У нашој Српској православној цркви, постоје две крајности. Та врста раздора која је створила иде чак дотле да ако било какву критику упутите СПЦ, оптужују вас да сте „артемити“, док епархија рашко призренска у егзилу проказује сваког ко није са њима, чак сваког ко не исказује јавно и гласно њихове ставове, да је јеретик и да није довољно праведан. Свакако једна нездрава атмосфера, коју би једино Свети Сава могао измирити, али вероватно подужим коленопреклоњењем.
Темеље наше цркве су узидали Свети Сава, свети Симеон, свети Василије Острошки, Петар Цетињски, Прохор Пчињски, свети Николај и свети Јустин, као и многобројни монаси, свештеници и светитељи.
Свети Јустин у своја 4 писма против екуменизма, наводи да је екуменизам свејерес, а да је наша СПЦ 1965. године ушла у Светски савет цркава, чији је коначно циљ екуменистичко спајање свих цркава. Што је идеја антихристове цркве. Занимљиво је да је СПЦ 90их тражила да изађе из ССЦ, али да је после Солунског саветовања 1998.године, остављен простор да СПЦ поразмисли о тој одлуци, те тако СПЦ званично још није изашла из ССЦ. Данас је актуелно и да је Епархија аустралијско-новозеландска тражила иступљење из те организације, која броји око 400 цркава, међу којима је и званична америчка сатанистичка црква.
У том писму аве Јустина наводи да је екуменизам опасност у коју наша СПЦ може упасти (рекло би се искушење „с лева“), али постоји и опасност од раскола, изопштења и прекида општења са црквом, а раскол „ни крв праведничка не може опрати“ (који је искушење „с десна“).
А где је СПЦ данас? Узео бих симболичну сцену која се десила 05.04.2022.године у банатској епархији, у којој је епископ банатски Никанор са више десетина свештеника дошао да прекине литургију коју је служио хорепископ Максим епархије рашко-призренске у егзилу. Ту треба направито дигресију и рећи да је владика Артемије протеран из своје матичне епархије рашко-призренске, због наводне проневере епархијског новца, која никад није доказана, ни пред световним ни пред црквеним судом, а где чак нема ниједан материјални доказ, нити рачун, који говори у прилог овој оптужби, него је у питању чист политичко-идеолошки прогон владике Артемија, из разлога што је исти одбио да прими заменика председника САД Џо Бајдена, и тадашњег председника Србије Бориса Тадића, у Дечане, а који су хтели доћи заобилазним путем без благослова канонског владике, а преко игумана Дечана оца Теодосија. Очигледно је постојао притисак глобалиста на СПЦ и на власт у Србији, да се смени најтврђа струја у СПЦ, како би Косово и Метохија лакше прогласили за независнос. Напомињем да је владика Артемије имао више стотина монаха на Косову, а да је његово духовно чедо свети Харитон, мученички убијен од стране шиптарских терориста. Такође владика Артемије је цењен као један од најобразованијих и најчеститијих владика, по речима патријарха Павла, који се једном приликом жалио како је попустила вера, ревност и молитвеност клира, а да једино отац Артемије живи како треба. Такође, по речима мати Гликерије игуманије манастира Ћелије, владика Артемије је невино гоњен, чак је тражио да добије само један манастир на Косову и Метохији, али му митрополит Амфилохије и владика Атанасије нису дали, због чега се мати Гликерија дирекно супроставила и писала писма Синоду, заједно са манастиром Лелић, тражећи да се понови поступак рашчињења владике Артемија и докаже истина о његовој наводној кривици, а што је све учињено без саслушања и поступка супротно 6. Другог васељенског сабора,и супротно канону који говори о одласку два епископа да упозоре прекршиоца канона.
Прочитајте још: Западни и источни папа договорају заједничко празновање Васкрса
Владика Артемије је притеран уза зид, имао, је два пута, или мучеништво у трпљења попут светог Нектарија Егинског или пак у егзил, катакомбу и тесан пут страдања, нажалост у расколу. Иако се монаси егзила позивају на канон 15. Прво-Другог цариградског сабора којим је прокламовано право да се иступи из цркве која је упала јерес и која молитвено општи и са другим конфесијама, на том месту инсистирајући да су Свети оци (попут светог Јустина), јавно осудили екуменизам.
Али да се вратимо на догађај од 05.04.22, који је слика и прилика стања у СПЦ.
Владика Никанор, долази у миру, са поштовањем се опходећи према хорепископу Максиму, чак са симпатијама, али исто тако и са тврдим ставом да ће бранити епархију у којој он има канонску власт, „милом или силом“. Те да је потребно тражити благослов од владике ако било који владика, свештеник или монах хоће да служи на територији те епархије. (Што је супротно канону 35. канон Св. апостола.кад смо већ код доследности канонима).
Напомињући да подржава ревност и труд ЕРП у егзилу, али да то чине у другој епархији, или пак „што не оду у Кину или Јужну Африку, или било где, свуда је потребно проповедати Јеванђеље, кад су већ у таквој ситуацији“. Иначе владика Никанор важи за „тврду струју“ у СПЦ као противник екуменизма и новотарија.
У овом дијалогу, хорепископ Максим, одговара да су они у проблему већ 10 година, да владика Никанор није посетио нити их подржао никад, (владика Никанор на то одговара да је подржавао владику Артемија), међутим то није довољно хорепископу Максиму па рече:“ како сте га подржавали, тако је и прошао“. Напомиње да је то приватан посед, да ту они не могу доћи. На шта владика Никанор наводи да он као верник може ући у њихову цркву, која је ваљда отворена за све.
У том наизглед мирољубивом разговору, Максим каже да су их верници звали, да дођу, јер је слаба духовност у тој епархији, а да су код њих нашли духовност. Јер су свештеници огрезли у материјализму, конформизму и секуларизму. И да ће они наставити да ту служе, јер су протерани из своје матичне епархије, па сад служе „где их Бог призове“. И да владика Никанор иступи из екуменистичеСПЦи да је боље да своју ревност покаже кад је екуменизам у питању да опомиње друге клирике, а посебно патријарха Порфирија који је отворени екумениста и који је љубио папи руку, спочитавајући му зашто није опоменуо јавно патријарха.
На све то владика Никанор рече да неће дозволити да га ико назива јеретиком, а што су они овде у цркви недавно учинили, и то на имању које је дао један криминалац. Да су они неканонски иступили из Цркве и направили раскол и да је он рашчињен, али поред тога он га уважава и обраћа му се са владико. И да је он лично упитао патријарха зашто је пољубио папи руку.
На шта му Максим говори: Ако иступи из општења са СПЦ, признаће га за духовника и пољубиће му ноге и да је ту критику патријарху је требало јавно да уради, и да то што прети силом, то исто тако није канонски.
Владика Никанор на крају рече: „Добро, ја сам дошао се лепо договоримо, ја имам 206 свештеника и преко 150 цркава, да ли би могао то да направи неко ко нема Божји благослов. Следећи пут ће доћи 2 аутобуса, и ја ћу бранити своју епархију и канонску власт“.
Онда се уз помоћ полиције разиђоше.
Врло занимљив дијалог и сцена. И ко је у праву, поставља се питање? Моја је намера да представим чињенице, колико их могу појмити, без идеје да се сврстам било где, критикујем или осудим, ипак сам ја мирјанин и не могу то чинити, а пред Богом ћу одговарати за своје поступке а не за свештенике и владике. С тим што остављам ограду, да свом свештенику би требало рећи ако служи новотарску литургију, да то не чини, јер онда и верни народ добија тај грех и казну.
Отац Андреј, почивши игуман Сланаца код Београда ми је рекао: „Стево, имамо велике проблеме у цркви. Гоне владику Артемија, који је најобразованији владика. Атанасије и Амфилохије мењају литургију, а тако нас није учио отац Јустин“. (пр. при. Отац Андреј је духовно чедо светог Јустина, проводио је и по годину дана у Ћелијама учећи се служењу литургије.)
Отац Симеон Рукумијски каже: „СПЦ јесте у рукама екумениста, али Цркву чине у првом реду верни народ и Христос који је на челу цркве, који њом управља. Не сме се повлачити народ из цркве, нећемо је препустити екуменистима, ово је наша црква.“ Христос води Цркву.
Један млади свештеник је причао да је ишао једно време код“ Артемијеваца“, који јесу ревносни,молитвени и духовни, али у себи слабо имају радост и љубави, и није осећао благодет на тим литургијама“.
Старац Пајсије је био изразити против екуменизма, поредећи га да је он непомјаниково искушење за верне, попут комунизма за сиромашне и масонерије за богате.
Док је један пензионисани свештеник, који има огроман углед међу верницима, говорио да не треба ићи на новотарске литургије, да су многе владике екуменисти, да патријарх Иринеј није довео папу, а да код патријарха Порфирија „може све“. Напомиње да треба бити у СПЦ све док папа не дође у Србија, када дође, изопштити се, јер се тим симболичким чином СПЦ ставља под шапу Рима, јер је већ Критским сабором папин примат признат.“
Владика Николај Велимировић је папу називао архијеретиком, и да је његов пад највећи после Адама и Јуде. Био је и противник екуменизма.
Почивши Отац Јоил Булатовић је причао да је екуменизам непомјаникова работа, да је он звао папу да му чита разрешну молитву и да га поново крсти. Да је против промене литургије коју је писао свети Јован Златоусти, јер му је Дух Свети шапутао на уво речи, а ови што мењају мисле да су паметнији од њега?“
Занимљиво да нико од ових светих стараца и духовника није изашао из Цркве, попут оклеветаног светог Нектарија Егинског…Па чак ни они који су били вишеструко гоњени, оспоравани и чији је чак и живот био угрожен.
Једном приликом је владика Артемије рекао:
„Оно чега се држим је став да је најважније очувати јединство СПЦ, и да никада не могу прихватити, нити ме ико може натерати да цепам хитон светосавске цркве тојест да бих правио раскол“.
Свети Јован Златоусти је био рашчињени епископ, који није прихватио ту одлуку.
Поставља се логично питање, зашто се ЕРП у егзилу није раније сетила 15. канона Прво-Другог цариградског сабора, по тој логици онда су и они били у општењу са јеретичком црквом до 2010. године? Свети Јустин није помињао на литургији патријарха Германа, али није се ни изопштио из цркве, нити на тај начин тумачио члан 15, као ни многи други велики старци попут Тадеја. Архимандрит Никодим Богосављевић такође овај канон тумачи на свој начин, оптужујући их да су „расколници и секташи“, да би и он недуго затим прекинуо општење са СПЦ. Док је рецимо монах-немонах Антоније, био монах епархије рашко-призренске, да би га рашчинили, али он није прекинуо општење са црквом, него редовно долази на литургије.
Занимљиво је да се међу екуменистима и припадницима епархије рашко-призренске у егзилу, налази велики број високо образованих људи. Док је рецимо старац Тадеј имао само неколико разреда основне школе, некад се деси да се умни људи лако погорде и прелесте, а да се простима и чистима срцем открива Бог, као и његове тајне и истине.
Питање је колико овај сусрет епископа Никанора и хорепископа Максима, доводи до дијалога, помирења и решења за ситуацију у СПЦ, или пак до још већих раздора, сукоба, мржње и дубљих ровова? Ако немамо љубави међу собом, опраштања, самилости, поштовања и скрушености па чак иако неко од нас није у праву, како ћемо то исто чинити према непријатељима? Заправо, колико смо заиста далеко од Христа, уљуљкавајући се у својој праведности и огорчености према „неправеднима“?
И за крај овог писма, бих напоменуо сан једног старца:
Сањао је владику Атанасија и митрополита Амфилохија који су црни у лицу, док свети Јустин разговара са њима, указујући им на грешке, а поред њих је владика Артемије стар и болестан у колицима, и у некој паучини.
У Охридском прологу, има прича о једном епископу који је био у јереси, али се покајао и постао светитељ. Такође, житије светих су пуне примера да многи велики људи нису спасили душу јер се нису измирили са браћом, ма ко од њих био у праву.
У нади да ћемо као светосавска црква изаћи из „осињег гнезда“, и у српском пчелињаку се разројити у хиљаде сложних радилица на њиви Господњој.
