Према мишљењу Пентагона, у наше време све озбиљнија претња НАТО-у долази из Русије, али не војне природе него економске. Свет нафте биће замењен светом гаса.
По мишљењу аутора истраживања „Природни гас као инструмент државне политике Русије“, које је крајем прошле године објавио Институт за стратешка истраживања Ратне школе Војске САД, економски препород Русије постаје све већа претња глобалној доминацији САД. Највећу улогу у томе има чињеница да се светске залихе нафте ближе крају, и реалност приморава аналитичаре Пентагона да суштински ревидирају прогнозе развоја ситуације у свету у наредних неколико деценија.
Данашњи светски поредак је заснован на чињеници да „крв цивилизације“, нафту, својом економском и војном моћи контролишу САД. Америчке оружане снаге имају под својом контролом више од 60% нафтоносних региона планете. Америчке компаније контролишу значајан део глобалне нафтне индустрије у свим фазама техничко-економског циклуса: од истраживања и експлоатације до прераде и формирања тржишта готових производа. Америчке берзе одређују која ће сутра бити цена нафте.
Основна идеја расподеле снага у свету после 1945. била је да се обезбеди директан приступ што већем делу светских резерви нафте и контрола над њима. У овој геополитичкој игри САД су однеле победу. Али, на почетку 21. века, ситуација се изменила. Расположиве резерве нафте су при крају, а алтернативни извори енергије (биогорива, енергија ветра и сунца и слично) још увек не могу да се користе на индустријском нивоу.
У таквој ситуацији ће водећу улогу неизбежно заузети природни гас. Доказане резерве природног гаса су толике да, уз данашњи ниво потрошње, могу да задовоље потребе цивилизације бар још 250 година.
Међутим, уздизање природног гаса на место најважнијег енергента ће, према мишљењу аналитичара Пентагона, неминовно повући за собом и преуређење целог система светског поретка. Нећемо више живети у „ери нафте“ у којој су САД имале водећу позицију, него „ери гаса“, у којој ће позиција САД бити доста слаба.
Најважнија разлика је то што у „ери гаса“ неће бити могуће користити војно-политичку силу за постизање доминације онако како је то до сада био случај. Гас је по свету равномерније распоређен и то захтева далеко више снаге за директно контролисање великих налазишта. Будући да се гас испоручује углавном фиксираним гасоводима, земље потрошачи и земље произвођачи гаса дубље су повезани него када је у питању купопродаја нафте, чији су путеви испоруке много флексибилнији. Коначно, инфраструктура гасне индустрије и правила тржишта гаса формирали су се током последњих деценија без учешћа САД, и управо Русија на том тржишту заузима водећу позицију.
Тежња САД да на неки начин утичу на оно што се догађа видљива је у покушајима да се развије систем испоруке течног природног гаса (у овом стању гас се може превозити бродовима и другим транспортним средствима, а не само путем гасовода) и да се разради технологија добијања природног гаса из уљног шкриљца. Међутим, проблем је то што је технологија за претварање природног гаса у течно стање и обратно веома скупа, док производња гаса из уљног шкриљца за сада изазива многе осуде у еколошком смислу.
Све ове околности дају Русији озбиљну економску и геополитичку предност. Постојећи систем билатералних уговора које су европске земље због гаса потписале са Русијом полако нарушава јединство не само ЕУ, него и НАТО-а. Многе чланице ове војне алијансе данас у потпуности зависе од руског гаса. Ако се узме у обзир и најновији тренд одустајања од нуклеарне енергије, ова зависност ће се само повећавати.
Шта могу да учине САД? Највероватније ће вршити притисак на своје савезнике да ревидирају праксу потписивања билатералних споразума везаних за гас са Москвом и захтевати изградњу јединствене политике пословања везаног за овај енергент. Међутим, биће веома тешко постићи тако нешто. У условима економске кризе европске државе ће бити спремне да излазе у сусрет Русији по разним питањима. Притисак САД да се што пре изгради систем противракетне одбране на граници са Русијом може се тумачити као један од покушаја да се ојача НАТО.
Што се тиче Москве, за њу долазе изазовна времена. Све ово ће нужно утицати и на могућу ревизију неких аспеката стратегије националне безбедности Русије. „Ера гаса“ ће захтевати од највеће земље на свету изузетну чврстину, мудрост и одмереност у доношењу одлука и избору савезника.
Сергеј Грињајев, Московске новости
