Јуче сам размишљала о кризи издаваштва, те како су нам уместо озбиљне, документарно научне литературе и квалитетне праве књижевности пласиране јефтине приче сумњивог квалитета које ће, евентуално, бити упамћене и значајне једино социолозима прочуаваоцима суноврата једног друштва. Тада сам признала, и немам проблем с тим, да књиге купујем на Лимундо и сличним сајтовима и по антикварницама, пијацама и другим живописним и неуобичајеном местима.
Данас ми је стигла једна од тих књига, које се траже месецима и годинама, ретко ко их је и видео, а још су ређи они који их читају. Требало ми је релативно мало времена (чиста срећа!) и новца и ево је, напокон, у мојим рукама. Тачније, почива на крилу, док окрећем странице потпуно несвесна људи око себе, места и времена.
Да видимо, колико нас зна о Осам анонимних? Колико људи уопште зна кад и поводом чега се они помињу? Која је, поред оне у Берлину, након Резолуције Информбироа, била најчуванија граница на свету? Шта је то био и где се одиграо ,,Потоп религије?“
Кренимо редом – најчуванија граница после берлинске је, након резолуције Информбироа, била југословенско – албанска. Истовремено, ту најчуванију границу на свету само за прве 3 године прешло је више хиљада наводних албанских избеглица; из затворене, жицом опасане, бункер државе остало је забележено да је, нпр, само у ноћи између 3. и 4. октобра 1951. преко југословенско албанске границе пребегло 25 албанских грађана, са женама, децом, чак и једном тромесечном бебом, више стотина оваца, десетак говеда и исто толико коња. Вођа групе био је извесни Дјон Рупаи.
 |
| Више хиљада бункера смештено је уз ганицу са тадашњом Југославијом |
То је време кад је СФРЈ прокламовала отопљавање односа са Албанијом по сваку цену. Албанија ‘фино’ узвраћа. Декретом из 1966. та држава укида сва лична словенска имена и све словенске називе.
Одмах за декретом уследио је тзв. Потоп религије (1967.): уништавање богомоља (у пракси искључиво неисламских – православних) преоравање гробаља – опет неисламских, неарнаутских.
Десет година касније, 1975. уследило је доношење једног још ригиднијег декрета који је запечатио судбину нашег живља у Албанији, према коме су припадници нашег народа (наш народ у Албанији су тада чинили, поред Срба, и Црногорци и Македонци) морали да се дефинитивно одрекну својих ,,неалбанских имена“ јер звуче ,,неприкладно“ или ,,понижавајуће са политичког, моралног или идеолошког становишта.“
За све то време, Устав Албаније је, у члану 42, предвиђао да је националним мањинама у Албанији ,,гарантована заштита и развој њихове културе, њихових народних традиција, употреба матерњег језика и наставе на матерњем језику у школама, једнакост у развоју у свим областима друштвеног живота….“
Није потребно много памети да би се схватила груба противречнст између прокламованог (за потребе маркетинга, данас би се рекло) раја и праве судбине националних мањина у тој земљи.
За то време, десетине и стотине хиљада Арабанаса је прешло и настављало досељавање без ометања.
Партијски послушници гори од Османлија:
Иначе, бригу о албанским избеглицама водили су искључиво – локални (општински) органи. Број албанских имиграната који је запослен у државним органима тадашње САП Косово, владајућа КП елита је крила једнако као и стваран број Албанаца који се након Другог св. рата населио на КиМ; локални Срби, комунистички апаратчици, махали су бројем ,,не већим од 15 000″, што је на Седници Одбора за здравље и соц. заштиту Већа удруженог рада Скупштине СР Србије, одржаној 17. јануара 1989. године, отворено довела у питање и изразила сумњу (једина за све године) Ружа Петровић, професор демографије на Философском факултету Београдског универзитета. Међутим, њене сумње нису продрле у јавност.Формиране на основу њених стручних демографских података и бележака, ,,неизоставно су завршиле у стенографским белешкама Скупштине СР Србије, – на хрпи у неком архиву…
(Данас опет имамо многе државне надлежности пренесене на локалну самоуправу – општинске органе и то у срединама у којима традиционално већину чине народи са израженом нетрпељивошћу према Србији и Србима уопште. Тако у Прешеву ничу споменици арбанашким терористима као ,,народним херојима“, у Новом Пазару меморијална табла нацистичком злочинцу Аћиф ефендији – образац се, дакле понавља. Србија је верна својим грешкама).
Оних Осам анонимних, – то су Срби из Скадра, који су се, игром и вољом великих сила, нашли у границама Албаније. Само осморо њих је успело да пребегне, (за разлику од Албанаца који су без проблема пуштани да напусте Албанију и да уђу у СФРЈ) и они су били једини од којих се, непосредно, могло у то време чути и о забрани коришћења словенских имена, албанизацији топонима и историјских места итд. Мора да негде има више о њима, пустила сам гласнике на четири стране да ослушну, па ћу, надам се и то пронаћи).
Овај део је стравичан: У јесен 1986. Покрајински секретаријат за здравље и социјалну политику САП Косова организовано је приступио УНИШТАВАЊУ огромног архива у вези са прихватањем и тзв. ,,интеграцијом“ емиграната из НСР Албаније. (!)Поједине делове овог архива сачували су од претварања у ,,секундарне сировине“ и пепео неки од оних људи чији су се потписи, непуне две године касније, нашли на Петицији 50.509 Срба и Црногорраца с Косова која је достављена Скупштинама Србије и СФРЈ (о зулумима, прогонима, убиствима исл. које су над њима чинили Албанци).
Ипак, добар део архива је спасен захваљујући људима чији посао то није, а који су прозрели његову праву вредност. Део доказа о ‘подухвату’који је, уз помоћ нашег новца (буџет Ср Србије и СФРЈ) значајно изменио демографску структуру на КиМ – заувек је нестао.
Дефинитивно и коначно су изгубљени трагови бројних решења о прхватању, као и спискови албанских емиграната на (нашој) соц. помоћи;о изнуђеним огласима за продају српских и црогорских имања (не мањих од 4 ха!) ии кућа, које су насилно откупљиване да би се у њих збринули емигранти из Албаније (!), затим нестала су делом званична упутства за администартивну процедуру ,,откупа.“, записници о процени имовине и ,,увођењу у посед“ нових власника из НСР Албаније, о купопродајним уговорима и финансијска документација о дефинитивној исплати бивших власника пре њихове коначне Сеобе са КиМ.
Нестали су и бројни документи значајни за егзодус Срба са КиМ простора, као и потписи Срба и Црногораца, послушника, који су све то аминовали и на то пристајали.Осим историјског, овакви документи би били од изузетне користи за студију феноменологије колаборације у процесу изгона и затирања властитог народа. Остало је име Неђа Борковића, који се, захваљујући шуровању са Арбанасима успео на положај потпредседника Скупштине СФРЈ, на пример.
Такође су се у тајности држали подаци о албанским емигрантима који су заузимали високе државне функције почев од Општина, па све до руководећих положаја на Универзизету у Приштини, председништву САП Косово, ЦК СК, Председништву СФРЈ.
У овом низу докумената, ево најбенигнијег: ово је потврда којом се (приметићете да је на лошијем српском), захтева да се албанском емигранту омогући насељавање у село Мух. Бабуч (или ћ, ш?) из Сувог дола, као и све његове стоке и имовине, о трошку Секретаријата (државе Србије!)
Што више улазим у материју, све ми је јасније да ми и данас радимо управо исто.
А можда се зато стари записи и не штампају.
