Српски политичари, а посебно Александар Вучић, не могу у себи да нађу више ни мрву душевне снаге да макар један дан прескоче појављивање у медијима.

Сећам се Седамдесетих година, када смо имали један телевизијски канал и када се Тито на њему појављивао два-три пута недељно, у једној јединој информативној емисији. Свима нам је било преко главе. Данас, кад би се временски сабрале све изјаве Вучића, у току једног једионог дана, на безбројним каналима и у безбројним информативним емисијама, испоставило би се да га на екранима има више дневно, него Тита и Слобе годишње што је било. Тај манир је, мислим на досађивање преко медија, увео је Борис Тадић.

Пре њега, политичари су веровали да пречесто појављивање у медијима шкоди. Данас смо веома близу томе да се, као законска обавеза медија, уведе да, уместо са „добро вече“, емитовање почињу са „први потпредседник Владе“. Појавио се, чак, сасвим нови манир: ППВ одржи конференцију за медије, а онда је медији разбију на три-четири сегмента, које емитују у различитим деловима дневника. Труба да се ППВ појави само на почетку вести. За сад је само прогноза времена безбедна од његових паметовања. Мада, и то може да се промени. Управо то „цепање“ изјава ППВ-а показује, за оне који познају природу медија, да се вести прилагођавају њему. Оно што он исприча, постаје тема. Ако ППВ каже да је услов за улазак у ЕУ олакшавање климактеријума код бубашваба, бубашвабе постају тема дана и, као узгред, емитује се његова изјава. Нормално, простор се даје и функционерима СНС-а да мало појасне изјаве ППВ-а, за случај да је неко скокнуо до клозета док је ишла његова изјава, па није чуо из прве. Питање је времена, верујте ми на реч, када ће неки општински, или чак месни одбор СНС-а, затражити да се нека улица, или вртић назову именом ППВ-а.

То је логика сваког шлихтања: Један га похвали, други мора мало више, трећи још више и-само небо постаје граница. Ако неко похвали његово визионарство (које није доказано ама баш ничим, али јесте претпостављено по принципу: Чим постоји, већ је визионар), други мора да га предложи за почасног члана МЕНСЕ. Трећи, ако мисли да остане у милости ППВ-а, мора да досоли још мало, јер се испод достигнуте границе шлихтања не сме ићи.
Само чекам кад ће га неко предложити за Нобелову награду за физику, јер је успео да буде на три конференције за штампу истовремено, што побија конзервативне законе физике, или кад ће неком просветном раднику да се, од срца, на писменом из српског, откачи тема: „ППВ-евроинтеграције-мир“.

Пошто је већ постао, ако се сећате, придружени члан Архијерејског сабора, можда није недостижно ни чланство у САНУ, макар дописно. Можда би ваљало порадити и на титулацији, јер садашња не одсликава на прави начин сво богатство личности ППВ-а, као ни поља његових интересовања.
Можда би „Бич опозиције“, или „Страх и трепет ентиевропејских хулигана“ лепо звучало? Или скромно:„Господар будућности“? „Велики мајстор плавичасте магле и тананих нити“?

Мука ППВ-а и осталих еврофундаменталиста у Србији је у овоме: Кад их не би било на медијима само недељу дана, њихова би се политика урушила до даске. Они, данас, критично зависе од медија и новца који могу да упумпају у изборни процес.
У њиховој политици нема ничег ни логичног, ни консеквентог, па чак ни прагматичног. Губитак за губитком, штета за штетом. Тргују будућношћу, у одсуству садашњости.
Прошлост, мислим на читаву нашу историју, сасвим су искључили, јер сведочи против њих; садашњост је толико јадна, да их директно оптужује као неспособњаковиће, те им остаје само светла будућност, па и она само зато што се не може доказати. Када осредњи људи, људи веома просечних умних способности, почну да се баве нечим што те способности драматично превазилази, само шпрајцовање помоћу медија може да помогне. Кад слушате те изјаве, под условом да сте неким чудом успели да се одупрете сугестивној моћи медија, видећете да је то сума баналности и општих места, да ничег генијалног, ни у назнакама, у томе нема. Штавише, све те изјаве су, бескрајним понављањем, постале досадне; слушате их, у истом тексту, од свих визионара (Ђинђић, Живковић, Коштуница, Тадић), већ петнаестак година и ваша стварност је, са сваким новим генијем и визионаром, све суморнија. Онај ко није у стању да твори садашњост, да вам прискрби посао и хлеб, само по медијима може да буде геније; у стварности је обичан неспособњаковић и причалица.Медији су ту само да би вам помогли да заборавите хлеб и нахраните се визијом. Неће проћи много времена, а јавност ће постати засићена истим лицима и истим причама. Већ сада се је већина Срба прочитала актере политичке актере и број оних који се трезне је све већи.

Наравно, не треба очекивати да ће се трежњење оваплотити и у изборном процесу, јер он зависи од неколико ствари, које немају везе са разумевањем. Прво, политичка елита у Србији критично зависи од тога колико ће успети да спречи продор нових и способних људи у политику. Без појаве нових лица, опет ће се делити исте карте. Друго, одвратност према свим политичарима, која у Србији достиже двотрећинске размере, омогућиће да се власт добије гласовима седмине, или чак осмине бирачког тела. У Земуну смо видели како то ради.
Треће, већ сада глас у Србији кошта око сто евра, када се саберу цене изборних кампања и директно подмићивање. Додајмо томе и радна места, нешто јавних радова пред изборе и слично. Глас је постао скуп, зато бирача мора бити мање.
Четврто, медији ће играти прљавије него икада. Ако мислите да ППВ-а виђате пречесто, чекајте изборну кампању; бојаћете се телевизора, ја вам кажем.
Пето: Ако и поред новца, медија и субверзивног рада против опозиције ствари крену наопако, остаје стара, добра изборна крађа, коју смо усавршили до те мере да је постала саставни део изборног процеса. Ако мислите да ће ОЕБС, или ЦЕСИД реч рећи против крађе, чак и да ће је видети, варате се. Мислим да се чека само неки нови, мало већи кредит, да из њега владајућа гарнитура извуче део за изборни процес. Може да се покупи и из буџета, али онда рупа опет мора да се закрпи кредитом. Чим се лова обезбеди, иде се на изборе. Партије ће морати, по мојој процени, да исповрну око стопедесет милиона евра на кампање и оно што уз кампање иде. Лавовски део ће потрошити СНС, односно барем 2/3 ове суме. Онај ко исповрне овакву лову, сматраће природним да на сваки начин освоји власт. Мислим да ће локални избори на Вождовцу вредети око 4-5 милиона евра. Земун је вредео око 3,5 милина, али су улози, у међувремену, подигнути. Биће интересантно доћи до података колико ће се грађана пријавити пребивалиште на Вождовцу уочи избора. Мислим не мање од 10-15 000. Слободно ставите сваку пару да је 90% њих у некој партији и да ће се одјавити како избори прођу. За то време, медији ће вам давати да пијете воду заборавку, односно слушаћете бајке што о успесима који нас чекају, што о личним својствима ППВ-а. Успостављање култа дефинитивно не успева, али огађивање политике даје резултат.

На излазност од 50%, на ребубличком нивоу, за формирање већине ће бити довољно и 15% гласова. Можда и мање. Још толико ће добити остали европејци, који ће изигравати опозицију, а у ствари ће бити резервни ешалон власти. Суочени смо са бесимболичним, безисторијским силама данашњице, против којих нема ефикасног лека у оквирима политичког система. Оних 15% ће данашња гарнитура намаћи лако, јер ће мобилистаи присталице, плус државне службенике. Онај ко хоће да се носи с тим, мора да мобилише оних 50% који неће гласати, али то се не може без медија и пара. Тај пут је безизгледан за остатке остатака патриотског блока. Ту битку морају изгубити и није паметно у њој ни учествовати.

Пресуду над данашњом политиком неће донети ни власт, ни опозиција, ни изборни процес, већ глад и беда. Кад хорде први пут упадну у самопослуге, да отму хлеб, то ће бити крај еврофундаменталистичке политике у Србији.

Милан Миленковић

Преврат