Свет је шпијунска шпиља

Пред крај живота, сећајући се првих емигрантских година у Лондону, Црњански је изјавио: “Много пута сам тих дана размишљао да завршим са животом… Не, не бих издржао да Вида није била уз мене. Она је имала неку исконску снагу…”

Пошто је напустио место саветника за штампу у емигрантској влади, две године је покушавао да нађе било какав посао на Универзитету Ексетеру, а онда се прихватио посла књиговође у обућарској радњи Хеллстерн & Сонс. Када је остао поново на улици, преселио се у сиротињско предграђе где ће почети да прикупља грађу за књигу “Роман о Лондону”, инспирисану сопственом судбином. У једној лондонској књижари радио је као разносач књига за четири фунте недељно, али је и то морао врло брзо да напусти због повређене тетиве. Да би се прехранили и да би супругу омогућила да пише код куће, Вида је правила и продавала лутке од крпица.

У таквим околностима био је приморан да 1950. прихвати понуду Милана Стојадиновића, бившег председника југословенске владе, који је живео у Буенос Ајресу да буде дописник његовог листа Ел Ецономист. За 18 фунти недељно писао је чланке и коментаре на најразличитије теме, а живот су му загорчавали повремени жестоки напади из Београда. Тако је у једном листу освануо текст у којем се наводи да је часопис “Идеје”, који је пре рата покренуо Црњански, финансирало Хитлерово посланство. У есеју “Три мртва песника” Марко Ристић, његов бивши пријатељ, очитао му је лекцију у комунистичком маниру о моралном понашању.
Да живи у беди и великом сиромаштву, знали су само његови најближи, врло ретки пријатељи. Најрадије је шетао Хајд парком плашећи се и своје сенке и страхујући од енглеских тајних служби и оних из отаџбине. У шетњу је ишао на смену са Видом бојећи се да им стан не остане празан и да их неко не покраде.

НЕМАМ НАМЕРУ ДА ЖИВИМ Средином седамдесетих година Црњански је почео да побољева, мучили су га малаксалост, раздражљивост и депресија. Из свог дома, у Улици Маршала Толбухина 81, ретко је излазио и избегавао је да прими и најближе пријатеље. Лета 1977. написао је последњу вољу којом је сву имовину оставио супрузи Види. Свесно и полако се опраштао од живота говорећи свом доктору Богдановићу: “Све је готово… Кад човек не може више ништа да ради, не треба ни да живи”. У болници је одбијао да прими храну и пиће. “Ја уопште немам намеру да живим”, биле су му последње речи. Умро је 30. новембра 1977. око 17.30, а ни после обдукције конзилијум лекара није успео да објасни узрок смрти, констатујући да је смрт психосоматске природе. Сахрањен је у гробници у којој су и земни остаци писаца Слободана Марковића и Миодрага Булатовића и сликара Стојана Ћелића.
Често је говорио да га прислушкују са разних страна, а на разуверавање пријатеља, одмахивао би: “Све се зна, свет је једна велика шпијунска шпиља”. Неочекивано, крајем 1955, почеле су из Београда да му стижу и добре вести. Издавачка кућа “Минерва” затражила је да објави у једној књизи “Сеобе” и “Дневник о Чарнојевићу”, а Борислав Михаиловић Михиз уврстио га је у антологију “Српски песници између два рата”. Следеће године, негде на плажи мора енглеског, написао је антологијску поему “Ламент над Београдом”.

У марту 1957. у Лондону је боравила југословенска парламентарна делегација коју је предводио Моша Пијаде, са којим је Црњански друговао још из времена “Групе уметника”. Стари познаници су се срдачно поздравили. Моша га упитао: “Шта ти ту радиш”? “Новинаришем”, одговорио је. “За кога”? “Е, то је дуга прича…” рекао је писац. “А што се не враћаш, матора будало”, узвратио му је пријатељ. “Мани, Мошо…”

Са првим позитивним знацима из земље уследили су и напади емиграције, чији су га листови у Лондону, Минхену и Чикагу оптужили за лојалност према новом комунистичком режиму. Поводом приказивања “Конака” у Београдском драмском могло се прочитати да је то “удесила Удба и да Црњански за њу ради”. Све је то код Црњанског стварало разне фобије и страхове од којих се неће ослободити до краја живота.

Како су емигрантске године одмицале, тако је Црњански све више сањао о повратку у домовину и у једном интервјуу објашњавао: “У туђини се губи воља за радом… Велики писац рађа и цвета само у свом родном крају”.

На предлог Слободана Пенезића Крцуна, председника српске владе, у рану јесен 1964. године стигао му је песник Танасије Младеновић са задатком да га убеди да се врати у земљу. Црњански је обазриво предлог прихватио, што је реализовано следеће године. После 24 године живота у туђини 72-годишњи писац је лета 1965, у пратњи амбасадора Срђана Прице и супруге Вукице, дошао најпре у Ријеку, где се сасвим случајно нашао у друштву Александра Ранковића, с којим је отишао на ручак. По доласку у Београд, Јован Веселинов, шеф српске КП, приредио му је вечеру у свом дому. Писац је са одушевљењем говорио о свом граду: “Ово је Америка”. Убрзо је најавио и нову књигу: “‘Роман о Лондону’, то ће бити моја лабудова песма! Као што је ‘Ламент’ лабудова песма у стиху, ‘Роман о Лондону’ је лабудова песма у прози…”

Новости