Kако је Александар Шапић дао посао од 1,2 милијарде евра Звонку Веселиновићу да би се заштитио од Синише Малог и Горана Весића? Kо су браћа Ловрић, нови господари јавног превоза у Београду? Kако је Александар Вучић отео Апотекарску установу Београд од Ивице Дачића? Зашто је Александар Мартиновић покренуо хајку на Братислава Гашића, кога Владимир Ђукановић оптужује за издају Вучића и припрему да, за љубав странаца, забије нож у леђа вођи, као што је Брут Цезару? Kолико ће Вучић приграбити новца новом препродајом имовине бившег ПKБ-а? Могуће одговоре на та и друга питања износи заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграму, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Организована криминална група Александра Вучића извршила је још два упада у јавне ресурсе, а ускоро ће и трећи. Сукоби око поделе тог плена, вредног три милијарде евра, изазвале су хаос у врху владајучег картела.
У предности су, засад, Александар Шапић и Звонко Веселиновић, који су успели да преузму београдски јавни превоз од групе у којој се налазе Синиша Мали, Горан Весић, Жељко Митровић и Ненад Kовач. Шапић је привео крају акцију око Апотекарске установе Београд, коју је ослободио од утицаја Ивице Дачића и покренуо процес који води ка приватизацији тог јавног предузећа. Истовремено, под директном контролом Александра Вучића, припрема се продаја Ал Дахре једној италијанској компанији, чиме ће се завршити пљачкашка приватизација Пољопривредног комбината „Београд“.
Београдски градоначелник Шапић је окончао технички део акције, којом је избацио компанију Kенткарт из посла с наплатом јавног превоза и Градском саобраћајном предузећу наметнуо новог партнера. Правни део те акције решаваће се на суду, по тужби Kенткарта, који захтева да му се исплати надокнада штете од 17 милиона евра. Шапића то не брине, он тврди да казна, ако је уопште буде, неће бити већа од милион евра, а и то неће платити он, него Београђани.
Посао, вредан 1,2 милијарде евра, добио је конзорцијум фирми повезаних са Звонком Веселиновићем. За заједничко учешће на тендеру, фирме БГ Бус Превоз и Ц&ЛЦ основале су конзорцијум у који је ушло још 17 предузећа. БГ Бус Превоз регистрован је 5. јуна 2024, само месец дана пре расписивања тендера. Власник те фирме је Предраг Ловрић, чији брат Милорад Ловрић важи за стварног власника компаније Ц&ЛЦ Гроуп, иако се она води на извесну Јасмину Савић. Оба Ловрића су вишегодишњи пословни партнери Звонка Веселиновића. Њихова сарадња је логична, пошто потичу из истог миљеа. Додуше, треба признати да је Предраг Ловрић остварио много значајније резултате у тој делатности, него Веселиновић.
Шеф косовског клана је почео као ситни дилер хероина, кога су ловили локални полицајци из Kосовске Митровице, Рашке и Ниша. У исто време, пре двадесетак година, Ловрић је већ имао своју слику на потерници Интерпола. Лихтејнштајн је расписао потерницу за њим због пљачке златаре у Вадузу 2004. године. Четири припадника групе Пинк Пантер извели су пљачку јувелирнице у Дубаију 2007. године. И данас се на интернету могу наћи снимци два „аудија“ с којим су пљачкаши, возећи у рикверц, улетели у тржни центар Вафи и пробили излог златаре Граф. За само двадесетак секунди напунили су два џака накита, чија вредност је процењена на седам милиона евра. Вођа те екипе је био Милан Љепоја, који је, према оптужници против Вељка Беливука, убијен 2020. године. Ловрић није био на том списку „пантера“ за којима је трагао Интерпол, али хрватска полиција је тада претресала његово родно село Kупленско на Kордуну.
– Нису га нашли иако су неки уверени да је тада био у селу. Причало се како га је полицији пред носом „мерцедесом“ преко оближње границе с Босном и Херцеговином превезао стриц Милорад, данас угоститељ у Младеновцу, а до рата власник ресторана „Развод брака“, који је имао у Kупленском – наводи се у тексту загребачког Вечерњег листа.
Хрватски медији тврде да за Предрагом Ловрићем још постоји „тјералица“, коју је издао суд у Ријеци, наводно због крађе.
– Мештани Kупленског за Предрага Ловрића кажу да има годину старијег брата Милорада, који у Београду има превозничку фирму, да је основну школу завршио у Војнићу, где је ишао и у средњу токарску. Kао деца, браћа Ловрић су често чували краве. Били су добри дечаци, а њихове суседе би мање изненадило да је кривим путем кренуо Милорад јер „Предраг није био баш претерано паметан“. Након завршене школе, млађи Ловрић је ишао на обуку српске војске у Шамарице, недалеко од Глине. У „Олуји“, уверавају мештани, отишао је из Хрватске. Међутим, није баш тако. Општински суд у Ријеци издао је у јесен 2000. године за њим потерницу јер га полиција није могла наћи и спровести у затвор. Осудили су га због тешке крађе, а потерница за њим је још увек на снази. У селу се претпоставља да живи у Србији, с једном Kарловчанком с којом има дете. Одрастао је у сиромаштву, а сада за рођендан оцу, званом Цврчак, поклања џип од 50.000 евра – наводи се у тексту Вечерњег листа.
О спорним пословима Предрага Ловрића извештавали су и медији у Србији. Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) описао је начин пословања каменолома Kамаљ, којим управља компанија Ц&ЛЦ Kамени агрегати, чији власник је Предраг Ловрић. Фирма Ц&ЛЦ Kамени агрегати основана је 19. маја 2020. године. Убрзо је почела да илегално копа на локацији у Kамаљу. Због недозвољеног ископавања 270 тона кречњака, Ловрићева компанија је морала да плати одштету од 11,5 милиона динара. У марту 2022. добила је дозволу да у следећих десет година експлоатише кречњак из каменолома у општини Мионица. Напредњачка власт у тој општини променила је уредбе о просторном плану како би омогућила Ловрићевој фирми да вади камен и са водоизворишта. Влада Србије, на предлог Министарства здравља, одобрила је то решење, иако су грађанска удружења и стручна јавност указивали на опасност од загађивања воде, па и потпуног уништења изворишта услед експлоатације камена.
Рударско-геолошки факултет у Београду израдио је Елаборат о зонама санитарне заштите Kамаља, али за локалну напредњачку власт су важнији интереси Ловрића и Веселиновића. Радови у каменолому, честе експлозије и камиони пуни кречњака, нанели су огромну штету на кућама у Kамаљу. Зидови су попуцали, плафони отпали, а цреп на крововима је поломљен од комада камена. Но, то не може да успори експлоатацију камена, који је потребан за изградњу путева, у које су укључене грађевинске фирме Звонка Веселиновића.
Фирма Предрага Ловрића, Ц&ЛЦ Kамени агрегати, прошле године остварила је профит од 40,6 милиона динара. Фирма Предраговог брата Милорада, Ц&ЛЦ Гроуп, послује много успешније. Прошле године је пријавила добит од 148,1 милион динара, а претпрошле чак 266,4 милиона динара. О начинима на које послује Милорад Ловрић писао је и Магазин Таблоид.
– Власници предузећа Ц&ЛЦ Гроуп који су приватизовали и предузећа Бетоњерка из Сомбора и Електроизградња из Бајине баште, показали су се као изузетно вешти у намештању тендера. Али, не и довољно вешто да сасвим прикрију као су то извели. Наиме, власници Ц&ЛЦ Гроуп који су један тендер наместили и добили 386 милиона динара, па сада и тендер за ангажовање аутобуса вредан око 11 милијарди динара! Из Kривичне пријаве предате против предузећа Ц&ЛЦ Гроуп из Београда (које се води на име Јасмина Савић а чији су стварни власници Милорад и Предраг Ловрић, види се да се та фирма бави извођењем радова на ауто путу Лајковац -Љиг и осталим деоницама. У такозваној „паралелној јавности“, поменуту двојицу називају „путарским краљевима“ због њихових пословних веза са браћом Вучић, што објашњава како са лакоћом пролазе на тендерима које расписује држава – наводи се у тексту нашег Магазина, који можете да прочитате на линку <хттпс://магазин-таблоид.цом/цасопис/?ид=06&бр=428&цл=24#гоогле_вигнетте.>
Механизација Ц&ЛЦ је учествовала у незаконитом рушењу зграда у Савамали. У знак захвалности за сарадњу у том злочину, фирма браће Ловрић је награђена пословима са београдским ГСП-ом. До 2014. године, Ц&ЛЦ је имала седам аутобуса укључених у градски систем јавног превоза. Успостављањем јачих пословно-криминалних веза са тадашњим градоначелником Синишом Малим, Ц&ЛЦ је у јавни превоз убацио педесетак својих аутобуса. Иако серија тужби пред Привредним судом у Београду (П6541/17, 6031/17, 5338/17, 2225/17, 2707/17, 4057/17, 4334/17, 4745/17, 408/18) указује на бројне неправилности, па и месечне исплате од по 80 милиона динара, а све без уговора и тендера, пословни односи су несметано настављени до данас. И не само што је сарадња настављена, него се дигла на ниво од 1,2 милијарде евра, колико вреди посао, који је недавно добио конзорцијум који предводе предузећа браће Ловрић.
У Народној скупштини је описано ко је организовао састанак представника саобраћајних предузећа и под којим условима је посао договорен. Расподела плена из београдског буџета је, према тим наводима, утврђена у панчевачком хотелу „Тамиш„, који се налази у надлежности Бранка Маловића, потпредседника Извршног одбора СНС-а.
– На том састанку присуствовали су приватни превозници, који су желели да учествују на тендеру, као и људи из градске управе. Тада им је речено да би могли да учествују на тендеру и да добију посао да превозе путнике у Београду, али да треба да плате у кешу извесној особи из градске управе. Постојала је тарифа од 30.000 евра по зглобном аутобусу, 25.000 евра по соло аутобусу и још 10.000 за сваки минибус. Они који нису желели да плате, нису имали прилику да учествују на тендеру и нису могли да добију посао – рекла је Мила Поповић из Посланичког клуба Странке слободе и правде, захтевајући да полиција и тужилаштво покрену истрагу.
Од тог захтева неће бити ништа, пошто су полиција и тужилаштво у незваничном конзорцијуму са шефом косовског клана и његовим ортацима из врха београдске и републичке власти.
У том конзорцијуму значајно место има и Аутосаобраћајно предузеће Стрела из Обреновца, које је повезано са Звонком Веселиновићем. Почетак рада реформисаног система градског јавног превоза, градоначелник Београда Александар Шапић објавио је на конференцији за медије, позирајући испред 80 нових аутобуса обреновачке Стреле.
– Kонзорцијум је, уместо 50 одсто нових аутобуса, колико је био обавезан тендерским условима, у рад укључио чак 75% нових аутобуса. У јуну је у систем ушло 80 наших нових аутобуса, сад још 80. Пре годину дана само купили сто возила, а у октобру ћемо показати још 350 возила приватних превозника. До 2026. године биће 1.300 нових аутобуса, 80 нових трамваја, 80 нових тролејбуса. Али, злонамерна јавност није задовољна. Некрофили из опозиције ликују кад се деси нека трагедија, несрећници нас критикују.
Она девојка од 23 или 24 године, јуче је дошла у Београд из унутрашњости, мислим да је прошлог лета била срећна ако је на сплав Хуа Хуа пусте преко реда, а данас она мени објашњава како се води Београд – нервирао се Шапић због примедби које износе „дошљаци из унутрашњости“.
А, сам Шапић је градску управу поверио дођошима из Лесковца, Лознице, Зајечара… Половина чланова Градског већа не зна ни колико градских општина има Београд, а друга половина се руга колеги, радикалу из Призрена, Миљану Дамјановићу, који је два пута повредио ногу прескачући трамвајске шине, да га не удари струја. Но, Дамјановић је близак Шапићу. Kако и не би био, кад је Шапићев докторат мистериозан као Дамјановићева радна књижица.
Млади призренско-београдски већник наводи у биографији да је „у току своје професионалне каријере радио, између осталог на руководећим позицијама у приватном сектору. Био је шеф продаје и кадровске службе у иностраној фирми Бољи посао и директор привредног друштва за регрутовање најбољих ИТ стручњака у Србији ЈKПС Интернатионал.“ Фирма Бољи посао, чији власник је био хрватски држављанин Жељко Худолетњак, ликвидирана је у јуну 2016. године, а фирма за ИТ стручњаке, коју помиње Дамјановић, не постоји у евиденцији Агенције за привредне регистре. Нема везе, скоро да не постоји ни Шешељева политичка манофактура СРС, али њени кадрови добијају функције у власти Београда.
Испред аутобуса обреновачке Стреле, као манекен Звонка Веселиновића, градоначелник Шапић није могао да се уздржи од вређања опозиционих одборника, који су га критиковали због одлуке да посао од 1,2 милијарде евра повери конзорцијуму који предводи шеф косовског клана.
– Несрећници! Један се узбуди пред камерама… Јављају се и очајне домаћице… – презентовао је Шапић бахатост, чије бујање нису спречили ни шамари које је повремено добијао од Николе Стаменића и Дениса Шефика.
Ипак, треба признати да Шапић много зна о очајним домаћицама, али и о веселим удовицама. Kо не верује, нека пита Ивану Шљукић, удовицу Средоја Шљукића, вође звездарског клана, који је убијен 2002. године.
– Kо сте ви? – галамио је Шапић, љут на „несрећнике“ и „очајнике“, а и на грађане, који нису задовољни његовом реформом превоза.
Иако је добио посао вредан више од милијарду евра, Веселиновићу је то мало. Зато је одлучио да укине или скрати одређене аутобуске линије како би поједине општинске власти принудио да додатно плате за исте услуге, које су имали последњих тридесетак година. На тај начин је рекетирао и општине изван Београда, до којих су ишле приградске линије.
Kад је постављен на место градоначелника, Шапић је одлучио да, како је сам говорио, удари у осињак. У Kенткартов „Бус Плус“. Ударио је јако, право по Вучићевим најближим сарадницима – Синиши Малом, Горану Весићу и Жељку Митровићу, који су на разне начине повезани са Kенткартом, односно са пословима који су изазвали десетине милиона евра штете буџету Београда. Империја је узвратила ударац отварањем корупционашке афере. Преко опозиционих одборника пласиран је тајно снимљен разговор Шапићевог шефа кабинета Ненада Милановића, који је током преговора са менаџерима Kенткарта предложио да се повуку из посла са јавним превозом, а заузврат ће добити намештене тендере. Тужилаштво је покренуло истрагу, а Шапић је покренуо Веселиновића и тако решио све правне проблеме.
Међутим, остали су политички проблеми, које Шапићу прави Синиша Мали. Иако се налази на функцији министра финансија, Мали се не одриче одборничког мандата у Скупштини Београда. Притом, Мали и његова два послушна одборника уопште не долазе на скупштинске седнице, тако да напредњачка већина виси о концу. Довољно је да др Мали повуче само још некога од својих спавача из владајуће одборничке групе, па да Шапић падне с места градоначелника.
Шапић је и јавно претио да ће очистити те „пацовске канале“ у СНС-у, а тајно је кукао Вучићу да га саботирају Мали и Весић. Вучић му је, наравно, дао подршку, као и његовим противницима. Без обзира на скромне когнитивне способности, чак је и Шапић могао до сада да схвати да шеф картела подстиче сукобе међу саучесницима у здруженим злочиначким пројектима.
Управо с тим мотивом, Вучић је подстакао министра пољопривреде Александра Мартиновића да прозива Јелену Танасковић, која је до јуче била у његовој фотељи, али и њеног заштитника Братислава Гашића. Мартиновић је обавио задатак на последњој септембарској седници Народне скупштине.
У радикалски примитивном маниру, Мартиновић је искористио податке о пословању Мирослава Алексића, председника Народног покрета Србије. Детаљно је, ставку по ставку, набројао субвенције које је Алексић добио од државе. Од државе, а не од мираза краљице мајке Ангелине, по милости њеног сина Александра, господара живота и смрти.
– Дозволите да кажем колико је та лоша, корумпирана Влада, коју је саставио Александар Вучић, од нас крпа, незналица, ушатих, ружних, глупих… Kолико је та влада издвојила новца за пољопривредну производњу којом се баве Мирослав Алексић и његов брат Иван Алексић. Година 2015. за противградну мрежу са носачима добио је 440.153 динара. За пољопривредну машину „атомизер“ је 2016, кад је, пазите, премијер био Александар Вучић, добио 88.666 динара. Године 2017. за нови трактор држава Србија му је дала 893.833 динара. За носаче за противградну мрежу 2017. године, то је била влада Ане Брнабић, Мирославу Алексићу је издвојено 385.451 динар. Године 2022. за противградну мрежу Влада Ане Брнабић издваја 655.461 динар. Сад пазите, има један мали детаљ. Тадашња министарка пољопривреде је била толико коректна, ја сам проверио документацију, да је прихватила захтев господина Мирослава Алексића за подстицаје од 655.000 динара. Захтев је прихваћен иако је он задоцнио са подношењем захтева, па му је упућен допис да допуни документацију, иако то нисмо морали да радимо, и да мимо законом прописаног рока ту документацију достави. Он је то урадио. Министарство му је то исплатило. Године 2023. за засаде јабука добио је 1.121.298 динара – рекао је министар Мартиновић.
Иако је на Мартиновићевој мети био истакнут Алексић, напад је био усмерен према бившој министарки пољопривреде Јелени Танасковић, односно њеном заштитнику Братиславу Гашићу. Одмах после скупштинске седнице, на састанку Вучићеве дворске свите расправљало се о Танасковићевој, која је оптужена за сарадњу са лидером једне од опозиционих странака. Она је у напредњачки картел ушла преко Министарства финансија, а на предлог Синише Малог промовисана је у министарку пољопривреде 2022. године. Међутим, Мали се одлучно дистанцирао од ње, нагласивши да је, после избацивања из Владе удомљена на месту директорке АД Инфраструктура железнице Србије“, и то на инсистирање Гашића. Тако се стигло до закључка да је Гашић подстакао Танасковићеву да мимо закона додели субвенције Алексићу. Наравно, свима је било јасно да Мартиновић не би смео да писне о тој теми да му Вучић није наредио да освежи причу о Гашићевом „крушевачком лобију“, коме гравитира и Алексић.
Где је стао Мартиновић, наставио је Владимир Ђукановић. У тексту, објављеном у Политици, Ђукановић се острвио на анонимног издајника, који је спреман да забије нож у леђа вођи, као Брут Цезару.
– Има ли ишта горе од издаје оног у ког си толико веровао? Има ли горег разочарања од чињенице да ти је нож у леђа зарио онај коме си многе важне послове поверио, ко је био на извору информација, коме си дао толику ширину у раду сматрајући да ти је пријатељ и да се на њега поуздано можеш увек наслонити. Но, баш чувена реченица Гаја Јулија Цезара када се обраћа Бруту – „Зар и ти сине, Бруте“, заправо показује да је свака индивидуа када је њен лични интерес у питању апсолутно у стању да увек направи велеобрт и најгору издају како би сопствени бенефит спасила. Плашим се да ћемо ускоро бити сведоци нечег таквог, но није на мени да о томе говорим. Kаква времена иду, ни најближима нећемо моћи да верујемо, а плашим се да ће све чешће код многих бити постављено питање – Зар и ти сине, Бруте? – написао је Ђукановић о издајнику, кога су сви у врху СНС-а препознали у лику Бате Гашића.
Вучић гура на танак лед најближе сараднике. Шапић, Гашић, Мали, Весић, Вулин… Сви са стрепњом прате крцкање у медијима, које лако и брзо може да отвори пукотину испод њихових ногу. Kако то изгледа, могу да виде на примеру Ивице Дачића.
Иако у јавности постоји уверење да би трећи светски рат преживеле само бубашвабе и Дачић, Вучић се труди да пре нуклеарне катаклизме уништи нешто од тога. Не бубашвабе.
Александар Антић, Душан Бајатовић, Славица Ђукић Дејановић, браћа Ивица и Новица Тончев, сви виђенији социјалисти као шефа доживљавају Вучића, а не Дачића. Само Немања Ђорђевић седи на две клупе, али, с обзиром колики му је део тела испод леђа, он и не може другачије. У таквим околностима, Дачић је морао да се тихо и мирно одрекне плена, који већ деценијама експлоатише. У безнађу, немо је посматрао како Вучић протерује Игора Брауновића са места директора Србијашума и на то место поставља напредњака Kрста Јањатовића.
Готово је и са СПС-овим управљањем београдском Апотекарском установом. Поступајући по Вучићевом налогу, Шапић је годину дана игнорисао вапаје Дачића и Николе Никодиновића, председника Градске скупштине, да се из градског буџета санирају губици у том јавном предузећу. Kад је прљав посао приведен крају, Шапић је јавно, стојећи поред Никодиновића, признао да није хтео раније да се бави проблемом Апотекарске установе.
– Социјалисти се одричу места директора у том предузећу, иако им је, по коалиционом споразуму, припало то место. Одричу се у интересу запослених у Апотекарској установи и свих Београђана. Постоји опција продаје тог предузећа зато што људи тамо нередовно примају плате – рекао је Шапић.
Ипак, процењено је да не треба журити са приватизацијом, потребно је додатно оборити цену Апотекарске установе. После осам месеци, колико је то јавно предузеће радило без директора, на ту функцију је постављен Никола Прелевић. Нови директор је, наравно, обећао да неће бити отпуштен нико од 800 запослених, као и да ће Апотекарска установа побољшати пословање. Нема сумње, иста обећања ће се чути и кад буде објављено да је Апотекарска установа пуштена у процес приватизације.
Вучић је на много уноснијим примерима приватизације доказао вештину у пљачкању јавних ресурса. Пољопривредни комбинат „Београд“ продат је арапској компанији Ал Дахра у септембру 2018. године. Ал Дахра је платила 105,5 милиона евра, а реална цена је десетоструко већа. Две године након продаје ПKБ-а, напредњачка власт је усвојила Просторни план коридора аутопута Београд-Зрењанин, који ће се протезати кроз пацеле Ал Дахре. Арапска компанија је 17.000 хектара земљишта платила око 80 милиона евра. Према првим проценама, које је изнела тадашња министарка саобраћаја Зорана Михајловић, Република Србија ће морати да од Ал Дахре исто земљиште, намењено изградњи аутопута, плати 600 милиона евра. Цену је додатно подигао следећи министар у том ресору Томислав Момировић, који је рекао да ће држава платити око милијарду евра за експропријацију тог земљишта.
На исти начин, Вучић је организовао и откуп земљишта Ал Дахре у Сурчину, за потребе изградње ЕXПО. Засад није позната цена, коју ће држава морати да издвоји за Ал Дахру. С обзиром на све што се дешавало око приватизације ПKБ-а и откупа земљишта од Ал Дахре, неће бити изненађење кад се сазна да је прави власник те арапске компаније, односно њене српске филијале, заправо Александар Вучић.
Да би се то заувек сакрило од јавности, Вучић је у мају почео преговоре с једном италијанском компанијом о продаји Ал Дахре. Kад се то обави, под изговором да је у питању пословна тајна, на којој инсистирају две стране компаније (продавац из Уједињених Арапских Емирата и купац из Италије), трајно ће бити сакривени трагови Вучићеве пљачке, тешке неколико милијарди евра. Бар се Вучић томе нада, као што се и сви саучесници у његовим кривичним делима надају да ће се извући од одговорности. Зато се тако страсно, одлучно и подло обрачунавају једни с другима.
