КОЛИКО год су трошкови живота у унутрашњости нижи него у престоници, ипак је раслојавање све веће, јер је становнику београдске општине Врачар месечно на располагању 78.619 динара, а Сврљижанину 32.152 динара!
И овај износ треба узети са резервом јер већина породица преживљава са око 200 евра месечно. Сврљижани су доста сиромашнији и од Нишлија, који се могу “похвалити” са просечних 46.383 динара. Чак пет последњих општина по примањима у Србији су у Нишавском округу – Гаџин Хан, Ражањ, Мерошина, Дољевац и Сврљиг.
Ако се погледају цене фризерских и кафанских услуга Сврљиг би био идеално место за живот, јер можете бити лепи за 300 динара, а најести се у кафани за 450 динара. Ипак, то више говори да у овој општини нико нема пара за “луксуз”, па ове погодности користе само туристи који посете овај крај а пре свега Стару планину.
– Ништа није у продавницама јефтиније него у већим градовима, чак је и скупље. У Београду или Нишу је већа конкуренција па су стално нека снижења, а овде да нам нису “секнд хендови” не бисмо имали шта да обучемо – каже предузетник Милош Марковић (33), који штеди на свему, а највише на себи, да би својој трочланој породици обезбедио пристојан живот. – Вртимо се у круг јер смо принуђени да јефтино нудимо своје услуге, конкретно моја фирма се бави услужним шивењем за конфекције, које нам плаћају три пута мање него, рецимо, у Београду. Са таквом зарадом ја не могу да платим више раднике и зато нам нема помака.
НОВИНАР Марко Миладиновић (32) наводи да је морао да одложи женидбу јер је дигао кредит да реновира кућу коју су саградили његови родитељи.
У Сврљигу се на 1.000 становника роди седам беба, а умру 23 становника, а слична ситуација је и у Гаџином Хану, док је у Алексинцу тај однос 8 према 18.
– И поред тога што имам кров над главом не могу да започнем нови живот јер немам финансијске услове, барем док не отплатим кредит – каже Марко, и додаје да се већина из његове генерације спрема да оде из земље, а многи су то већ учинили. – Свесни су да неће живети боље, али не виде перспективу. Никоме се не ради за 200 евра јер сви имамо исте потребе, живели на Врачару или у Сврљигу – сматра Марко.
Миодраг Младеновић (52) каже да је његов син отишао у Кину јер није могао да нађе посао, иако је факултетски образован. Покушао је и да се бави приватним послом, производи на бази меда и тартуфа, али није могао да се избори са доприносима и порезима.
– Могу опстати само они који раде “на црно”, почетницима је тешко да се уклопе. И није ово неки живот, више бих га назвао “одложено животарење”. Чекове које пустимо за славу отплаћујемо до следеће славе. Молимо Бога да се у кући ништа не поквари јер смо “танки” са чековима да бисмо купили нешто ново – искрен је Миодраг који сматра да статистика вара јер су плате још ниже од ове званичне бројке.
С ДРУГЕ стране, пензионер Миомир Степановић каже да највише кукају они који највише имају. Додуше, он и супруга примају месечно по 22.000 динара, тако да могу економисати.
Јелена Трифуновић, Миодраг Младеновић, Миомир Степановић, Марко Миладиновић, Милош Марковић
– Имамо за храну и лекове, и, наравно, да платимо рачуне, остало нам и не треба – каже старина.
И председница општине Јелена Трифуновић каже да су бројке очекиване, с обзиром на то да се налазе у групи неразвијених и девастираних општина. Каже да чине све из домена њихове надлежности да својим суграђанима олакшају живот, али да понекад наиђу и на препреке које не зависе од њих.
РАД НА ЦРНО
НЕКАДА је Сврљиг био познат по томе да је имао више радника него становника, јер су из Ниша и околних места долазили да раде у овој општини. Само је Текстилна конфекција запошљавала више од 1.000 радника. Традицију су сачувале мале приватне шиваре, али је проблем што многи шију по кућама, и то на црно, па велики број Сврљижана нема уплаћене доприносе нити повезан радни стаж.
– Субвенционисали смо цене боравка у вртићима скоро 95 одсто, али је држава прописала да можемо највише 80 одсто, тако да је терет пао на родитеље, па сада плаћају 3.700 динара месечно за целодневни боравак. Имамо и најниже цене воде у земљи, помажемо финансијски младим брачним паровима, сваки средњошколац у Сврљигу добија месечно по 5.000 динара, улажемо у пољопривреду, и све то са буџетом од 500 милиона динара. Општине које су површински дупло мање од нас и са мање насељених места много мање издвајају за ове намене – наводи председница која апелује да им држава помогне.
Јелена Трифуновић наставља:
– Једва смо успели да добијемо сагласност да запослимо једну васпитачицу, а нама се број деце не смањује већ, напротив, расте, па морамо и дограђивати вртић. Сада нам треба лекар, а такође имамо мањак запослених у општинској управи и јавним предузећима, уместо 142 имамо 121 упосленика. Све су то чињенице које су нас довеле до овог зачеља.
НАРОДНИ посланик и бивши председник општине Милија Милетић, каже да се ова неравномерност може ублажити само интервенцијом државе, односно да инвеститори и предузетници који хоће да раде у Сврљигу и другим сличним општинама добију веће повластице.
– Дајемо из буџета од 2012. године сваком брачном пару по 350.000 динара ако живи на селу, односно 100.000 динара мање ако су у граду. Помажемо им кад добију принову, а онда о деци бринемо све до пунолетства. То је наш максимум. Држава мора да схвати да је ово најлепша општина у Србији, али то није довољно да се овде живи. Мора више да се улаже у пољопривреду и да се држава ангажује да нам се уступи имовина, као што је некадашњи погон словеначке “Крке” или Текстилне конфекције, да бисмо их понудили новим инвеститорима. Недавно је један италијански инвеститор отворио свој погон и упослио 100 радника, и то захваљујући спортским везама, односно кошаркашу Игору Радивојевићу.
Текстилна фабрика чека купца
БЕЗ СУДА И КАТАСТРА
СВРЉИГ је остао без Основног суда, Катастра, Пореске управе… Грађани су, зато, принуђени да одлазе за Ниш и имају додатне трошкове за било коју од ових услуга.
Далиборка Алихоџић, Новости.рс
фото: Далиборка Алихоџић
