Дугогодишњег министра Млађана Динкића памтимо не само по идеји да је криза у ствари развојна шанса за Србију и Кину, па ћемо се винути у звезде док други буду пропадали, Врањанци га памте као најлошијег кројача сопствене судбине. Конфекција Замбер највећа је промашена инвестиција у Врању у његовој и режији Г17 плус.
Радници узалуд штрајковали
Они су се у међувремену прешалтали у Уједињене регионе, док се радничка класа Врања није прешалтала нигде. Наиме, Динкић је као прави трофеј довео у Врање власника британске Алене Саваса Јанија и дао му 4. 000 евра по запосленом да покрене овде посао. Ново чудо, названо Замбер, успело је само да уништи некадашњу конфенцију Слобода и ни макац даље од темеља. Посао, вредан шест милиона евра, пропао је, држава се обештетила осигурањем, а у Врању је остала армија незапослених.
У Врању се и данас препричава велики догађај из јула 2007, када је по највећој врелини тадашњи министар економије Млађан Динкић свечано положио камен темељац за изградњу будуће фабрике конфекције Замбер. Нико још не може да заборави Млађино љубљење са Драганом Ђиласом, за кога се више нико не сећа у којој је улози онда био, те власником Замбера Јанијем Савасом и тадашњим градоначелником Врања Мирољубом Стојчићем, садашњим народним послаником.
Приповедачи бајки
– Од наше компаније ће локална заједница имати само користи. Јер, сваког месеца ће 3. 000 људи у Врање донети 600. 000 евра од плате, не рачунајући порезе и остале дажбине. Нама су тренутно главни проблем неквалитетни и нелегално увезени текстилни производи из Кине. Али, не бојимо се. Данас свако може нешто да произведе, али су пласман и наплата главни проблем. Ми имамо сигурно тржиште и квалитет – говорио је својевремено Синиша Бундало, директор Замбера.
Аплаузи усхићених обожавалаца странке засули су министрово обећање да ће ту, где он лопатом баца цемент за темељ, бити фабрика за 3. 000 радника. Две године касније на једној од најатрактивнијих градских локација никло је недовршено гвоздено здање, а за Савасом су остали само дугови и 600 радника које нико није хтео.
Јани Савас је јавности представљен као угледни британски индустријалац, кипарског порекла, који је власник компаније Алена Бјанка лимитед из Лондона, а која има фирме широм света. Све оне се баве производњом текстила, па је, ето, Салас пожелео да једну такву отвори и у Србији. Држава Србија му је, гле, поверовала и из касе му дала шест милиона евра. Савас није желео да губи време да се фабрика изгради, па је од Јумка позајмио погон и 600 радника да одмах привређују и зарађују. Савас је у медијима обећавао брда и долине, а директор Замбера Синиша Бундало најавио да производња почиње фебруара 2008.
– Производићемо 100. 000 одевних предмета месечно, и то искључиво за британско тржиште. Плате радника су 12. 500 динара, што је двоструко више него у текстилној индустрији – изјављивао је директор.
Радници остали без хлеба
Само неколико месеци касније запело је са грађевинским радовима, а ускоро су и радници објавили да су незадовољни условима рада и платама. Плате мале, испод минималца, касниле су.
– Норму коју нам је прописао послодавац само ванземаљци могу да испуне – рекао је радник Љуба Стојановски, који је касније истеран из фабрике због бунта…
Отмица директора
Снежана Величковић, председница АСНС – а у Јумку осуђена је на шест месеци затвора, условно на годину дана, јер је “противправно лишила слободе генералног директора Миодрага Тасића и његовог заменика Горана Трајковића”.
Прича се дешавала у јесен 2007. Када је 300 радника Замбера, предвођених Снежаном, штрајковало три месеца тражећи да се врате у Јумко.
– Попели смо се на девети спрат управне зграде и рекли да нећемо изаћи одатле док нас неко не саслуша. Није тачно да Тасић и Трајковић нису могли да изађу из својих канцеларија – сећа се Снежана, којој је као олакшавајућа околност узето у обзир то што није била осуђивана, што је мајка троје деце и што је – сиромашна.
Уговорен је сусрет Саваса и руководства фабрике са радницима, али одједном је бизнисмен Савас пропао у земљу. Новинари су успели да ишчачкају да је у Енглеској, одакле је поручивао да му се изградња фабрике не исплати, да је вредност фунте опала (?) , а цена рада, наводно, порасла. Писао је Влади Србије тражећи да му помогне да изгради фабрику до краја. Држава је, пак, ћутала, баш као и градско руководство, оно исто које се срдачно грлило са тим Савасом. Тада је свима било јасно да од посла века неће бити ништа. Из свеопштег муљања једино је испливао податак да Замбер врањској фирми Метеор, која је изводила грађевинске радове, дугује чак 1, 3 милиона евра.
Министарство за економију је брже – боље објавило епохалну вест да је успело да поврати своја скоро четири милиона евра која су дали Савасу. То је био знак и за Метеор да се обрати суду. Али, ни то није протекло без проблема јер се пријавила и Марфин банка из Београда, која је била гарант Савасовог кредибилитета. Општински суд у Врању право прече продаје доделио је Метеору, јер су први поднели тужбу.
Ипак, зна се ко је највише оштећен. Према неким проценама, Замбер је Врањанцима остао дужан око 240 милиона динара. Шефица синдиката у Јумку Снежана Величковић каже да је елаборат о дуговањима предат Динкићевом министарству, али од тога слаба вајда. Јани је радницима остао дужан девет плата (минималац од 16. 000 динара) и доприносе. Замбер је изнајмио и 500 радника Јумка, остао им је дужан седам плата и доприносе. За своје промашаје министри и њихова свита нису одговарали, а радници су платили цех јер неко на крају мора нешто да плати.
Сутра: Сви неуспешни политички пројекти (3) : Пројекат рупа за рефлекторе
Вести
