Зрењанин као водећи центар прехрамбене индустрије у источној Европи, град спортова, град с модерном обилазницом и аеродромом… Ово су идеје и пројекти који никада нису заживели. Највећи град у Банату, са око 100.000 душа, средином осамдесетих година 20. века замишљен је као један велики пројекат који је требало да се разграна на плећима Комбината “Серво Михаљ”. Све се почетком деведесетих распршило као мехур од сапунице и нестало у транзицији.

Политиколог Душан Радаковић каже да је Зрењанин некада имао будућност.
– Комбинат је 1961. извео прво заједничко југословенско улагање са западним партнером кад је изградио фабрику лекова Југоремедија са немачким Хехстом. Чикашка “Хелен Кертис” прву лиценцу у Европи дала је зрењанинском Луксолу. Велики млинови Париза правили су у Житопродукту специјалне смесе, зрењанински пекари први су понудили домаћем тржишту замрзнуте производе – набраја Радаковић.

[pullquote_right]

Немачки пројекат

Стручњаци уверавају да је локација аеродрома Ечка међу најбољима у држави, а и шире. Стари аеродром је изградила 1942. немачка окупаторска војска. У то време био је убедљиво највећи у свету. Стручњаци веле да су највеће авионске писте у свету широке 45 метара. Стара бетонска, која се и даље налази у Ечки, пет метара је шира, а дуга је око 1.800 метара, што је идеално за узлетање и слетање летелица.

[/pullquote_right]

– Само Комбинат је свом саставу имао 42 фабрике, запошљавао 24.000 радника и располагао са 240.000 хектара земље, а онда су републичке и савезне власти укинуле интерну банку ‘Серво Михаља’ и преузеле његове комерцијалне послове. Распаду Југославије је претходио распад свих комбината. Тако се распршио највећи пројекат да Зрењанин и његов комбинат постану водећи на европској привредној сцени.

Бегејска петља позамашан је грађевински подухват из осамдесетих година, у многим анкетама проглашен је за зрењанински промашај 20. века! Тадашња градска власт је због честог изливања Бегеја рукавац реке око насеља Мала Америка затрпала на неколико места. Тако су настала три вештачка језера, два су некако и уређена, а заборављено је средње, које је замишљено као атрактивно купалиште.

Пројекат “зрењанинске Копакабане” громогласно је најављен поново 2008. уз паролу да ће бити спроведен у року од три године, а језеро два ће постати велелепни туристичко-забавни центар… Данас је ово језеро ругло у центру града и потенцијални извор заразе.

Зрењанин је требало да изнесе и ореол града спортова са велелепним спортско-пословним комплексом у Карађорђевом парку, са стадионом Пролетера, који је 1996. године требало да добије рефлекторе.

Тадашњи председник Фудбалског савеза Миљан Миљанић је чак положио камен-темељац будућим рефлекторима који никада нису засијали. Остале су ископане рупе, данас пуне смећа, а клуб Пролетер угасио се 2005. године. Многи Зрењанинци тада су плакали.
У јесен 2004. године као гром из ведра неба одјекнула је вест да је у градском водоводу вода затрована арсеном и да је забрањена употреба воде за пиће из чесме.

Та забрана на снази је до дана данашњег, а грађани купују воду. Као једино решење годинама се спомиње изградња фабрике воде, која је још у магли. Амбициозно замишљен пројекат у вредности око 30 милиона евра, наравно, на терет грађана, добро је служио политичарима у разним кампањама, али ништа се конкретно није десило. Недавно, градска власт громогласно је објавила вест да је уговор коначно потписан, и то са аустријско-немачком фирмом БТЕ, али нико више ништа не верује док не види фабрику.
Професори Саобраћајног факултета у Београду веома озбиљно и студиозно израдили су скицу пројекта будућег аеродрома Ечка, у непосредној близини Зрењанина, али прошло је осам година и није се догодило ништа. Све се завршило само на јавној презентацији студије, која је, баш као и банатска Копакабана, остала негде дубоко у обрисима густе магле војвођанске равнице.