Београд – Правосудни званичници – председници неких судова и судских одељења – врше притиске на судије, и то је оно што је данас посебно забрињавајуће. Ми смо на то указали и јавности и Високом савету судства (ВСС), који по Уставу има дужност да буде независан како би гарантовао независност судијама и судовима.
Ти притисци су све јачи и отворенији, па се тако први пут десило да се неколико судија, попут Владимира Вучинића и једног већа Апелационог суда у Крагујевцу, обрати ВСС-у за заштиту. Нажалост, они нису добили заштиту да суде независно, каже за Данас Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије.
Колико данас извршна власт утиче на правосуђе?
– Утицај извршне власти после новембарских измена правосудних закона је и формално већи – уместо да буде искључен задржан је до средине 2016. године, а Министарство је чак добило и надлежности које до сада није имало – да прописује начин пријема судијских приправника и помоћника, на пример. Целокупно судско особље, судска управа, функционисање судског система, све то мора бити одговорност једног органа, а логично је да то буде ВСС, као орган судске управе. У супротном, ако то чини извршна власт, она може негативно да утиче на функционисање правосуђа, као и да га позива на одговорност за ствари над којима правосуђе нема контролу.
Да ли се правосуђе опоравило од реформе из 2009. године, која је на крају оцењена као неуспешна?
– Повратком нереизабраних судија и тужилаца, и то у оквиру институција система и правним путем, учињена је огромна ствар и званично уважена специфичност судске власти. Судије и тужиоци из иностранства, па и шира европска стручна јавност и институције, уочавају велики значај овог догађаја за независност судске власти на међународном нивоу, за разлику од великог дела наших судија и тужилаца. Међутим, уместо да се одмах покрене и питање одговорности оних који су довели до урушавања правне државе – мислим првенствено на судије и тужиоце у Високом савету судства и у Државном већу тужилаца – сви су остали на тим одговорним функцијама. Штавише, они су беспоговорно учествовали у доношењу стратешких одлука, као што су избор судија највиших судова и предлагање за избор председника тих судова, усвајање петогодишње правосудне стратегије, правосудних закона, креирање система вредновања судија и тужилаца иако су у томе, током ревизије реизбора, доказано показали темељно неразумевање и незнање. Прихватањем и очувањем на тако важним функцијама таквих судија и тужилаца послата је јасна порука да се послушништво, чак и када је праћено сваким непочинством, више вреднује од стручности и интегритета. Судије и тужиоци су ту поруку, нажалост, добро разумели и у знатном броју спустили главу. То за грађане не може да буде добро.
Осим са старим, правосуђе се суочава и са новим проблемима?
– Да. Добијамо информације да проблеми са судском мрежом која је ступила на снагу 1. јануара нису решени. Изгледа да мрежа, иако са повећаним бројем основних судова – 66 и двадесетак судских јединица – у односу на ону од 2010. (32 суда и стотинак судских јединица) још увек не даје жељене резултате. О томе говори и стање у београдском правосуђу које је само по себи један велики систем са око 60 одсто свих предмета у Србији. Ту и даље постоји велика разлика у оптерећености судија. Рецимо, у парничној материји у Првом основном суду судија је оптерећен са око 500 предмета, са око 315 у Другом и по 390 у Трећем основном суду, при чему и даље не постоји разликовање предмета по сложености. У кривици судија има око 120 предмета у Првом основном суду, односно по око 240 предмета у Другом и Трећем суду. А различита оптерећеност судија значи и различито време у коме ће грађанин остварити судску заштиту, односно у коме ће бити решен судски предмет.
Какви су услови рада у судовима?
– У кривичној материји услови у којима судије раде су задовољавајући, али се у парничној материји сва три суда суочавају са великим недостатком простора. Само Други основни суд има довољно судница за све судије у тој материји, док се за остала два суда кабинети преуређују у суднице. Осим тога, недостају и компјутери и штампачи, а у целој згради у Устаничкој не ради ниједан копир апарат већ пар недеља. За ове судове тек ће се адаптирати зграде. Судије јесу стрпљиве и разумеју да има заиста доста посла око другачије организације правосуђа у Београду, али је посебно поражавајуће када их представници извршне власти оптужују за нерад у условима када предмети и крајем јануара претежно нису били извађени из кутија нити пописани.
Стаљинистичке методе
Друштво судија је недавно објавило документ у ком се види да су у Власотинцу судије, током реизбора 2009. године, биране према препоруци Демократске странке. Да ли је ово изузетак или је тако, можда, рађено и у другим градовима?
– Сада је ваљда и широј јавности постало јасно оно што су струковна удружења говорила четири последње године. Нама су колеге из других градова у Србији говориле и пре реизбора да сви општински одбори ДС достављају спискове подобних и неподобних. Са реизбором је урађено баш како је мени лично, после заједничког учешћа у једној радио-емисији 2008, рекао тадашњи председник скупштинског Одбора за законодавство: “Сада је ред да вас ми бирамо”. Парадоксално је било да је странка демократске провенијенције без икаквог зазора користила стаљинистичке методе.
Драгана Бољевић, председница Друштва судија Србије, за Данас Право
Данас
