Правила поста су установљена од Цркве у циљу помоћи њеним чедима, као руковођење за читаву хришћанску заједницу. Притом, свакоме се препоручује да испитује себе уз помоћ искусног и разборитог духовног оца, и да не узима на себе пост који премашује његове снаге
Глава врлина је – молитва; њена основа – је пост.
Пост је непрекидна умереност у храни, са разумном пробирљивошћу.
Горди човече! Ти машташ тако много и високо о твом уму, а он је потпуно и нераскидиво зависан од желуца.
Закон поста, који је наизглед закон за црева, у ствари је закон за ум.
Ум, тај цар у човеку, ако жели да преузме права на своју самодржавност и да их сачува, мора се пре свега потчинити закону поста. Само тада ће он бити непрестано снажан и бистар; само тада он може владати над жељама срца и тела; само уз непрестану трезвеност он може изучавати јеванђелске заповести и следити их. Основа врлина је – пост.
Тек створеном човеку, уведеном у рај, дата је јединствена заповест, заповест о посту. Наравно, дата је једна заповест зато што је она била довољна да сачува првоствореног човека у његовој непорочности.
Заповест није говорила о количини хране, само је забрањивала састав. Дакле, нека заћуте они који признају пост само у количини хране, а не и у саставу. Ако се удубе у искуствено изучавање поста, они ће схватити значај састава хране.
Толико је важна заповест о посту коју је Бог објавио човеку у рају да је, заједно са заповешћу, изречена и казна за нарушавање заповести. Казна се састојала у поражавању човечанства вечном смрћу.
И сада греховна смрт наставља да поражава оне који нарушавају свету заповест поста. Онај који се не придржава умерености и избирљивости у храни, не може сачувати ни девственост, ни целомудреност, не може обуздавати гнев, препушта се лењости, унинију и туговању, постаје роб сујете, станиште гордости, коју доноси човеку његов телесни састав, који се највише пројављује од раскошне и обилне трпезе.
Заповест о посту је обновљена и потврђена Јеванђељем. Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством (Лк. 21,34), завештао нам је Господ. Преједање и пијанство дебљају, не само тело него и ум и срце, то јест, уводе човека, душом и телом, у телесно стање.
Насупрот томе, пост уводи хришћанина у духовно стање. Онај ко је очишћен постом – смирен је духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати.
Телесни човек је свецело погружен у греховне насладе. Он је сладострастан и телом, и срцем, и умом, он није способан не само за духовно наслађивање и примање божанске благодати него ни за покајање. Он је неспособан за духовно занимање уопште: причвршћен је за земљу, утонуо је у материјално, жив – душом је мртав.
Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети (Лк 6,25). Тако Реч Божија говори онима који нарушавају заповести светог поста. Чиме ћете се ви хранити у вечности, када сте се овде научили засићењу једино вештаственом храном и вештаственим насладама, којих нема на небу? Чиме ћете се ви хранити у вечности, када нисте окусили ниједно од небеских добара? Како је вама могуће да се храните и наслађујете небеским добрима, када нисте стекли никакав осећај за њих, него сте стекли одбојност?
Насушни хлеб за хришћане је – Христос. Насићивање тим хлебом је ненасито – то је спасоносно преједање и наслађивање, на које се позивају сви хришћани.
Ненасито се насићуј речју Божијом; ненасито се насићуј испуњавањем Христових заповести, ненасито се насићуј за трпезом коју си (Боже) припремио…насупрот тлачитеља мојих, и напајај се из препуне чаше (Пс 22,5).
Од чега да почнемо, каже свети Макарије Велики[1], ми који се никада нисмо бавили испитивањем наших срца? Стојећи изван, куцаћемо молитвом и постом, како је Господ и заповедио: Куцајте, и отвориће вам се (Мт 7,7).
Тај подвиг, који нам саветује један од највећих учитеља монаштва, био је подвиг светих апостола. У његовом амбијенту су се они уподобили да чују глас Духа. А док они служаху Господу, говори писац њихових дела, и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које сам их позвао. Тада они, постивши и помоливши се Богу и положивши руке на њих, отпустише их (Дап 13,23). Из окружења подвига, који су чинили пост и молитва, чула се заповест Духа о призвању незнабожаца у хришћанство.
Како је необична целина коју чине пост и молитва! Молитва је немоћна ако није заснована на посту и пост је неплодан ако на њему није саздана молитва.[2]
Пост ослобађа човека од телесних страсти, а молитва се бори са душевним страстима, и победивши их, прожима сав састав човека, очишћује га; у очишћени словесни храм, она уводи Бога.
Ко не обрађујући земљу засејава: тај упропаштава семе и уместо пшенице ће пожњети трње. Тако и ми, ако будемо сејали семена молитве не изоштравајући тело: уместо правде, као плод донећемо грех. Молитва ће бити уништена и покрадена од стране разних сујетних и порочних помисли и маштања, оскрнавиће се сладострасним осећањима. Наше тело је настало од земље, и ако га не обрађујемо, као земљу, никада нећемо моћи донети плодове правде.[3]
Напротив, ако неко обрађује земљу са великом ревношћу и трудовима, али је остави незасејану: њу ће густо прекрити коров. Тако, када тело бива истанчано постом, а душа се не обрађује молитвом, читањем, смиреноумљем: тада пост постаје родитељ многобројних корова – душевних страсти: високоумља, сујете, презира.[4]
Шта је то – страст преједања и пијанства? Онај ко је изгубио уредну, природну жељу за јелом и пићем, тражи далеко већу количину и разноликост својстава истих, а не само толико колико је потребно за одржавање живота и телесних снага, на које претерано храњење делује супротно од своје природне намене, делује штетно, слабећи и разарајући их.
Жеља за храном исправља се једноставном трпезом и уздржавањем од преједања и наслађивања храном. Прво је потребно напустити преједање и наслађивање: тиме се и изоштрава жеља за храном и постиже се уредност. Када пак жеља постане уредна: тада се она задовољава једноставном храном.
Насупрот томе, жеља за храном која се задовољава преједањем и наслађивањем отупљује. Ради њеног побуђивања, ми прибегавамо разноразним укусним јелима и напицима. Жеља у почетку делује као да је задовољена; затим постаје сложенија и на крају се претвара у болесну страст, која тражи непрестано наслађивање и преједање, и која стално остаје незадовољена,
Намеравајући да себе посветимо служењу Богу, поставимо у основу нашег подвига пост. Суштинска карактеристика сваке основе мора бити непоколебљива чврстина: иначе грађевина која се на њој гради неће моћи стајати на њој, ма колико она била чврста. И ми, никако и никада, ни пред каквим предлогом, немојмо допустити себи да нарушимо пост преједањем, а нарочито не опијањем.
Свети оци за најбољи пост сматрају узимање хране једном на дан, и не до ситости. Такав пост не раслабљује тело дуготрајним гладовањем и не оптерећује га сувишном храном, а уз то га одржава способним за душекорисну делатност. Такав пост не представља никакву нарочиту посебност, и зато онај који пости нема разлога за преузношење, чему је склон човек поводом саме врлине, посебно ако се она оштро истиче.
Ко се бави телесним радом или је толико слаб телом да се не може задовољити узимањем хране једном дневно, тај мора јести двапут. Пост је ради човека, а не човек ради поста.
Али при сваком узимању хране, и ретко и често, строго се забрањује преједање: оно човека чини неспособним за духовне подвиге, и отвара врата другим телесним страстима.
Неумерени пост, то јест, дуготрајно претерано уздржавање од хране, није одобрено од стране светих отаца: због неумереног уздржања и изнемоглости човека до које због њега долази, човек постаје неспособан за духовне подвиге, и често се окреће преједању, често упада у страст преузношења и гордости.
Својства хране су веома важна. Забрањени рајски плод, иако је био прелепог изгледа и укуса, погубно је деловао на душу: донео јој је познање добра и зла, и тиме је уништио непорочност у којој су створени наши праоци.
И сада храна наставља снажно да делује на душу, што је нарочито приметно при употреби вина. То деловање хране заснива се на њеном различитом деловању на тело и крв, и на томе што се испаравање и гасови које она изазива у желуцу подижу у мозак и имају утицај на ум.
Из тог разлога, сва опојна пића, нарочито од житарица, забрањена су подвижнику, зато што ум лишавају будности, а тиме и победа у мисленој борби. Побеђени ум, нарочито сладострасним помислима, наслађујући се њима, губи духовну благодат; оно што је задобијено многим и дуготрајним напорима, губи се за неколико сати, за неколико минута.
Монах нипошто не треба да употребљава вино, рекао је преподобни Пимен Велики.[5] То правило треба да следи и сваки благочестиви хришћанин, који жели да сачува своју девственост и целомудреност. Свети оци су следили то правило, а ако су и употребљавали вино, то је било веома ретко и са највећом умереношћу.
Заљућена храна мора бити протерана са трпезе подвижника, зато што побуђује телесне страсти. То су бибер, ђумбир, и други пикантни зачини.
Најприроднија храна је она коју је Творац одредио човеку – одмах по стварању – храна из биљног царства: Бог је рекао нашим прародитељима: Ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну (Пост 1,29). Тек после потопа је разрешена употреба меса (Пост 9, 3).
Биљна храна је најбоља за подвижника. Она најмање распаљује крв, најмање гоји тело; испарења и гасови који се од ње ослобађају и улазе у мозак, најмање делују на њега; на крају – она је најздравија, јер производи најмање слузи у желуцу. Из тих разлога, при њеној употреби, изузетно лако је сачувати чистоту и бодрост ума, а уједно са њима и његову власт над целим човеком; приликом њене употребе слабије делују страсти, и човек је способнији за бављење благочестивим подвизима.
Јела од рибе, нарочито припремљена од крупне морске рибе, имају већ сасвим друге особине: она осетније делују на мозак, гоје тело, распаљују крв, испуњавају желудац штетним слузима, нарочито при честој и непрекидној употреби.
Та дејства су неупоредиво јача од употребе месне хране: она крајње гоји тело, дајући му посебну гојазност, распламсава крв; њена испарења и гасови веома оптерећују мозак. Из тог разлога, монаси је уопште не употребљавају; она приличи људима који се, живећи у свету, стално баве напорним телесним пословима. Али и за њих је њена стална употреба штетна.
„Како!“ – повикаће овде умишљени интелектуалци: „Месна храна је од Бога разрешена човеку, а ви забрањујете њену употребу?“ На то ми одговарамо речима апостола: Све мије слободно, (то јест, све ми је дозвољено) али све не користи; све мије слободно, али све не изграђује (1 Кор 10,23). Ми избегавамо употребу меса, не зато што га сматрамо нечистим, него зато што оно ствара нарочиту гојазност у читавом нашем саставу, и спречава духовно напредовање.
Света Црква својим мудрим утемељењима и поставкама, разрешавајући хришћанима који живе у свету употребу меса, није допустила његову непрекидну употребу, него је време месоједенија раставила периодима уздржавања од меса, периодима у којима се хришћанин отрежњује од свог месоједенија. Такве плодове поста искуством може дознати на себи свако ко их се придржава.
За монахе је забрањена употреба меса, дозвољена је употреба млечне хране и јаја, у време месоједенија. У одређеним периодима и данима њима је разрешена употреба рибе. Али највећи део времена они могу употребљавати само биљну храну.
Искључиво биљну храну употребљавају најревноснији подвижници благочешћа, нарочито када осете у себи похођење Духа Божијег (2. Кор 6, 17), због раније наведене погодности те хране и њене јефтиноће. За пиће они користе једино воду, избегавајући не само распаљујуће и опијајуће напитке него и хранљиве, какви су сви напици од житарица.[6]
Правила поста су установљена од Цркве у циљу помоћи њеним чедима, као руковођење за читаву хришћанску заједницу. Притом, свакоме се препоручује да испитује себе уз помоћ искусног и разборитог духовног оца, и да не узима на себе пост који премашује његове снаге: зато што, понављам, пост је ради човека, а не човек ради поста: храном која је дата за одржање тела не треба га уништити.
„Ако обуздаш црева“, рекао је свети Василије Велики, „ући ћеш у рај, ако пак не обуздаш, бићеш жртва смрти.“[7] Под именом раја овде треба разумети благодатно молитвено стање, а под именом смрти страсно стање. Благодатно стање човека, у време његовог пребивања на земљи, представља његов залог вечног блаженства у небеском Едему; а пад у власт греха и душевног мртвила је залог пада у адску провалију ради вечног мучења. Амин.
[1] Поука 7, глава 4.
[2] Преподобни Марко Подвижник. Поука 8, О посту и смирењу.
[3] Исто.
[4] Исто.
[5] Алфавитни патерик.
[6] Лествица, Поука 14, глава 12.
[7] Преподобни Нил Сорски, Поука 5, Помисао стомакоугађања.
