Мађарска ће изградити ограду висине четири метра дуж границе са Србијом да би спречила даљу инвазију илегалних миграната, изјавио је мађарски министар спољних послова Петер Сијарто 17. јуна 2015. „Имиграција је један од најозбиљнијих проблема са којима се данас суочава ЕУ. Чланице ЕУ трагају за решењема, али Мађарска не може себи дозволити да још чека“, рекао је Сијарто. Он је навео да се граница дуга 175 километара „физички може затворити оградом висине четири метра“.
„Ово је неопходан корак“, изјавио је владин портпарол Золтан Ковач. „Морамо да зауставимо имигрантску поплаву“. По његовим речима, ограда је легитимни одговор на нагли прилив илегалних имиграната који је ове године претворио Мађарску у прву линију фронта имигрантске кризе Европске уније. У првих пет месеци ове године најмање 60.000 илегалних миграната је из Србије прешло у Мађарску. Премијер Виктор Орбан претходно је упозорио да је ситуација за Мађаре постала неподношљива и да избеглице морају бити заустављене на територији Србије.
Мађарска одлука је храбра, оправдана, легална и апсолутно легитимна. Мађари имају не само право, него и дужност да своју отаџбину заштите од најезде нежељених уљеза. С обзиром на чињеницу да Србија то (нажалост) очигледно не чини, већ напротив пропушта илегалце да вршљају некажњено и неометано њеном територијом од Прешева до Палића, ограда је једино решење. Виктор Орбан и његови министри свесни су да – насупрот идеолошкој мантри бриселског апарата – европске земље припадају народима који их вековима настањују, и да белосветски талог нема никакво „право“ да у њих тек тако улази. У Београду, пак, та се спознаја третира као деликт мишљења.
Поучени европским искуством, у Будимпешти добро знају да уљези из Авганистана, Еритреје, Сомалије, Судана (и одакле још све не) представљају акутну претњу друштвеној стабилности, законском поретку и владавини права, културној кохерентности и економској одрживости земаља које им се нађу на удару. Где год се трајно населе, долази до вишеструког пораста криминала, до епидемије силовања домаћих жена (нпр. у Скандинавији), до раста ендемског џихадизма и до настанка паразитских гето-квартова у којима огромна већина уљеза живи на туђој грбачи (као што су од почетка планирали), од државне помоћи пореских обвезника земље-домаћина. Мађарска има велику срећу што њени лидери, за разлику од лидера већине европских земаља, имају смелости и снаге да ту своју спознају претворе у конкретни план заштите своје земље.
Илегални имигранти из земаља Трећег света, као и милиони „легалних“, већ су добрано унаказили лице многих старих европских градова. Док стотине хиљада уљеза свој први корак на европском тлу почињу свесним кршењем закона, тј. илегалним преласком границе земаља у којима немају право да буду, у Бриселу и престоницама „старе Европе“ либерал-фашистичка политичка и медијска елита капитулира без борбе. Она, штавише, тера и друге да се повинују њеном капитулантском приступу. Као што смо упозорили у мајској „Геополитици“, она сваки покушај упозорења на опасност од десетина милиона неасимилованих, непријатељских уљеза и сваку тежњу ка реафирмацији идентитета аутентичних европских нација демонизује као „расизам“ и „ксенофобију“.
Хистерична реакција српских медија, политичара и „аналитичара“ на мађарску најаву подизања баријере била је, нажалост, савршено предвидива. Утркивали су се корифеји београдске јавне сцене у осудама чији је недоречени циљ био да се још једном додворе својим бриселским газдама, за које је Виктор Орбан одавно непоправљива црна овца. Правили су бесмислена поређење са Берлинским зидом, који је имао потпуно супротни циљ држања сопственог народа у ропству.
Лажна је тврдња Орбанових критичара да „ограде нису решење“. И те како јесу решење, као што показује израелска ограда према Западној обали и Гази, којом је већ дуже од деценије практично решен проблем палестинског тероризма у Израелу. Напротив, еврократска заклињања у мултикултурализам и „хуманитарност“ не да нису нису решење, већ су гаранција даље метастазе проблема имиграције до тачке када ће десетине милиона трећесветских уљеза Европу напросто прегазити.
Наша земља дугује Мађарској свесрдну захвалност на храбром потезу физичке заштите њене јужне границе, јер ће после израдње ограде вероватно пресахнути прилив илегалних уљеза и у Србију, када се прочује да је постало знатно теже наставити путовање северно од Хоргоша и Кањиже. Да је среће, и Србија би на исти начин заштитила своје широм отворене јужне границе – допадало се то некоме у Бриселу или не. С обзиром на то да се тако нешто нажалост неће десити, остаје нам само да се северним суседима захвалимо што ће њихова смелост и одлучност макар индиректно помоћи и нама.
Свака част, Орбане!
Срђа Трифковић / Геополитика
