Од јавних радова у току је само сахрана државе, каже један афоризам, а у целој Србији функционише још једино машта њених политичара. Земља нам је званично европски рекордер по броју тужби у Стразбуру, по броју агенција које су неопходне држави, по поскупљењима и високим ценама, по броју захтева за азил, по броју службених возила, по висини камата за кредите, по смртности, лошим путевима, корупцији, а по броју попушених цигарета (један становник просечно попуши 2. 861 цигарету годишње) прва је у свету, јер нација од толиких рекорда мора некако да смири живце.
* Постоји још један незванични српски рекорд за који су заслужни политичари, а то су најаве фантастичних пројеката и идеја којима се нација скоро свакодневно бомбардује. Најновији мегапројекат пловни пут Београд – Солун, који би спојио Дунав, Мораву и Вардар, кошта 17 милијарди долара и у пракси представља изградњу једног новог Панамског канала. Већина стручњака га сврстава у домен политичке фантастике, у чему су се српски политичари добро извештили. Милан Бачевић, министар рударства и просторног планирања, изјавио је пре одласка у Кину да нађе инвеститоре како ће из петних жила гурати овај пројекат, а омладина ДС – а се заложила да се министру одузме пасош.
* Србија има 41. 000 километара путева, а испред нас су чак и Намибија, Гана и Шри Ланка. Од 1979. Се гради Коридор 10 који је и после 30 година пројекат који с помпом најављује свака власт. Пројекат је само последње деценије појео милијарду евра, а аутопут је још у фази обећања. Од 2000. Године до данас у Србији је изграђено око 112 км аутопута пуног профила, што годишње износи 9, 3 километра, а коридор 10 има више од 800 км. У међувремену, почела је изградња на Коридору 11, ка Црној Гори и Јадранском мору.
Пут из маште
Обнова 18 км магистралног пута Кикинда – Башаид најављена је лета 2011. Године, а рок је био пола године. Радови су отпочели тек октобра прошле године, а до данас је урађена само трећина пута. Да ствари буду још горе, слој старог асфалта је скинут, па сада вожња на том делу пута представља прави рели подухват.
Пре две године на црногорској страни састали су се премијери Мило Ђукановић, Мирко Цветковић и Јадранка Косор, попили шампањац и пресекли врпцу за први део аутопута Бар – Бољари, који је требало да граде хрватске грађевинске фирме. Замишљени аутопут је требало да буде дуг 169, 2 км са 48 тунела и 107 мостова и вијадукта, а километар трасе коштао би у просеку око 10 милиона евра. Данас од целе идеје имамо само фотографије насмејаних политичара.
* Капитални пројекат уклањања ругла из строгог центра Београда већ годинама тапка у месту. Железничка станица Прокоп почела је да се гради 1977. С обећањима да ће се ослободити 80 хектара земљишта на Савској падини, где је садашња станица, а министар Милутин Мркоњић, који је овој идеји кумовао још као инжењер, последњи пут је одложио радове до “почетка јануара ове године”.
Радници на минималцу
Чак девет инвеститора који су од Србије добили субвенцију за новоотворена радна места, а до запошљавања нису ни стигли, завршило је раскидом уговора, јер нису успели да испуне обавезе. Од 2006. Чак 51 пројекат није остварен. Оне стране компаније, које су покренуле производњу и добиле од државе по 2. 000 евра за свако ново радно место, дају радницима углавном минималац. Зараде запослених су “пословна тајна” по европским обичајима, али може се сазнати да дипломирани економиста у нишком Бенетону има плату од 16. 000 динара. Велики државни пројекат свео се на голу експлоатацију нације.
Главна аутобуска станица је одавно требало да буде на Новом Београду, али од помпезних најава градске власти није било ништа. А пројекат Еурополис који би од обале Саве направио гламурозно место с хотелима и тржним центрима донео је Мркоњићу надимак у медијима “инжењер брзих превара”. Један од његових пројеката су и “брзе пруге Србије” из деведесетих година, када се нацији сервирало да ће модерном железницом моћи да се путује два сата од Београда до Будимпеште. До данас је направљен само надвожњак изнад пруге код Инђије.
Машта врти где бургије неће: Звонко Нинков
* Уредник сајта Истиномер Звонко Нинков каже да су у Србији неприкосновена два политичара по мегаломанским идејама:
– Милутин Мркоњић је нереалан, а Млађан Динкић воли да фасцинира, па се појављивао са спектакуларним идејама као што је најава да ћемо кандидовати Стару планину за Олимпијске игре с партнерима из Бугарске. Најчешће се неконтролисано машта у предизборним кампањама, па је на председничким изборима 2008. Борис Тадић обећао да ће запослити пола милиона људи, а Веља Илић 2009. Да ће пробити тунел кроз Фрушку гору – објашњава Нинков за “Вести”.
Да ли је Србија потпуно пропала земља?
* Јесте, готови смо 48%
* Можда буде мало боље 52%
* Кад је Копаоник поклонио стару жичару скијалишту Бесна кобила код Врања 2008. Године, био је то добар политички маркетинг тадашње странке Г17 плус. На сва звона најављено је да ће жичара, процењена на милион и по евра, на Бесној кобили радити до 2020. Године, ником није пало на памет да ће годинама стајати у складишту јер је утврђено да конфигурација терена две планине није иста. Директор скијалишта Дејан Манић јесенас је у Скупштини Врања најавио да је најбоље решење да жичару продају у старо гвожђе.
Милутин Мркоњић
* У Алибунару је пре шест година помпезно најављиван највећи ауто – центар у југоисточној Европи, где би могле да се одржавају чак и трке формуле 1, као и концерти светских музичких звезда. Рок за изградњу био је осам година, а “ауто – центар” није одмакао од пашњака. Ни Велимир Илић није био имун на трке формуле, па је 2007. Најављивао изградњу стаза у околини Чачка, Сурчина или Крушевца, као да Србија има публику за тако нешто.
* Откад је Влада Републике Српске најавила изградњу аеродрома у Требињу 2008. Године, одакле је годишње требало да лети 250. 000 путника, у протекле четири године није се одмакло нигде. У међувремену је на трошкове директора и његове канцеларије годишње трошено око 360. 000 КМ, а кад се на то додају и трошкови израде пројектне документације, долази се до цифре од три милиона марака. Ни Сарајево није боље прошло с идејама како да се реши загађености ваздуха. Годинама је тињала идеја прављења тунела кроз Иван – седло, али на крају је план пропао јер уопште није ни био технички изводљив. Онда се најавила изградња две ветрењаче на Бембаши које би доприносиле циркулацији ваздуха, али је и ветрењаче и идеју одувао ветар.
Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (2) : Динкићу темељ, радницима шипак
Вести
