Београд — Решење проблема задужених у швајцарским францима мора бити брзо и ефикасно, иначе је опасност од тога да ти кредити постану ненаплативи више него реална.
То је изјавио професор Београдске банкарске академије Бранко Живановић, који је оценио да би у случају да ти кредити постану “лоши”, то могао бити већи проблем за државу, него за банке.
“Као ненаплативи кредити (НПЛ) за банку ће они представљати лако утуживу активу, јер су већином покривени гаранцијом Националне корпорације за осигурање стамбених позајмица. А ако НКОСК нема довољно новца, што је за очекивати, алиментираће се кроз буџет или кредит покривен државном гаранцијом”, рекао је он.
Живановић је оценио да ће НПЛ- ови пре или касније бити уступљени инвестиционим фондовима, али је додао да би то требало да се односи само на лоше кредите фирми. “Верујем да ће држава и Народна банка Србије остати на принципу да НПЛ-ове грађана не би требало на овај начин уступати, како не би дошло до непримереног удара и непријатности за носиоце кредита”, рекао је Живановић. За банку је, тврди, добро што ће се трајно решити НПЛ-а и претворити га у кеш, али тешкоће се јављају јер оне за преузимање њихових лоших кредита очекују исплату од најмање 80 одсто вредности, док фондови почињу преговоре на нивоу од 50 или 40 одсто. Некад понуде и далеко мање, а све зависи од квалитета потраживања. Фондови ће, сматра он, махом бити заинтересивани за стамбене објекте, хале и земљу, а мање за бизнис у целини и његово препакивање за продају. Мада, ни то не би требало искључити. “Потребно је бити опрезан и ограничити фондове када препродају некретнине да не смеју ићи 10 до 20 одсто испод њихове тржишне вредности, да се не би потпуно пореметило тржиште и уништили реални инвеститори”, упозорио је Живановић. НБС би у том случају, према неговим речима, требало ултимативно да захтева доказ о идентитету и репутацији фонда, испуњење капиталног цензуса, јасну стратегију, куповину само 100 одсто резервисаних пласмана, али и да је минимална вредност миллион евра.
Према његовим речима, ниво укупних такозваних НПЛ-ова у српском банкарству има “мистичну валенцу”, има их више него што званични подаци показују.
“Проценат НПЛ-ова је много већи, јер званична статистика оперише само са подацима које су банке биле спремне да покажу. Добар део није приказан, јер није у складу са њиховом планираном билансном сликом. Њихово укупно приказивање имало би непожељан утицај на пословни резултат и ниво капитала банке”, објашњава Живановић.
Посебно забринавајуће је, како је додао, стање у привреди. Најкритичније је у грађевинарству, где је ниво контаминиране активе одавно премашио половину укупног кредитног портфолија, а не заостају много, ни трговина и прерађивачка индустрија.
Говорећи о последицама, он не мисли да ће висок ниво НПЛ-ова довести до брзог и видљивог пропадања банака, посебно не оних са већинским учешћем страног капитала. Оно што би могло да се очекује, рекао је он, јесте смањење кредитне активности које је већ евидентно, отпуштања радника, редукција пословне мреже, као и сужавање простора за смањење камата.
“Најгоре што нам се може десити, и што се већ полако дешава, јесте одлив банкарских средстава ино-банкарских групација из земље. За сада оне само не обнављају прекограничне кредите и пласирана средства која је наша привреда вратила и раздужила се, задржавају у матицама у иностранству. А то је најквалитетнији део кредитне подршке у погледу висине и цене одобрених кредита нашим предузећима”, рекао је Живановић.
Професор сматра да држава, како би решила проблем НПЛ-ова, неће оснивати никакву “контејнер или болница банку, јер би то био скуп експеримент”.
Требало је, каже, да држава покуша са оснивањем јединственог приватног инвестиционог фонда пре две године, у коме би имала мањинско учешће у власништву и у управљању и тада је био довољан капитал од пола милијарде евра.
У власничко- управљачкој структури би доминирале ино-банке пропорционално унетом капиталу и пренетим НПЛ-овима. “Није извесно да би оне и тада лако пристале, али су биле боље прилике за то и већи простор за преговоре и договоре”, рекао је Живановић.
Према његовим речима, уместо тога, монетарне власти су прибегле децентрализованом решењу и банкама дале одрешене руке да НПЛ-ове у привреди уступе трећим правним лицима или их пренесу на сопствене тзв. СПВ и некретнинске фирме.
“Банке које су основале такве фирме, само су привремено решиле проблем, измештајући их из једног биланса у други. Консолидовано, НПЛ је остао на истом нивоу, а проблем у групи није решен, већ је одложен”, казао је Живановић.
Куповину времена, према саговорнику, представља и унапред припремљен план реорганизације друштва (УППР), и ни то се, како је казао, до сада није показало као решење. “УППР јако дуго траје. Требало би га ограничити на три до шест месеци”, сматра он.
Танјуг
