Данас славимо најсавршенију и најузвишенију Васпитачицу рода људског, Пресвету Богородицу – Богомајку. Она свим бићем Својим, и сада на Небу свим молитвама Својим, заступа све нас
Године 1965. у манастиру Ћелије
Није ли сунце огромно кандило, које је Господ упалио у „овоме свету, који је Он створио као храм? Нису ли звезде свећице, које је Господ упалио да би ми људи када са земље погледамо, помислили: шта је наша дужност у овоме свету? Да Господа славимо! Гле, звезде као свеће пламте да би се ја и ти, и сви људи, непрекидно молили Господу. Како је чудесан свет! Месец, и све што је на небу, гле, какав диван иконостас! Све ради то да нас мале људе са земље подсети на Бога, да нас покрене на молитву, да ми осетимо да је Господ створио овај свет као храм, као храм, а живот у њему као богослужење, а људи у овоме свету у овоме храму – као богослужитељи. Ради тога је, браћо, Бог створио овај свет: да наш живот буде непрекидно богослужење, а да ми будемо непрекидно ревносни, пламени богослужитељи.
Земља – колико раскоши и богатства на њој! Какве птице, животиње, какве биљке, све то у овом храму Божијем, све то да нас подсети да је наш живот – шта? – Захвалност Богу! Све је то од Бога, све је то Божије, ништа наше у овоме свету. Он – главни Домаћин! Он – главни Господар! Ако само мало стегне небо над земљом, суша нас спржи и попали, и ми јаучемо. Али, Он је све то створио да нас подсети на Себе, на Њега, а овај свет је створен да буде храм Славе Његове. А ми људи, шта смо начинили од овога света? Претворили смо у идолиште, у ђаволиште. Чиме? Како? – Грехом. Јер грех служи само ђаволу, не Богу. Грехом ми смо овај храм Божији претворили у нехрам. Ми јадни, бедни људи: уместо да служимо Богу, гресима својим ми смо почели да служимо ђаволу, и тако смо живот свој, који треба да буде богослужење, претворили у ђавослужење. И људи уместо да буду богослужитељи, постали су ђавослужитељи. Каква страхота, какав ужас! Ради чега нас је Бог створио, а шта су људи начинили од овога света и од себе, и од себе?
Зато је, браћо, Господ и дошао у овај свет. Зато је Син Божији постао човек. Зато се на Божић родио, да овај свет освети, да овај свет очисти од греха, од таме, од мрака, од смрада, од прљавштине; да заблиста овај свет као храм Божији и да људе тргне; и да људе освети, да људе просветли, да им покаже да су они створени да буду богослужитељи, не ђавослужитељи; и да су они створени да сав живот њихов на земљи буде богослужење, а не ђавослужење. И Господ је то учинио, како? Црквом Својом, основавши Цркву у овоме свету. Црква, гле! То је најудобнији Храм који обухвата све светове Божије, и Анђеле и људе, најчудеснији и најсветлији Храм. А живот по Еванђељу сав је богослужење. И дао јој Свето Еванђеље, Цркви Својој. Ето, Господ дао нам је сва средства, све силе које су потребне човеку да ми свој живот претворимо од ђавослужења у богослужење; да не служимо ђаволу него Богу, и да сваки од нас буде полетан, огњен, пламен богослужитељ, место да буде бедни и јадни ђавослужитељ.
И како чудесан раскошан пример: да сав живот човековог бића може бити служење непрекидно, ево имамо у Пресветој Мајци, Пресветој Богородици, Која нам је Господа Христа родила. Удостојила се да роди Њега – како? Јер је сва живела у Храму, сва живела у Цркви Божијој, сав је Њен живот био богослужење. Она је у трећој години доведена у Храм и остала у Храму девет година да се ту васпитава, да ту расте, да ту живи. И сав живот Њен у Храму великом Јерусалимском, где су биле наоколо огромне зграде, тремови, где су били домови за децу, девојчице, ту се и Она и дан и ноћ подвизавала, проводећи време у посту, молитви, бдењу, у смирености, кротости и свима светим врлинама. Тако је Она душу своју очистила, сву очистила, и јавила се као једина Безгрешна и удостојила се да роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.
И данас, данас је велики и светли Празник Ваведење, тј. велики Празник увођења Пресвете Богомајке у Храм, где је и остала девет година, да се васпитава и да служи Богу.
Свети авва Јустин (Поповић)
Ради чега је човек? Шта је васпитање? Шта је циљ васпитања? Да човек служи Богу и да живи ради Бога – ето, то је циљ човековог постојања у свету. А ми? Где смо ми данас са нашом школом и нашим васпитањем? Чему уче вашу децу по школама? Чему по улицама? Чему, чему? Ђаволу! Да се гази све што је Божије, да се гази све што је Христово! Васпитање, образовање у данашњим школама: не смеш Христа да поменеш, „Христос измишљотина“, то, то! То ђаво и хоће, да не буде Бога у срцу човечијем, да овај свет не буде храм Божији, да овај свет буде лудница ђаволова. И јесте постао лудница. Зар не видите, зар не гледате како народ за народом луди, како сви полетели, сви грабе, све траже, све отимају, све им је мало!… О авај, виче и виче јадан народ, дај мени… О авај – ово је моје! Не, ово је кревет мој; не, ова њива је моја; не – твоја. Шта је овај свет постао? Ђаволиште, ђаволиште! Јер, чему нас уче, чему уче? Чему Европа учи? Да овај живот треба да буде без Христа, без Бога. Да! Ето, и овај живот се претвара у шта? У лудницу! У лудницу! Устали сви на свакога и сви на све! Свима је мало, и све им је мало, а овај богати раскошни свет Божији, овај храм Божији како је величанствен, како богат за сваку душу са свим Божанским силама! Само отвори душу своју Богу а не ђаволу, истерај грех из себе, истерај поштовање према ђаволу, истерај самољубље из себе.
Сви се задавише, сви, само мислећи на богатства земаљска, на благостање, на руде, на фабрике… А душа, а душе, – шта је са њима? Где је душа европског човека? Где су душе? Све се размилело у сласти и страсти овога света, у уживањима овога света. Све се душе изгубиле, појуриле, посуновратиле у задовољства. Мало је задовољства, мало је уживања људима, дајте што више! И све се ради, и све се чини, све се троши, све да се приреди људима што више задовољства; а то значи: покољ душа! Душе умиру и гину. Хиљаде и хиљаде, милиони душа умире у уживањима, ђавољим уживањима, у страстима и сластима овога света. А Господ Бог је дошао у овај свет, дао нам Божанске силе, да ми можемо савладати сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког ђавола и да испунимо душе своје Божанским силама, да испунимо душе своје Божанским радостима, да испунимо душе своје Вечном Божанском Истином, Вечном Правдом Божанском, Вечним Даровима Божанским, Вечном Љубављу Божанском, да испунимо душе своје свим богатствима неба, јер је Бог сишао у овај свет и донео нам сва богатства Неба. А ми људи? О, кукавни слепци! Јуримо само за сластима и страстима овог света.
Шта је то што даје данас хришћанска епоха? Ми хришћани, и ја и ти, како ћемо живот свој претворити у непрекидно служење Богу? Како ћемо и ја и ти испунити задатак, главни и једини задатак, који нам је Господ поставио створивши нас као људе? Мене је створио као човека, ради чега? – Да Њему служим, да живот мој буде непрекидно богослужење; да ја човек, претворивши се у Анђела, даноноћно служим Господу. Чиме, како? Молитвом, постом, бдењем, сваким добром које учиним, сваком добром мишљу, сваким честитим погледом, сваком лепом речју, јер Господ сишавши у овај свет научио нас је како ћемо свој живот претворити у непрекидно служење Богу.
Шта је Свето Крштење, помоћу којег ја и ти постајемо чланови Цркве Христове, постајемо хришћани? По учењу Светог Еванђеља Христовог, Крштење, то је облачење у Господа Христа[1]. Крстиш се, ти облачиш се у Господа Христа, ти дајеш завет да живиш по Богу и у Богу у овоме свету, да служиш непрекидно Богу. Како? Кроз Свете Тајне и свете врлине: вером, молитвом, постом, бдењем и свима другим светим врлинама служиш Богу. Али, брате мој и сестро моја, па ти не служиш Богу! Служећи Богу, ти служиш себи – то Господ хоће. Није Њему потребна од мене и тебе, црва и стенице, хвала и слава. Шта ћу ја допринети слави Божијој? Шта ћеш ти допринети слави Божијој? Ма колико хвалио Бога, ти себи доприносиш, ти себе спасаваш од греха, спасаваш од зла, спасаваш од ђавола. Служећи Богу, ти себи стичеш Царство Небеско, осигураваш себи Рај и Вечни Живот. То значи богослужење, у ствари то је човекослужење.
Ко Богу служи себи служи, и својој вечности служи, своме вечном човеку у себи служи, своме бесмртноме човеку у себи служи. Тако сав труд, који ми улажемо да служимо Богу у овоме свету, ми хришћани, труд је у ствари који ми улажемо да служимо себи, своме вечном спасењу у овоме свету. Не другоме, него себи. Када служиш ближњему свом, када просјаку уделиш, када сиромаха помогнеш, ти у ствари себи служиш, ти осигураваш себи Царство Небеско. Када душу своју испуњујеш молитвом, када ти осетиш да је овај свет храм Божији, када се ти смириш пред Господом, када осетиш и сазнаш: гле, па овај свет толико тајанствен, толико чудесан, толико диван, па он је сав Божији. Ми то људи створили нисмо. То је Господ дао и мени и теби. О душо моја, о уме мој! Смири се пред Господом и реци: Господе, Ти си све, ја сам ништа! И гле, када будеш тако почео да живиш у овоме свету, ти ћеш осетити бескрајну милину у души својој. Ти ћеш осетити умилење у души својој. Радост што си човек, радост што си хришћанин. И заиста осетићеш да је Царство Небеско твоје, и овај сав видљиви свет храм Божији твој.
Зато је Спаситељ дао еванђељску заповест и изразио то у Својој првој чудесној заповести на Гори Блаженства: „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство Небеско“[2]. Њихово. Ти си на земљи, хришћанин си. Смирен си. Захваљујеш Богу дан и ноћ што те створио као човека, што можеш да Му служиш, што је створио Царство Небеско за тебе и дао ти сва средства. Испуњаваш душу тим смирењем, гле ти си постао највећи богаташ у овоме свету – Царство Небеско је твоје. То су изрекла нелажна, свеистинита уста Свемилосрдног Господа Христа: „Блажени сиромашни духом, блажени смирени, јер је њихово Царство Небеско“. Ето брате, ето сестро, у каквом свету Божијем живиш, свету који нуди сва богатства Неба.
Господ дошао као у храм у овај свет, дошао да нас учини непролазним богаташима, да све нас обогати непролазним благом. А ми, а ми? Често пута и, авај, много пута све то одбацујемо и заборављамо, шта је највеће у овоме свету, шта је човеку најпотребније у овоме свету заборављамо. Заборављамо то да је човеку најпотребнији Бог у овоме свету. А шта је то што човек има као најдрагоценије? Душа, душа! Зато је Спаситељ објавио свима нама, свима људима свих времена: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, сав свет, а души својој нашкоди, души науди“[3]. Чиме ће душу искупити, исправити и поправити? Узалуд си постао господар и цар свих светова, не само мале земље него и Небеса, ако ти душу грех посети[4], ако ти душа твоја живи у непокајаним гресима. Чиме ћеш се спасити? Нема ти спасења док не прибегнеш Богу, док Њему не кажеш ране своје и Он те исцели и уведе у раскошно Царство Своје. Да! Ми кроз непокајане грехе служимо ђаволу, а то значи осуђујемо себе саме на вечне муке, на пакао. Као што, служећи Богу, ти у ствари служиш своме бесмртном спасењу, тако служећи ђаволу кроз своје грехе и страсти, ти служиш својој вечној погибији, ти зидаш и правиш сам себи вечни пакао. Ето, то су непокајани греси. И овај свет онда за тебе постаје ђаволиште, и постајеш онда ђавослужитељ, не богослужитељ.
Да, огромна је слобода и пред тобом и преда мном, брате и сестро! Ти можеш бити у овоме свету и богослужитељ и ђавослужитељ. Бирај, бирај! Или твој живот да буде богослужење или ђавослужење? Али знај, служиш ли кроз грехе ђаволу, градиш себи вечни пакао; служиш ли Господу Христу кроз вршење Његових светих заповести, ти правиш лествице које те узводе у Царство Небеско.
Немој рећи: ништа је ова псовка коју сам данас говорио. Гле, кроз сваку псовку ти служиш ђаволу. Бог је створио језик да кроз њега добре речи говориш, да Богу служиш, да се Богу молиш и ближње своје тешиш и учиш. А ти, ти употребљаваш језик за псовку. Каква служба ђаволу! Или ти крадеш и мислиш: није то ништа, не види то нико. Гле, то је служба ђаволу. Ти пут себи путиш за пакао. Или, ти си среброљубац, за тебе је имања све и сва овога света: твоје њиве, твој мал, твој тал, то ти је све и сва. Ништа друго не видиш, Бога се не сећаш; ако Га се сећаш, сетиш Га се једанпут, двапут, трипут у години, дођеш цркви и мислиш: готово. Е! Зар је то служење Богу?! Зар зато Бог је постао човек, да Га се ти сетиш једном у недељи, или један пут у месецу, или два-три пута у години. Пази, брате! Не служиш ти Њему него себи. Ако се Њега ретко сећаш, ти се себе ретко сећаш, свога себе се ретко сећаш, свога Царства Небеског се ретко сећаш. Куда ће душа твоја, куда, када изађе из тела? Авај! Тако је сваки од нас док се не покаје, док не омрзне грех свој, док не избаци грех из душе своје, док га не ишчупа, (док не) положи веру у Господа да ће он очистити душу његову. Ако ми, хришћани, останемо у својим гресима, у својим страстима – тешко нама! Ми онда овај живот живимо као непрекидно служење ђаволу кроз грехе, кроз пропаст своју.
Гле, ви сте сви данас дошли да се причестите, да примите у себе Господа Христа, Који је Свето Причешће оставио као сведочанство да је Он заиста дошао у овај свет и кроз Свето Причешће, ето, хлеб се претвара у Тело Господа Христа, а вино у Крв Његову, да бисмо живели вечно причешћујући се, јер Господ нам даје Живот Вечни Светим Причешћем. И ти Светим Причешћем примаш Господа Христа, примаш Бога – ради чега? Да живот твој буде данас, макар од данас, богослужење; да омрзнеш грех свој, да се потрудиш да избациш сваки грех, да се покајеш пред свештеником и пред Богом, и да служиш
Господу Христу вршећи Његове свете заповести, живећи по Његовом Светом Еванђељу. Ради тога је Он дошао у овај свет. А знај: и од мене и од тебе тражиће Он одговор на Дан Суда: шта си урадио са Еванђељем Његовим у овоме свету? Он је то донео ради тебе и ради мене, у овоме свету, да нас спасе од пакла и греха. А ми живимо по својим жељама, ћудима, по својим задовољствима, фантазијама, маштањима… Божије мудрости се не сећамо, Божије заповести одбацујемо. Да ли када нас куну благосиљамо, како је наредио Спаситељ? Да ли чинимо добро онима који нама зло чине? Да ли се молимо за непријатеље?[5] Да ли служимо браћи, да ли испуњавамо речи Божије?
Гле, наша душа је с Неба. Њој је потребна небеска храна, њој је потребан небески ваздух, њој је потребно небеско пиће, а све то даје Господ Христос, све то даје Он кроз Свете Тајне и свете врлине. И ми богаташи, ми хришћани, ако смо прави хришћани, ми смо неосиромашиви богаташи. Ми имамо тако богате и сјајне учитеље и васпитаче да нас они сигурним путем воде ка Богу и ка Царству Небеском.
Ето, данас славимо најсавршенију и најузвишенију Васпитачицу рода људског, Пресвету Богородицу – Богомајку. Она свим бићем Својим, и сада на Небу свим молитвама Својим, заступа све нас. Она нас само води и руководи ка Царству Небеском. Она нас непрекидно учи да живот свој претворимо и претварамо у непрекидно служење Богу, у непрекидно богослужење, јер тиме ми непрекидно служимо сами себи и своме спасењу.
О, нека нам Она, Пресвета, Преблагословена, Славна Владичица наша Богородица Марија, са свима Светима, буде непрекидни Учитељ и Васпитач свима нама, свакоме људском бићу, целом роду људском, еда бисмо ми доживели то да сав живот свој предамо Господу Христу, Њему Једином Човекољубивом Богу, Њему Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Животу нашем у овом и у оном свету. Њему преко Пресвете Богородице, Владичице наше Богомајке, Пресвете Дјеве Марије, нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
[1]Гал. 3,27
[2] Mт. 5,3
[3] Mт. 16,26
[4] Можда: поседне. – Прим. препис.
[5] Mт. 5,44
