открило и одрасло у великој породици коју називамо „државом“. Самим тим, у породици морамо тражити и почетке првог облика власти и потчињавања, који су се касније открили у великој породици – држави.
Наиме: отац, који по природном дару Божијем има власт да да живот сину и развије његове способности – први је владар; син, који не може ни да развије своје способности, нити да сачува свој живот без повиновања својим родитељима и васпитачима – природно је под њиховом влашћу. Али пошто власт оца није створена самим оцем и није му дарована од стране сина, већ је настала заједно са човеком од Онога, Ко је створио човека, онда се и открива да је најдубљи извор и највиши почетак прве власти, а самим тим и сваке следеће међуљудске власти – у Богу, Творцу човека: „Из Него, – во-первых, по слову Божию, – всяко отечество на небесех и на земли именуется“ (Еф. 3, 15); (Од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име). Затим, када су се синови синова разродили у народ и народе, и из породице је настала држава, необухватна за природну власт оца, Бог је тој власти дао нови вештачки облик и ново име, кога оличава цар и на тај начин, Његовом премудрошћу „цареви царују“ (Прич. 8,15) и даље, ма колико да су се ширили и размножавали народи, ма како да су се мењале државе, увек, посредством свудаприсутног Промисла „владеет Вышний царством человеческим“ (Вишњи влада над царством човечјим) (Дан. 4,22).
У временима незнања, кад су људи заборавили свога Творца и људска друштва нису познавала свога Гоподара, Бог је заједно са Својим другим тајнама, чак и тајну порекла власти, Коју је Он држао, на чулан начин показао пред очима света у изабраном за ово, јеврејском народу. Наиме, у патријарху Аврааму је Он чудесно поново створио квалитет оца и постепено је од њега произвео племе, народ и царство, Сам је подигао судије и вође овом народу, Сам је „царовао“ над овим царством (1. Цар. 8,7), и на крају је Сам зацарио над њим цареве, настављајући и над царевима чудесна знамења Своје врховне власти.
Због тога се Бог и назива „Царь царствующих и Господь господствующих“ (Цар царева и Господар господара) (1. Тим. 6,15), Њиме „цареви царују“ (Прич. 8,15). „Вышний владеет царством человеческим и емуже восхощет даст е“ (Вишњи влада над царством човечјим, и даје га коме хоће) (Дан.4,17). „Господне есть царствие и Той обладает языки“ (Јер је Господње царство; он влада народима.) (Псал. 21,29). „В руце Господни власть земли, и потребного воздвигнет во время на ней“ (У рукама Господа је власт над земљом, и човека потребног Он ће на време подигнути на њој) (Сирах. 10,1).
Можда ће неко рећи да је све то било за време теократије, то јест богоуправљања, а да су сада друга времена. Нико, наравно, неће спорити да се времена мењају и да је ова година сасвим другачија од претходне. Али зар нека друга времена имају другога Бога? Зар се некада Бог одрекао од Своје богоуправе над светом и људским родом, пре свега над оним царствима и народима, у којима је превасходно основано и раширено или на које се посебно односило Његово духовно царство, то јест истинска вера и света Црква? Ако мисле да је владавина Бога била ограничена само на времена Старог Завета и да се завршила са почетком хришћанских времена, као да хришћанском свету више није потребна владавина Бога, онда, напротив, морам да кажем да се са Старим Заветом завршио само ранији, појединачнији и чулнији начин боговладања, и у исто време је отпочео нови, општији и духовнији. У старозаветном откровењу Бог Отац је рекао оваплоћеном Сину Свом: „Проси от Мене, и дам Ти языки достояние Твое, и одержание Твое концы земли“ (Тражи од Мене и даћу Ти народе у наследство Твоје, и у посед Твој крајеве земље) (Псал. 2,8). И по новозаветном откровењу Исус Христос је „Князь царей земных“ (Кнез над царевима земаљским) (Апок.1,5). „Кнез над царевима“, наравно, не по сујетном и безсилном имену, већ по истинској власти и по дејству ове власти.
Т. 2. Истинитост и својство непосредног Божијег управљања земаљским људским царствима
Царство Господње је „Царство всех веков и владычество Его во всяком роде и роде“ (Царство свих векова и владичанство је Његово у сваком нараштају и нараштају) (Пс.144,13). Пролазна људска царства се заједно и повремено појављују на позорници света да би послужила том духовном царству и силне земље по реду чувају његову стражу. Свезавши природу неопходношћу и „Оставив человека в руце произволения его“ (Оставивши човека у рукама воље његове) (Сир.15,14), велики Уметник света – Бог, упире Свој прст у различити сплет природних догађаја и слободних радњи и тајанственим покретима неких сакривених нити, те видљивим оруђима формира и повезује све у једну многослојевиту тканину светских догађаја, коју време открива на чуђење самој вечности. Различита стања земаљских држава свесилном руком Божијом непрестано се усмеравају ка томе да припремају у себи грађане небеса: ради тога Свепромислитељ Бог утиче и преко друштва на човека и узајамно – преко човека на друштво; због овога се народи непослушни и побуњени против Господа напасају палицом железном и као сасуде грнчарске разбија их (Пс. 2, 1–2, 9), а они, који се обраћају к Њему, се обнављају и насађују (Јер. 18,9), искушавани се проводе „кроз огањ и воду“ (Псал. 65,12), док се тврди у искушењима уводе „у покој“ (Псал. 65,12); због овога се узносе „изабрани од народа“ Господњих (Псал. 88,20), јаки, предодређени да творе вољу Промисла Божијег, „придржавају се за десницу“ десницом Свесилног, која „Уравнивает пред ними горы и врата медная сокрушает“ (Путеве неравне поравњује и врата мједна разбија“ (Ис. 45,1–2); и при томе „да смирится… высота человеча и вознесется Господь един“ (висина ће се људска понизити и Господ ће сам бити узвишен) (Ис. 2, 17), жреб се најмногобројнијих народа понекад дуго скрива у неизвесној руци једног смртника, а судбина сваког силног на земљи се састоји од безброј случајности, које никаква људска мудрост не може да обухвати, нити земаљска сила да покори.
Ако нас та свеобухватна владавина Божија и подвргне некој судбини, онда је та судбина премудра. Ако нам она очигледно ставља окове, онда је то због својеглавости и бунтовности. Ако нас понижава, то само оне који мисле да су сами творци своје „величине“, који маштају да ће „Взыти выше облак и быти подобны Вышнему“ (Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с Вишњим) (Ис.14,14). Ако она понекад и узноси жреб нечастивог, то само онда кад узноси жезал који ће убрзо поразити неког кривца, сломити га и одбацити. Напротив, они који сами ништа не траже, осим славе Божије и добробити човечанства – добијају у свом покоравању Божијем Промислу наду и сигурност, у Његовој власти основу своје силе, а у Његовој слави – извор своје истинске величине.
У наше време многи народи мало знају о односу људских царстава према Царству Божијем, и што је посебно чудно и вредно сажаљења и ужаса – о овоме мало знају хришћански народи. Мало знају, не зато што не би могли да науче, већ због тога што не желе да знају. Они који говоре да су мудри међу њима са занемаривањем одбацују познато и признато од стране Древне мудрости, освештано и утврђено Божанском влашћу; њима се не свиђа древно устројство државе на основи благослова и Закона Божијег; они мисле да ће сами много боље подигнути здање људских друштава по новом укусу, на песку народних мишљења, и да ће је подржавати бурама бесконачних расправа.
У таквим временима, како посебно потребно, тако нам мора бити и посебно утешно, богобојажљиви и благоверни Руси, да често подсећамо себе и чврсто држимо у памети, оправдано судбином наше отаџбине, предато нам од наших предака или боље речено од пророка Божијих, то учење да „Владеет Вышний царством человеческим“ (Вишњи влада над царством људским) (Дан.4,14), да „Господне есть царствие и Той обладает языки“ (Јер је Господње царство; он влада народима) (Пс.21,29).
Да нам ту истину и није открила реч Божија, ми бисмо могли да је нађемо у свом скупу наших знања о Богу – Творцу и Промислитељу.
Пошто је Бог Творац материјалног и духовног света, онда, без сумње, Он јесте и Промислитељ како једног, тако и другог света. И ако је промишљање Божије потребно материјалном свету, који се покреће неопходношћу закона, који су при стварању у њега уграђени, онда је још више потребно духовном свету, чија се бића, користећи се преимућством слободе, самим тиме могу склањати од Творчевог назначења и усмерења, и за такве случајеве посебно треба да призивају руку Промислитеља, која их чува и негује. А како благоустројство и чување људског друштва пре свега зависи од врховне власти над њим, онда се показује као неопходно да промишљање Божије превасходно буде концентрисано на врховну власт, да би „Вишњи владао над царством људским“.
Догађа се да царевање или непосредно промишљање Божије над људским царством није за све и није увек јавно видљиво. То бива, под један, зато што је Цар Небески безмерно висок и недостижан и Његово нисходљиво деловање се често скрива у низу посредних природних узрока и последица. Под два, то бива зато што, царујући над бићима којима је благоволео да дарује слободу, Бог неприкословено чува тај Свој дар, то јест оставља довољно простора за слободно дејство човека. Од тога се догађа да ми довољно дуго чујемо буку, видимо кретање људских дела, често помешаних и без реда, и не примећујемо како за њима тихо корача Божији Промисао и суд, који утврђује, чува и узвишује оно што служи Царству Божијем, и који пре или касније унижује оно што му је противно.
– Наставиће се –
Превод: Душка Здравковић, Православна породица, јул 2018.
Православнапородица.орг.срб
