Доктор Зоран Радојичић се ипак испоставио као одличан избор за градоначелника Београда!
За ово мало мандата већ је статирао у монодрами Александра Вучића: „Како сам неким случајним пролазницима уручио кључеве стана у Београду на води, замоливши их да барем једно вече проведу у њему и оставе неки веш да се суши на тераси како бисмо сутра могли да направимо нови специјал: „Искрена исповест гаћа- никад се нисмо тако брзо и добро осушиле као овде! Да није било председника који је веровао у нас довека би биле само гаће на некој ретроградној промаји која жели да врати Србију у прошлост!“
Дакле, након сјајне епизоде носача штипаљки за штрик, градоначелник је јуче бриљирао у првој главној улози свечаног отварача три хранилице за врапце које су, истини за вољу, биле насушно потребне Београду!
Баш као и национални стадион у који ће утуцати више од 300 милиона евра, јарбол на Ушћу којем је цена ваљда због поскупљења штофа за заставу порасла са 360 на 406 милиона динара, те објаве конкурса за набавку нове и оправку постојеће новогодишње расвете, која је минуле године плаћена три милиона евра!
Но, све то заиста треба Београду и Србији- изеш циркус који не сија, шљашти, прска и прелива на све стране, а нарочито ако нема довољно ситих и полетних врабаца који су, како градоначелник каза: „Један од аутентичних симбола града“!
Сасвим тачно, и као такве их треба заштитити од пензионера који руже град а уједно су и највећи природни непријатељи птица, јер опште је познато да кад они испразне своје „хранилице“ и бесно залупе поклопце контејнера одмах се острве на врапце који, реално, нису ни за под зуб, али бахатим пензионерима и социјалним случајевима то не знали ништа- лове их и једну јер су им очи гладне а душе празне и безмилосне!
Због тога најискреније поздрављам одлуку да се једном за свагда обрачуна са изеличком мафијом и степен заштите врабаца подигне на виши ниво, барем на онај до којег пензионери не могу да дохвате нити птице, нити храну за птице коју би такође у јарости својој појели иако су, рекох, сити најквалитетније хране из контејнера, али ће то ипак учинити тек да напакосте врапцима, симболу Београда због којег оне стотине хиљада туриста из Бугарске хрли овамо.
Због врабаца, новогодишње расвете на коју врапци хрле ко Вулин на тенк, јарбол који ће се видети чак и из најсиромашнијих општина Србије, те националног стадиона на којем ће се репрезентација убудуће уигравати за поразе са екипама поменутих туриста из свих крајева света, јер није важно победити- важно је учествовати у давању смисла бесмислу!
Наравно, кад кажем бесмисао не мислим на то да по цени стадиона, јарбола и новогодишње расвете (јеклу не рачуна, иде гратис за 83.000 евра) може да се пружи шанса анђелима који „скивени“ иза смс бројева чекају на помоћ за лечење, али самим тим што су „скривени“ иза бројева држава не може да реагује јер не зна да ли је реч о бингу, некој другој наградној игри, или тек пукој лутрији на којој срећни добитник осваја главну премију- још само који дан живота ако се не скупи читав износ за здравље које нема цену…
И нема, заиста, здравље врабаца нема цену јер деца ће се рађати, социјални случајеви и пензионери ће умирати, а шта ћемо с престоницом и државом ако не буде врабаца?!
Шта ће онда бити симбол града?! Да неће људи можда?!
Лете ли они, осим с прозора кад схвате да у бесмислу ипак нема никаквог смила?
Цвркућу ли онако весело или су поваздан невесели, без осмеха, празних погледа, тромог корака од немила до недрага, за разлику од врапчића који бескрајно симпатично скакућу ко да су на есктазију од којег нам деца падају ко снопље, ал тај проблем ће бити решен кад збринемо врапце, јер нису ни деца симбол града, птице су овде много дуже од њих и не одлазе трбухом за крухом, барем неће више сад кад имају хранилице!
Признајем, заиста волим врапце! Волим и децу, пензионере, оне мученике испружених дланова…али приоритети морају да постоје а један од њих је научити поменуте „да се не једе све што лети“, па кад се раскрсти с том праксом биће прилике да председник и градоначелник дају и људима ветра у „крила“!
До тада нек се стрпе- и пад је лет, нек увежбавају пад како би за две, најкасније две и по године- до никад, стасали за крила у боље сутра…
Михаило Меденица, Два у један
