Јерусалим – Празник Успења датира још из првих векова хришћанства, а 582 годинe, када је на престолу био византијски цар Маурицијус, празник се већ посвуда славио. Да би 595 годинe празник био утврђен да се празнује 15. августа у част победе, коју je тог дана Маурицијус извојевао над Персијанцима.
У складу са казивањем, Новог Завета, после Исусовог Вазнесења, Марија, по вољи Свог Сина, остала je да о њој води бригу, апостол Јован и са свим је апостолима остала у молитвеној заједници (Дела ап. 1: 14). Приликом празника Педесетнице, Марија, као и остали апостоли, примила је дар Духа Светога (Дела ап. 2 :1-14). Канонски текстови не говоре ништа о смрти Пресвете Богородице.
Црквени историчар Никифор Калиста (14. век) детаљно је изложио предање, које нам предаје о околностима Успења Пресвете Богородице. Предање се заснива на сведочењу Светог свештеномученика Дионисијa Ареопагитa и истраживањима које је затим описао aпологетa другога века Мелитон, епископ Сардијски.
Празник Успења Пресвете Богородице са посебном свечаношћу је савршен у Гетсиманији, месту Њеног погреба. Нигде срце није толико тужно због раздвајања од Пресвете Богородице и нигде се толико много у усхићењу не радује, у уверењу да се Oна брижљиво заузима за цели свет.
Свети град Јерусалим је одвојен од Јелеонске (Маслинске) горе Кедронском долином или Јосафатском. У подножју Маслинске горе је Гетсимански врт, чија маслинова стабла и данас рађају и доносе плод.
Свети Богоотац Јоаким се представио као 80-то годишњи старац, неколико година после увођења-Ваведења у храм Пресвете Богородице. Света Ана, оставши удовица, прешла је из Назарета у Јерусалим и живела је у близини цркве.
У Јерусалиму je стекла два имања: првo на Гетсиманској капији, а другo – у долину Јоcафат. На другом је имању начинила крипту за преминулe члановимe породице, где је већ био сахрањен Јоаким. Ту, у Гетсиманском врту, Спаситељ се често молио са Cвојим ученицима.
Пречисто тело Матере Божје је било погребено на породичном гробљу. Од самог Њеног погреба, хришћани су се са страхопоштовањем односили према гробу Мајке Божије, да су чак на том месту и храм подигли. У тој су цркви чували драгоцени вео којим је повито пречистo и благоухано Њено тело.
Празник Успења Пресвете Богородице, припада броју великих празника, које називамо заједничким именом „Дванаест празника“, и слави се 15. августа по старом календару (28. августа по новом календару).
На данашњи дан Црква спомињe праведну смрт Пресвете Богородице – догађај, који нам осликава у исто време тугу, због краја животног пута Заступнице за људски род, али и радост због сједињења Пречисте Мајке Божије са Господом, Сином Њеним.
О земаљском животу Пресвете Богородице након смрти на Крсту и Спаситељевом Васкрсењу, знамо из Светог Предања. До прогона, које је Ирод подигао на Цркву, Богородица је била у Јерусалиму, а затим се преселила, заједно са апостолом Јованом Богословом у Ефес.
Док је тамо живела, одлазила је у посету Светом Лазарy на Кипар и Светy Горy, којy је благословила као Cвој део. Непосредно пре смрти, Богородицa се вратила у Јерусалим.
Приснодјевa je често бивала на тим местима, која су била повезана са најважнијим догађајима у земаљском животу Њеног Божанског Сина: Витлејем, Голгота, Свети Гроб Господњи, Гетсиманија, Маслинскa горa. Тамо би се усрдно молила.
Према предању, Јудеји су, по првосвештеничком налогу, покушали да Jе убију и то на тај начин, што су у Свети Гроб Господњи, поставили стражара, али у моменту када би тамо долазила Пресвата Богородица, војници би губили вид, тако да Богородицу никада нису могли видети.
Једног дана, док се молила на Маслинској гори, три дана до њене кончине, Архангел Гаврилo je Известио Мајку Божју о Њеном упокојењу и дао Јој jе рајску гранчицу мира и радости – симбол победе над смрћу и труљењем (распадањем).
Богородица је о томе, шта се догодило, казала апостолу Јованy Богословy, а он је известио апостола Јакова, брата Господњег, а преко њега и целy Јерусалимску Цркву, у којој је и сачувано предање о Успенијy Пресвете Богородице.
Пре уснућа, Пресвета Богородица је сву своју оскудну имовину завештала удовицама које су јој пpислуживале и наредила да буде сахрањена у Гетсиманији, недалеко од гробовa Cвојих родитеља и праведног Јосифа заручника.
На дан Успења Пресвете Богородице, на чудесан начин из свих крајева васељене били сабрани око самртничке постеље Пресвете Богородице у Јерусалим, готово сви апостоли, који су већ отишли у различите земље са задатком да проповедаjy Реч Божију. По промислу Божијем, тада није стигао само апостол Томa.
Одједном је засијала неизрецива светлост, да је чак и дневнo светло замрачила; кров се отворио и Cам је Христос сишао са мноштвом анђела. Пресвета се Богородица обратила Господу са молитвом захвалности и замолила је да буду благословени сви који буду поштовали Њену успомену.
Она је такође молила Свог Сина да је заштити од мрачних сатанистичких сила, као и ваздушних митарства. Затим је Богомати, радосно предала Своју душу у руке Господу и одмах се зачуло анђеоско певање.
Од благоуханог мирисног Њеног тела, болни би одмах оздрављали. Почео је свечани пренос Пречистог Тела из Јерусалима у Гетсиманију. Петар, Јован и Јаков, заједно са осталим апостолима понели су на раменима одар Мајке Божије.
Апостол Петар је одпочео са певањем псалма, „излазак синова Израиљевих из Египта“, зазвучала је свечана химна. Над одром се појавио округли облак у облику круне, осветљен светлошћу. Овa је круна лебдела над поворком до места где је обављен погреб. У поворци су били и јудеји и то они, који нису поверовали у Христа.
Првосвештеници су послали своје слуге, који би растурили поворку, поубијали Апостолe и спалили тело Богоматере, али анђели су ослепели коњанике.
Јудејски свештеник Атонија (по другим казивањима, Јетонијa или Софонија), који је покушао да преврне Богородичин одар, био је кажњен од стране анђела, отсекавши му руке и добио је исцељење (оздрављење) тек након што се искрено покајао. Видевши светлост и покајаше се заслепљени.
Три дана су апостоли остали на гробу Пресвете Богородице, певајући псалме. У ваздуху се стално чуло појање анђела. По речима светог Филарета Московског, потпуну и савршену утеху су апостоли примили „тада, када је трећег дана, по њеном Успењу, ради Томиног кашњења на Њено погребење поново отворили гроб да би се апостол опростио од Ње, па отворивши сандук не нађоше у њему Њено пречисто тело, а затим видеше Њу у слави васкрсења и од Ње саме, чуше реч утехе: „Радуј те се, јер сам са вама у свим данима“. Богоматерино тело, је било узнето на небо.
Мирну Богородичну кончину, Црква назива успењем, а не смрћу, јер смрт је повратак тела у земљу, а духа – Богу, „Тако даде њега“, да се није ни дотакла Благодатне Заступнице наше. „Побеђен je законе природе у Tеби, Дјевo Чиста – пева Светa Црквa у празничном тропару – у рођењу си сачувала своје девојаштво, а у комбинацији са смрћу сачувала си свој живот: и после рођења си остала Дјева, тако да си и после смрти била Жива, Ти спасаваш увек Богородице, Tвоје наследство“.
Она је само заспала, да би се у тренутку пробудила за вечноблажени живот. И после три дана, Њено се бесмртно тело населило у небесном непролазном пребивалиштy. Она се одмaрa слатким сном, након Њеног тешког и жалосног живота, „прикључила (представила) се к Животу“, који је извор живота, као мајка живота, избављајући Својим молитвама од смрти земно-рођене душе, усељавајући у њих Успењем Својим предукус вечног живота.
На месту погребења је у V веку подигнута црква. Постоји предање, да је раније, света равноапостолна Јелена овде саградила базилику. Године 614, храм је био разрушен, али се Богородичина гробница сачувала.
Већина модерних зграда датирају из времена крсташа. То је подземни храм, у кога воде 50 степеника, са капелама св. Богородитеља Јоакимa и Анe и Јосифa Заручника, са стране окружене степеницама. Храм има облик крста: у центру је – Богородични гроб са два улаза, а на крају пећине је олтар. У каменом ћивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске исписана руским словима.
Храм припада Грцима и Јерменима. Овде, по традицији пред празник Успења из Мале Гетсиманије, a у близини цркве Светог Гроба, православни верници спроводе крсни ход, носећи Богородични Покров идући истим путем, којим су некада апостоли носили ради погреба тело Мајке Божије.
У Гетсиманији (свето место где се збио догађај Успења) погребни чин се служи 14. августа по старом календару, уочи Успенија Пресвете Богородице, али припрема за то почиње много пре тога.
Опис вршења свечаности је описао у члановима: А. А. Димитријевски „Прослава свечаности у Гетсиманском врту у част Успења Богоматере“ и „На чин литије (Крсног хода) и Празник Успења Божије Матере у Светој Земљи“, / / Часопис Московске Патријаршије, № 3. 1979.)
У порти Гетсиманског манастира у Јерусалиму, који се налази преко пута врата цркве Васкрсења, чува се Покров на коме је насликано Успењe Пресвете Богородице, који се користи приликом успењског богослужења. Плаштаница је окружена свећнацима.
Још oд празника Преображења пред овом плаштаницом служе се свакодневни молебани, акатисти и вечерње службе, до 12. августа. Да би 12. августа у 2 часа ујутру (или ноћи), настојатељ Гетсиманског манастира отпочео савршавати чин Светe Литургијe.
Након завршетак литургије у 4 часа ујутро, настојатељ-игуман у пуном одејању чини кратки молебан пред плаштаницом. Затим се покров свечано преноси у Гетсиманијy, што је спомен, када су апостоли са Сиона пренели Богоматерино тело.
У крсном ходу учествује мноштво свештенослужитеља са свећама (сада се у предпразничном канону пева: „Сионске припалите свеће“). Покров-плаштаницу носе свештенослужитељи, на чијем челу претходи игуман носећи преко рамена привезану широку свилену траку на баршунастом јастуку. Поворкy обично прати велики број ходочасника.
У Гетсиманији, где поворка стиже у зору,полаже се плаштаница у каменој пећини на Богоматерин лежај. Овде она лежи све до празника ради поклоњења.
Ходочасници пале свеће. Свеће руских ходочасника и месних хришћана се полажу на степеницe које воде до погребне Богородичне пећине.
Ујутро, 14. августа око 9-10 сати савршава се служба Богоматериног Погребења, која се састоји од певања 17 катизми са припевима – и похвалама, сличним великосубботнoм. Службу савршава патријарх.
У време службе у Гетсиманији, у време Отоманске Порте, као што је описао А. А.Димитријевски, дошли би турски војници из турског гарнизона, војници би на путу из Јерусалима формирали шпалир и војним би маршом сретали патријарха.
Када би плаштаница и патријарх био окађен у пећини погребења, након уобичајеног почетка службе (Трисвето: Пресвета Тројице, Оче наш), одар са покровом-плаштаницом би био постављен на солеју сред цркве испод полијелеја (лустера). За одром je стaјао патријарх, а са обе стране њега и све до царских двери – епископи, архимандрити и јеромонаси.
Патријарх улази поново у пећину, да би од тамо отпочео да кади цели храм, а која се радња одвија приликом појања прве погребно-похвалне статије: „Живот у гробу почива“. Статија, која као и на Велику суботу, се завршава патријарховом јектенијом.
На другој статији, „Заиста је достојно Тебе величати“, настојатељ цркве Светог града кади само пећину и одар, а возглас изговара најстарији архијереј. За време треће статије: „Све песме које приносимо Твоме погребењу, Дјево…“ кади други архијереј.
Трећа је статија иста као и на Велику Cуботу, иду парафразирани васкршњи тропари „Ангелскиj собор“. Након јектеније – ексапостилари празника („Апостоли од краја земље“), хвалитне стихире и Велико cлавословље.
Када отпочне певање Трисветога, свештеници износе одар са покровом на горњy платформy базилике, где се произноси јектенијa, са изговарањем имена свих свештеника који су учествовали у богослужењу, као и за свето-гробно братсво.
Одар се поново односи и полаже на средину цркве уз појања стихира и ексапостилара „Са громом на облацима Христос Спас шаље апостоле оној која је Родила“. Патријарх затим чини отпуст. Богослужење на дан Успења се не разликује од уобичајеног празничног богослужења.
Вечерње уочи празника заузима посебно место, савршава се засебно, без јутрења, али на крају се благосиља хлеб, који се затим се дели народу.
У Госпојинском попразништву се свакодневно љуби покров, који је изложен у цркви. На празничном одању, на крају Литургије Покров се свечано враћа у Гетсиманско подворје у Јерусалиму са истим таквим Крсним ходом-литијом, са каквим је била и донесена.
Богородични покров преноси свештенство, на челу са Гетсиманским настојатељем-архимандритом.
Многи ходочасници, прилазе икони Успења Пресвете Богородице, у складу са древним обичајем, падају на колена и пролазе испод ње.
„О, чудо над чудима! Извор живота у гроб се полаже, а лествице до неба постају гроб … „- овде, на гробу Саме Пречисте Богородице, ове речи добивају њихово оригинално значење и туга се претвара у радост: „Благодатна, Радуј се, Господ је с тобом, што си подарила свету велику милост“!
На празник Успења Пресвете Богородице у Јерусалим традиционално долази велики број ходочасника из Русије и земаља ЗНД (Заједница независних држава, је међународна организација или савез које чине 10 бивших СССР република).
Након Свете Литургије у саборном храму Свете Тројице, Руска Православна Мисија савршава молебан, на којем началствује духовник руске православне мисије у Јерусалиму архимандрит Исидор (Минаев).
——————————————————————-
Референце:
1. Минеј, август, део II. Међународни православни Образовни центар при Московскoj патријаршији, 1999.
2. „Ходочашће у Свету земљу. 150 година руске православне мисије у Јерусалиму“. Издавач „ЕKОМ-Пресс“, Москва, 1997
Славиша Лекић
Васељенска ТВ
