Сва ружења народа почињу као гротеске, а завршавају се као трагикомедије!

Повод за разговор са Слободаном Рељићем, познатим српским новинаром, јесте његова нова књига, „Криза медија и медији кризе“, која у јануару треба да изађе из штампе у издању „Службеног гласника“. Слободан Рељић је новинарску каријеру почео у Радио Београду, али је широј јавности остао упамћен као уредник „НИН-а“, у времену када је овај српски недељник уживао професионални кредибилитет и велики углед у српском друштву. 

На самом почетку Ваше нове књиге „Криза медија и медији кризе“ подсећате на заборављени случај медијског манипулисања из нашег најближег суседства – случај лажних гробница у Темишвару, приликом уклањања румунског председника Николаја Чаушескуa… Зашто смо тако лако прихватали лажи са западне стране?

– Кад су ЦИА и Си-Ен-Ен крајем 1989. рушили Чаушескуа, и ми из Београда смо у томе гледали тријумф слободе, пречицу за демократизацију Истока и ни сумњали нисмо да иза тога следи наше благостање – срећни, лепо обучени људи који пију кока-колу на сламку и ступају у будућност са пуним џеповима марака. Тад још није било евра. Одавде је давана нека логистика извршиоцима те операције. Слепо се веровало да нам неко жели даривати бољу будућност, што никад и нигде у историји није било.

У то време никога није занимало шта је истина о Темишвару. После се испоставило да је готово све лаж на оној чувеној слици на којој несрећни човек плаче поред „своје мртве жене и детета“. Све је лаж. Човек никад није видео та два леша као жива бића. Жена и дете нису били ни у каквој вези. Спојили су их као мртваце мајстори спектакла. А ни „страшни диктатор“ није имао везе с њиховом смрћу. Жена је умрла од цирозе јетре, а дете од неизлечиве дечје болести. Дуга колона лешева у позадини, која је давала уверљивост злочину, добављена је из мртвачнице, а ране су им зацрвењене бојом купљеном у фарбари у граду.

Ствари ће постати јасније кад и ми сами постанемо предмет на коме ће радити иста индустрија свести. А много, много касније могло се видети да се, у ствари, ради о походу западних земаља у пљачку Истока. Неки ни данас неће да виде оно што се дешава.

Да ли је тада патентирана методологија и пракса бруталних медијских лажи у сврху промена режима а Запад је потом „новоослобођеним“ експортовао „демократију и људска права“, да би новац и богатства узимао за себе?

– Није такво манипулисање потпуна новост, иако то јесте најсавршенији облик. Американци, а o њима говоримо јер су они лидери у тим пословима, бескрупулозну манипулацију усавршавају читав прошли век. То је култура у којој се, како је то говорио „отац ПР-а“ Едвард Бернез, не лаже, него се креира нова стварност. Виртуелна, вештачка, али она „исправља“ стварност у којој живимо, у правцу у којем манипулатори желе. 

Да би протерали Шпанце са Кубе, Американци су се 1898. умешали у сукоб начином који се и век касније може „прочитати“, на примеру Рачка или Маркала, рецимо. Једне ноћи је подметнут експлозив на амерички брод „Мејн“, укотвљен у хаванској луци. Шпанци су демантовали да је то њихово дело и затражили независну комисију, а Американци су све одмах одбили и кренули у Шпанско-амерички рат.

И кад је председник Вилсон решио да САД уведе у Први светски рат, у самој Америци је спроведена тотална кампања коју је водила чувена Крилова комисија. Сва штампа је била укључена у тај антидемократски подухват. Чувени новинари и теоретичари „слободних медија“, као Волтер Липман, на пример, учествовали су у том пројекту без икаквог зазора. Па и прва битка америчке војске септембра 1918. код Сен Михиела, на фронту у Француској, која је у слављена као велика победа а коју је предводио генерал Першинг, у стварности се није ни догодила. Чувени репортер Џорџ Следс, који је био на лицу места, и ушао с војском у мали град, тврдио је да су се Немци већ били повукли. Оно што су Хегел и Дејвид Рикардо говорили као цинизам – уколико се стварност не слаже с теоријом, утолико горе по стварност – опредметило се у Новом свету.

Не може се манипулисање свести на ратове. Завођење људи у миру је, чини се, интензивније…

– У Првом светском рату на америчком нивоу пропаганде су били само Британци, а Немце ће тек Јозеф Гебелс пласирати у те висине. Истини за вољу, он је, ипак, само компилатор који је користио пре свега совјетске и америчке узоре. Он, који је оптуживан за изум да „сто пута поновљена лаж почиње да звучи као истина“, тај метод је преузео из америчке економске пропаганде. У Европи су трговачки огласи дуго сматрани нужним злом за новине. У Америци се много раније схватило да је важно купцу, што чешћим сугерисањем, уградити уверење да је нешто квалитетна робе, а не допустити да се квалитет спонтано успоставља као разлог за његов избор.

Користећи знања из психологија маса, новинар Ијави Ли је 1914. у Њујорку отворио канцеларију за производњу наручених вести. Та производња лажи ће се после назвати „паблик релејшнс“ ‒ ПР ‒ а први важан случај у том послу је било преправљање истине о масакру у Лудлову за Џона Рокфеклере. Наиме, Рокфелерови су решили да се разрачунају са својим рударима у Јужном Колораду који су штрајковали. На други дан Ускрса 1914. наоружани људи су убили преко двадесет убогих који су од своје наднице живели у блату и шаторима, а међу лешевима је било и једанаесторо деце. Рокфелери су се одлучили да објасне Америци да су масакр изазвали ненаоружани људи. То и није био неки проблем у штампи која је зависила од њих, а у читавом пројекту су учествовала и фантомска удружења звучних имена, претходница данашњих фаланги НВО-сектора. Одједном се као неспорни извор чињеница појавила Лига за право и поредак Колорада. Изјаве је потписивала потпредседница Лиге Хелен Гранфел, за коју се после испоставило да уопште није била у Лудлову и да је супруга шефа железничке компаније која је живела од Рокфелерових послова. Али као што ни данас у НВО послу истина није приоритет, није била ни у старо време.

Тако развијена пропагандна машинерија је после почела да пакује и продаје демократију, конгресмене, сенаторе, па и самог председника САД. Свако има право да се кандидује, али само они који могу да плате кампање, данас већ и милијарду долара, могу бити изабрани. Све је роба. Већ педесетих година писац чувене књиге „Усамљена гомила“ Дејвид Ризман је могао да напише да „као што сјајни спољни изглед у паковању и рекламирању производа замењује конкуренцију цена“ тако у политици сјајан изглед политичког вође „и надувано третирање догађаја у средствима масовних комуникација, замењује гласање према сопственом интересу“. Америка је после Другог светског рата водећа сила западног света, а затим и једина светска сила, тако да су се ти модели ширили као неупитне вредности. Мало милом, мало силом.

Како се десила ерозија новинарске професије? Ви кажете да се „временом новинарство претворило у професију најамника“, а медији постали „једно од најважнијих средстава контролисања и вођења модерних друштава“?

– У раном капитализму, док се нова класа разрачунавала са феудалцима, краљевима, црквом, новине су сматране „четвртим стубом демократије“, уз парламент, владу и независни суд. Новинарима је слобода била ваздух, а обавеза према читаоцима светиња. Како се услови мењају, слобода постаје луксуз и сметња. Још између два рата, тзв. либертеријнски модел који подразумева слободну штампу и независне новинаре, био је угрожен. Кад је после Другог светског рата тај модел формално постао део свих устава у свету, Ноам Чомски је могао да објави парадокс да је на делу – пропагандни модел у коме је главни проток информација под потпуном контролом корпорација као власника медија. За то стање влада ствара амбијент, а новинари су доведени у ред да аутоцензура омрзнуту и оклеветану цензуру чини излишном. Човек који нема других прихода до да продаје своје све баналније вештине, лако се подводи под контролу. А за корпорацију, најамник је човек без права на иницијативу, био он новинар или радник на траци за производњу аутомобила.

Новинари су некад били револуционари и борци за политичку и националну слободу, и били су спремни да се жртвују за истину и слободу професије. Где је новинарска етика?

– Мислим да су велика начела о слободи новинара данас смоквин лист и професије и индустрије вести. Једна професија тим покрива своју трулеж и опадање, а власници тако маскирају манипулације све већих размера. Данас се влада све мање силом а све више манипулацијама. Независности у највећој мери има на маргинама; у малим медијима или у неким рукавцима интернет-океана, где нико не чује ничији вапај и где се читав живот преселио у имагинарност у којој атомизирано и неусклађивано пуцање у празно онемогућава било какво окупљање за организован притисак или акцију.

Ви сте дуго у новинарству, дуго сте били главни уредник недељника НИН. У Хладном рату пропаганда је била интензивна, али овако безобзирних лажи и неприкривене везе медија и обавештајних служби, тог „менаџмента покоља“, није било. Као нпр. случај Џејмса Мајлса, новинара Би-Би-Сија, чији пример наводите, који је 1989. светом проширио лажи „о масакру на пекиншком Тргу Тјенанмен“, а који се није догодио.

– Кад је Запад остао без великог непријатеља СССР, сви обзири су пали. То није умирило њихове амбиције. Напротив. Вест се, буквално, схвата као муниција којом треба убити противника. Тако је лажима о наводних тридесет хиљада убијених на Тјенанмену „пуцано“ на Кинезе, додуше неуспешно јер је у самолажи потцењена моћ најмногољудније земље на свету; у Заливском рату је измишљено убијање беба у породилишту, Милошевић је претворен у Хитлера, Садам Хусеин је имао биолошко оружје које после никад није нађено, кад је требало, експлодирало је на Маркалама, у Рачку су сакупљани на гомилу мртви да би се свет згрозио… Свака лаж је добра, ако обави посао. У систему навикнутом на лаж, накнадно откривање  истине нема никакве последице.

Хана Арент је ‒ поводом обелодањивања „Пентагонских папира“ који су показивали како су Американци у Вијетнамском рату највише обмањивали сопствене грађане – говорила да легитимисање лажи води разарању разума који је најважнији за нашу оријентацију у стварности. Сад се не зна да ли манипулатори више и могу да контролишу тај хипертрофирани систем. Ми већ живимо у Орвелијани. Ово је „слободни орвелијански свет“.  

Како оцењујете стање у српском новинарству? Деведесетих, у време Милошевића, много се говорило о угрожавању медијских слобода. Данас нико о томе не говори, а стање је горе него деведесетих…

– Поражавајуће. Приватизација је уништила информативни систем које је друштво стварало пола века. Више се то не може објаснити да су то били „комунистички медији“. Они су се могли критиковати, али иза колонијалне демократије, како је овај са Запада експортовани систем називао Зиновјев, остаје пустиња. Не постоји више информативни систем. Нема ни плана како би се могао успоставити. Људи који никад нису на тржишту вести зарадили динар и увек су иза себе имали донаторе, сада приватизују и државну новинску агенцију, пишу Закон који ће докусурити и ове „остатке остатака“…  Главни је аргумент: Брисел је задовољан реформом. Сва новинска предузећа у Србији су у предбанкротном стању. Сем неколико таблоида…

Таблоиди код нас најављују хапшења, легитимишу операције полиције и тајних служби у политичко-пословним обрачунима… Како Ви видите таблоидизацију српске политичке сцене?

– Садржаји таблоида су, као што кажете, поруке „службеног листа“. На то се дода мало естрадних бедастоћа, спортског навијања… Али, најкомичнији детаљ у вези с „таблоидном стварношћу“ је непрестана кукњава људи и партија из претходне власти који се жале на недостатак слободе штампе и прогоне у медијима. То су исти они који су мењали Закон о информисању због тога што се министар Динкић светио једном власнику таблоида кад је овај престао да ради за њега, то је екипа која је поделом минута у електронским и реклама у штампаним медијима управљала садржајима, која се није скидала из ТВ Дневника, која је била окупирала све политичке шоуе, чије су девојке водиле ток-шоуе… Кад неко овде дође на власт и кад бескрупулозно употребљава полуге моћи, он уопште не може себе да замисли као жртву истих тих инструмената. То се понавља.

Ви сте један од ретких који упорно тврди да су ови проблеми системски, и да доминантни корпоративно-неолиберални модел нема решења проблеме.

– Последњих година, тражећи узроке за ово пропадање медија, прочитао сам низ важних књига о кризи 1929. Капитализам је друштво које циклично пада у кризе, а оне се увек завршавају суштинским променама система. Ових дана је код нас поново објављена књига главног идеолога промена после 1929. Џона Мајнарда Кејнса – „Општа теорија запослености, камате и новца“. То је редослед важности. Главни проблем је што су ова друштва измислила раст без запослености. Из оног стања опште, да кажемо, неолибералне помаме која је на крају звана и Велика депресија, изашло се тек 1945, али систем је дубински измењен. Иза либералне реторике крила се „нова индустријска држава“, како је то назвао Џон Кенет Галбрајт, и још шездесетих тврдио да је тај државни капитализам сличнији државном социјализму него класичном либерализму. Ту не треба бити мудар да би се разумело какво ће решење бити. Веома брзо се сиромаши данас. Нема стабилног друштва без елементарно задовољних људи, које су љубитељи капитализма звали средња класа.

Социјална криза у Србији траје дуго. Део територије је окупиран, а српска политичка елита није самостална у доношењу кључних одлука. Чини се као да пропадању нема краја… Има ли српски народ снаге, као што је више пута урадио у историји, да преокрене стање ?

– Мени данас у Србији оријентисано делује једино колективна свест овог народа. Ми смо појединачно свакакви. И кад би се те наше памети просто сабирале, не верујем да би збир био и нула. Али у колективној свести важи другачија математика. Ми смо, ипак, друштво у коме никад натовско-западњачка опција није добила половину гласова на изборима, какви год да су они били. Јесу наши изабраници после избора окретали леђа поруци народа и кретали у бесомучне операције мењања свести народа. Али сва ружења народа почињу као гротеске, а завршавају се као трагикомедије.

С друге стране, прерасподела светске моћи иде у корист народне жеље, а не неоријентисаних и дужних елита. Нико од њих није пажљиво читао Лока или Русоа који су инсистирали на „праву на побуну“ када елите одлепе. То право је било и  једна од највећих вредности западног друштва. Једино је недокучива Хроносова тајна. Време. Друштвени процеси трају. И изван су контроле оних који воле да мисле да их потпуно контролишу.   

Разговор водио: Слободан Ерић

Геополитика