Све мање времена за заштиту српских ораница

Рок за решавање питања продаје земље странцима све је ближи. За разлику од досадашњих тумачења стручњаци Института економских наука из Београда сматрају да Србија и даље има могућност да затражи измену Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), који ступа на снагу 1. септембра 2017.

Став овог института заснован је на недавно завршеној стручној анализи, која је рађена на захтев Преговарачке групе четири (слобода кретања капитала), и која даје комплетну слику какав утицај би могла да има промена регулативе у овој области.

У Институту кажу да немају могућност да износе детаље студије, али за „Политику” су открили да постоји више разлога због којих би наша земља могла да покуша да повуче такав потез и затражи одлагање примене ССП-а, иако је  неоспорно да би нам за позитиван одговор била потребна сагласност свих 28 држава чланица ЕУ. Основни разлог је чињеница да би смо били прва земља која је пре уласка у ЕУ изједначила права куповине земље код страних и домаћих физичких и правних лица. Тај податак, како кажу, може бити један од важних елемената у преговорима.

– Вероватно се 2007. године, када је потписан ССП, оптимистички веровало да ћемо у наредних десет година испунити све услове за улазак у ЕУ и до тада решити питање власничких односа. Јасно да се то неће догодити и да сада треба тражити нови механизме како да се овакви односи регулишу са земљом која није чланица – напомињу у Институту, додајући да би ЕУ, такође, морала да заузме став да ли би у свим државама чланицама и грађани Србије имали  иста права.

До сада се веровало да би наша стратегија могла да се заснива на преузимању појединих решења из земаља ЕУ, које такође намећу низ ограничења по питању ко и под којим условима може да стекне право својине над пољопривредним земљиштем.

У јавности су као најподеснији за нас помињани словеначки, пољски и мађарски модел. Став Института је да ово није до краја тачно јер је Србија јединствен случај, тако да ни пракса не постоји, мада су њиховом студијом обухваћена искуства неколико предложених држава попут – Пољске, Румуније, Хрватске, Словеније и Мађарске.

Како напомињу, још неке важне правне претпоставке нису испуњене, реституција није до краја завршена – до јула 2016. године власницима је враћено свега 36.000 хектара пољопривредног и 3.900 хектара шумског земљишта. Постоји велики број нерешених захтева за повраћај око 10.800 хектара земље. Чак се ни ове информације не могу узети као потпуне јер поједине општине не располажу званичним подацима.

Као потенцијални проблем наводи се и то што је у приватизацији продато 140 фирми које су располагале пољопривредним земљиштем, а у међувремену је 40 уговора раскинуто што је у појединим случајевима довело и до међународних тужби.

У међувремену се разводнило шта се са тим фирмама догодило и раширила лепеза власничке структуре над бившим државним и друштвеним земљиштем.

Због свега овога процењује се да од 3,8 милиона хектара расположивог пољопривредног земљишта у Србији за око 30 одсто власничка структура није потпуно јасна, тачна нити је познато да ли Пореска управа има евиденцију о промету.

– Немамо формиран ни општи регистар пољопривредног земљишта, па ако би се рекло да 1. септембра 2017. почиње продаја земље, по новом моделу, не бисмо могли да знамо шта се догодило – наводе у Институту.

На питање да ли би промена Устава била могућа, што прижељкује део јавности, и какав би могао да буде став ЕУ уколико би се одлучили за тај корак, у Институту за економске науке кажу да такав потез не би искључио кривицу Србије.

Напомињу да је само у нашим медијима створена прича да је Мађарска организовала референдум и променила устав како би онемогућила странце да постану власници земље.

То се никада није догодило, иако је премијер Виктор Орбан заиста то предлагао. Мађарска је 2013. године усвојила закон, а због одређених регулатива, које су биле рестриктивне, тужена је пред Саветом Европе. Мађарска је у ограничењима куповине пољопривредног земљишта отишла најдаље. После десетогодишњег транзиционог периода (првобитно уговорени рок је био седам година, затим продужен за још три), држављани ЕУ и даље имају велика ограничења у праву куповине пољопривредног земљишта.

– Словенија, са друге стране, има још рестриктивније одреднице. Али против ове државе се не води процес, већ против Словачке, с тим да ниједан од покренутих поступака није окончан па не знамо ни какве ће бити последице – наводе у одговору за наш лист.

У последњих десетак година, посебно после велике економске и прехрамбене кризе 2007–2008. године, у свету влада прави рат за преузимање пољопривредног земљишта.

– Ово питање је комплексно и ургентно за Србију. Јер земља је природни, ограничени ресурс и једном отуђена, постаје, практично, власништво друге земље – кажу у Институту економских наука, истичући да би за процену економских ефеката, Србија морала да зна шта јој је циљ у одређивању аграрне политике. Да ли је то заштита домаћих пољопривредних произвођача или повећање приноса или профита. До сада држава није дала јасан одговор на то питање.

Аутор: Ивана Албуновић, Политика.рс