Сва (не)дела и ликови Александра Вулина

О личности и (не)делу бившег јуришника Југословенске левице, Александра Вулина, пише угледни новинар Предраг Поповић, некадашњи блиски сарадник Александра Вучића, бивши главни уредник дневних листова “Национал” и “Правда”, уредник дневног “Телеграфа”, аутор неколико публицистичких књига и најбољи познавалац “пресвучених” радикала.

Познати новосадски филозоф др Ђура Вељин у свом трактату „Начела политичке каузалности и моралне деструкције” износи смелу тврдњу: „Мајмуни су створили човечанство, мајмуни ће га и уништити”. Тај закључак илустровао је фотографијом Александра Вулина.

Греши др Вељин. Добро, Вулин је раније заиста изгледом, као сада понашањем, давао повода за такве оцене. Ипак, чак и да су њему налик преци допринели стварању човечанства, он је преслаб да га уништи, јер се његове психо-физичке могућности исцрпљују на томе да постане симбол несреће која четврт века уништава Србију. Заслужио је то.

Више од 20 година Вулин с грађанима дели и зло и добро. Грађанима је припало зло, њему добро. Чим је почело ратно разарање СФРЈ, док су многи губили главе, куће и судбине, он је стекао солидан политички статус, моћ, утицај и паре.

Професор Драгомир Драшковић, удбаш старог кова, инсталирао је младог Вулина у Савез комуниста – покрет за Југославију, дао му чланску карту и бројаницу са сребрним лобањама. Бројаница му је добро послужила. Могао је да пипка и милује минијатурне људске главе док с прозора свог апартмана у Хајату сетно гледа према Мањачи и завичајном Змијању, одакле су надирале колоне избеглица.

Дирнут муком својих земљака, без снаге да гледа забрађене босанске бабе у црнини, стрес је лечио у Индији, на избору за Мис света, дахћући на голишаве лепотице. Ни санкције нису могле да га зауставе. Као секретар минорне ванпарламентарне партије имао је дипломатски пасош. И остало што следује уз комунистичке бројанице: пиштољ, панцир, пејџер и пајеро. Авантура у СК-ПЈ није дуго трајала.

У октобру 1992. у Сјеверину је отето и убијено 16 муслиманских цивила. Поједини политичари, међу којима је најгласнији био тадашњи четнички војвода Томислав Николић, тврдили су да су тај терористички чин извршили припадници Државне безбедности и Савеза комуниста. Под теретом тих оптужби или из неког другог разлога, партија је тихо нестала с политичке сцене, али њен вођа, професор Драшковић, није заборавио да удоми свог младог миљеника. Трансферисао је Вулина у ЈУЛ, право на место заменика Мире Марковић.

У ЈУЛ-у Вулин је добио све што је могао да пожели. Чак и кума. И то не макар каквог, него баш Жељка Митровића. У тој симбиози, Вулин је помогао куму да дође до Мире и да, као врстан дистрибутер туђе моћи, искористи прилику да направи своју телевизијску империју. Није ми познато какву је све корист Вулин црпео из тих комбинација, али, знајући га, сигуран сам да се није задовољио дружењем с трећелигашким певаљакама.

У Мирино интересно удружење, ЈУЛ, Вулин је као мираз унео једино што је имао – имиџ. Односно, карикатуру имиџа латиноамеричког револуционара Че Геваре. Да би личио на идола, млади новосадски манекен комунизма пустио је косу и обуо војничке чизме. У кабинету је, поред кубанске и југословенске заставе, држао фотографију Чеа и Тита.

Ел команданте у раздрљеној војној униформи, у руци му томпус, на лицу досада; маршал у белом оделу, с танком дугачком цигаретом у позлаћеној муштикли и широким осмехом. У тој пози, Вулин се сликао с Миром. Иконографија иста, разлика је само у суштини. Супротно латиноамеричком борцу, Вулин светску револуцију није предводио у шумама, него у медијима, истичући се у сталним герилским акцијама по београдским ноћним клубовима.

Због неког физичког недостатка био је ослобођен служења војног рока у ЈНА, али то му није сметало да форсира армy-фазон опасног момка. И на кошарку је долазио сав у црном. Ђаци на школском игралишту били су фасцинирани његовом појавом. Немо су га посматрали док се скида и под кошем слаже кожну јакну, футролу с пиштољем испод пазуха, панцир, мобилни телефон, кључеве од џипа и кутију с Кохиба цигарама. Само војничке цокуле није изувао.

Не знам чиме је била фасцинирана Мира Марковић. Углавном, љубав је трајала до 24. марта 1998. Стварање црно-црвене коалиције СПС-ЈУЛ-СРС Вулин је схватио као издају комунистичких идеја и праксе. Не желећи да сарађује са четницима Шешељем, Николићем и Вучићем, покупио је пинкле, напустио ЈУЛ и направио преседан у политичкој каријери – на најконкретнији начин показао је да има бар зрно морала.

Са 26 година, од којих је шест провео уживајући у благостању које доноси власт или њена близина, одрекао се чланства у дворској свити, статуса најближег сарадника најмоћније жене у Србији, стана на Дорћолу, апартмана у Хајату, медијске промоције, славе и пара.

Основао је Партију демократске левице у коју је из ЈУЛ-а пренео само свој вербални идеализам. У ретким јавним наступима није критиковао бившу другарицу и шефовицу Миру. У приватним разговорима врло детаљно је описивао њене менталне и моралне девијације.

– Мира се представљала као скромна особа, незаинтересована за материјалне ствари. Веровао сам јој, али временом сам почео да увиђам праву истину. Једна моја девојка прва ми је скренула пажњу на Мирин хедонизам. Кад је почела да ми набраја колико коштају Мирине блузе, ташне и ципеле, схватио сам у каквој заблуди сам био. Иза њене приче о левици нема ничег осим огољене похлепе – причао је Вулин кроз дим Кохибе која кошта више него просечна радничка плата.

Иако је наглашавао да је Мира ситничава, зла и осветољубива, није хтео ни да потврди ни да демантује гласине о томе да је она лично наредила да се, за казну, Вулинов отац смени с места директора неке беочинске фирме. Ипак, без обзира на тај разлаз, Вулин је очувао везу с многим јуловцима, нарочито са својим кумом Митровићем.

У време НАТО бомбардовања Југославије, њих двојица су креирали јуначки мултимедијални отпор агресору. Туђим телима бранили су мостове, организовали концерте и смишљали пропагандне трикове. Међу многим бесмисленим идејама, најмонструознију је смислио лично Вулин. Док је посматрао снимке кратера на згради Генералштаба, незадовољан што нема довољно крви предложио је да формира јединица која ће заклати све псе у београдским азилима, па да њихову крв проспе по асфалту како би злочиначки удари изгледали уверљивије. На његову жалост, показало се да међу слобистима има и нормалнијих ликова, који су спречили реализацију тог болесног плана.

Плодове својих карактерних поремећаја Александар Вулин је наставио да шири само на медијском и политичком нивоу. По одласку Слободана Милошевића у Хаг, угасио је Покрет демократске левице и учланио се у Социјалистичку партију Србије.

Ако није могао да петооктобарске револуционаре спречи у хапшењу и изручењу Милошевића, покушао је да од хашког суђења спаси мајора Веселина Шљиванчанина. Без пиштоља, али с панциром, супротставио се полицији, која је, ипак, извршила задатак. Шљиванчанин је завршио у Шевенингену, Вулин у београдском Централном затвору.

Иако је кажњен због ремећења јавног реда и мира и ометања службених лица током вршења дужности, уживео се у улогу политичког затвореника. Робијашко искуство од неколико дана представљао је као доказ искрене посвећености борби за слободну Србију, против глобализма, Хага, Вашингтона и Брисела, а нарочито против домаћих издајника и слугу окупатора. Љут због Дачићеве подршке Коштуничиној влади, напустио је СПС и формирао Покрет социјалиста.

У Покрет је уложио све своје снаге и способности. Вредно је, у џипу Френкија Симатовића, шпартао Србијом, где год би избио штрајк радника. Не објашњавајући откуд му возило бившег шефа ДБ-а и оснивача „Црвених беретки”, ватреним говорима стимулисао је пролетерски отпор пљачкашкој приватизацији, лоповском режиму Тадића и Коштунице, па и лажним опозиционарима Вучићу и Николићу.

Као феминизирани Че, Вулин је предузимао занимљиве пропагандне акције и политичке перформансе, организовао је штандове на којима је пролазницима поклањао мед у теглама с налепницом „ЕУ? Не хвала, нисам будала!”

Можда тада није био будала. Али, онда се променио. Мука га је натерала. Узалуд је критиковао и власт и опозицију, бирачи му нису веровали ни кад је упозоравао на издајничку представу коју су играли Вучић и Николић после пуча у Српској радикалној странци и стварања конвертитске Српске напредне странке.

У Вучићевим дневним новинама „Правда”, крајем 2009, објавио сам две Вулинове колумне у којима је најжешће критиковао Вучићеву спремност да на локалу прави коалиције с Дачићем и Николићеву „патолошку опијеност мирисом ознојеног пазуха Милутина Мркоњића”. Е, тада је Вучић лупио шаком о сто и одлучио: „Вулин је покварени преварант, заслужио је да буде мој најближи сарадник”.

Као Радован Трећи, који је после страшне борбе против Вилотића, на крају прешао на страну непријатеља, Вулинов морал је попустио под притиском похлепе. Уморан од идеолошких тричарија, придружио се Вучићевом картелу, заборављајући да га је називао издајником, политичким оцеубицом, Цанетовом најјефтинијом проститутком и траги-комичним психопатом.

Као и увек, и у овој народној несрећи – доласку СНС-а на власт – Вулин је профитирао. У последњем разговору, 16. априла 2011, кад је Томислав Николић почео самоубилачки штрајк инфузијом, смирено је прихватио моје упозорење да ће, пре или касније, зажалити што се продао Вучићу.

– Знам, у коалицију са СНС-ом унео сам част, а то је Вучићу потпуно стран и непотребан појам – рекао је и пожалио се: – Ево, на митингу, међу 20 говорника, само сам ја помињао Косово. Вучић је свима забранио да то радимо, али нисам издржао. Ако му толико смета подсећање на окупацију српске територије, нека ме најури.

Вучић му је приредио много гору освету. Казнио га је тако што му је дао да води тзв. канцеларију за Косово и Метохију, чиме га је провукао кроз блато и натерао да са жандарима у цивилу спроводи насиље над Србима у Косовској Митровици и околним енклавама, утерујући их у државни систем Тачијеве независне републике. За заслуге у реализацији те преваре прокламовани атеиста је добио орден Светог Саве. Што да не?

Какав год био, Вулин је већи и озбиљнији верник од патријарха Иринеја, Иринеја Буловића и сличних бизнисмена у мантији. Поред заједничке вере у евро и остале конвертибилне валуте, Вулинов Партенон је много богатији, у њему су клањао многима: Мири, Слоби, Митровићу, Вучелићу, Станишићу, Симатовићу…

Од свог најновијег божанства, Вучића, уместо лимене медаље, на поклон је добио министарство рада. Савршен цинизам: 42-годишњег ултра-турбо-левичара без дана радног стажа натерати да пише закон којим ће се радницима укинути многа права која у цивилизованом свету постоје још од почетка 19. века.

Вулин ће, сигуран сам, темељито извршити и тај задатак вољеног диктатора. Ако му је за утеху и успомене на младост проведену у револуционарном утопизму, Вулин ће имати прилику да, за љубав Вучића, у дело спроведе стару Марксову теорију о потреби одумирања државе.

На крају, признајем да ми је жао Вулина. Могао је да буде политичар великог формата, но Вучић га је испресавијао и препаковао у џепно издање. Можда грешим, али утисак ми је да је Вулин имао капацитета за више и боље.

Уз јавну демонстрацију људског квалитета, као што је излазак из ЈУЛ-а, имао је и друге особине које су га издвајале из гомиле. С Вулином сам 20 година одржавао коректне односе, на које никада нису утицале тренутне околности. Контактирали смо истим интензитетом независно од тога у којој је он странци или ја у новинама, једнако кад је он био у врху ЈУЛ-а, а ја у „Дневном телеграфу” или, касније, он у ПДЛ, а ја у „Националу”.

Где год сам радио, објављивао сам његове текстове, као и текстове против њега. Увек коректно, без икаквих обавеза, осим другарских. И данас, после свега, верујем да Србији недостаје политичар каквим се он представљао – млад, модеран, с афинитетом према Алану Форду и Џонију Штулићу.


Само, штета што се идентификовао са Суперхиком, ликом из култног стрипа, а стихове легендарног загребачког рокера „глуперде лутају далеко, срам и блиједа заувијек” претворио у личну химну. Такав, посрамљен и бедан, нека лута заувек, ионако ће га пут, пре или касније, одвести тамо где му је место. У ЦЗ. А, то није Црвена звезда.


Предраг Поповић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије