Влада Мирка Цветковића ушла је у историју као она која је највише задужила грађане Србије. Ако се саберу сви дугови, за тачно три и по године позајмили смо 5,7 милијарди евра, што је више него у време свих премијера у последњих 20 година заједно. Владе премијера Ђинђића, Живковића и Коштунице успевале су јавни дуг и да смање.
Укупан дуг актуелне власти на почетку мандата 2008. износио је 8,7 милијарди евра. Данас је нешто више од 14,5 милијарди, а само у прошлој години у Немањиној су задужили грађане Србије за око две милијарде.
Рачуница економисте Мирослава Здравковића показује да нас је Цветковић (чији је мандат све време пратила криза) сваке секунде задуживао 55 евра или 4,7 милиона евра дневно. Поређења ради, од 2000. до јуна 2008. јавни дуг је смањиван за 2,05 милиона дневно или 24 евра у секунди.
Председници влада у време Милошевића – Радован Божовић, Никола Шаиновић и Мирко Марјановић – имали су санкције па управо због тога нису морали да се боре с јавним дугом. Нису отплаћиване многе спољне обавезе, а нису имали ни много прилика да узму кредите из иностранства.
Економиста Млађен Ковачевић, који се овом проблематиком бави дуже од 30 година, каже да се Србија деведесетих година тешко задуживала.
– Кредите од западних земаља, због санкција, било је немогуће добити. Шаиновић је успео да се задужи у Либији за око 32 милиона долара.
Од Кувајта смо добили 277 милиона и од Кине 160 милиона долара. И то је отприлике све – каже Ковачевић за „Блиц“. Практично, држава се у иностранству за девет година, закључно са 2000, задужила око 460 милиона долара.
За време санкција јавни дуг био је замрзнут. У 1992. годину се ушло са дугом од око 10 милијарди евра. Са четири милијарде више смо наставили у 2000. години јер је дуг увећала стара девизна штедња, коју је власт после 5. октобра преузела на себе да исплати. Париски клуб нам је опростио 66 одсто дуга, а Лондонски 61,9 процената.
Ова влада највише трошила на плате и пензије
Ако се детаљно погледа како су у Немањиној трошили кредите, јасно се види да је раст дуга првенствено последица потрошње и буџетског минуса. На плате у јавном сектору отишло је око 600 милијарди динара, на пензије 900, на субвенције 180, а на камате девет милијарди динара. Добар део зајмова појела су јавна предузећа, попут Железница, „Путева Србије“ и „Јата“. На видљиве пројекте, према грубој рачуници, није отишла ни трећина зајма. За градњу коридора 10 Србија је узела кредит од 50 милијарди динара. За реконструкцију Газеле и мост на Бешкој узели смо кредите од тридесетак милиона евра. На исти начин смо финансирали и Мост на Ади од 120 милиона евра.
Дуг који је преузела прва Милошевићева влада потиче из периода социјалистичке Југославије и настао је од 1979. до 1990. године. Републике су тада имале могућност да се самостално задужују, а зајмове су одобравале углавном међународне финансијске институције. Од Париског клуба смо добили 3,8 милијарди долара, од Лондонског 2,2 милијарде…
У Народној банци Србије кажу да ове године морамо отплатити 3,8 милијарди евра дуга. У 2013. оптерећење буџета ће бити слично – 3,7 милијарди, а критична је и 2014, када на отплату доспева 3,4 милијарде. У 2015. години оптерећење ће бити мање за 40 одсто, а годину дана после за додатних 28 процената. У кабинету премијера Цветковића кажу да је јавни дуг строго контролисан.
– Постоје упозорења да се може премашити 45 одсто БДП-а. На располагању имамо кеш средства која смо позајмили и која ће финансирати дуг. Ниво од 45 одсто могао би да буде премашен тек средином ове године – кажу у Немањиној.
Јавни дуг говори о дугорочној одрживости и стабилности економије, а инвеститорима је важно да земља у коју улажу буде економски одржива на средњи и дуги рок. Инвеститори на прво место стављају перспективу привредне гране у коју улажу. На другом месту је економски и политички ризик земље, а управо ту су јавни дуг, инфлација и спољнотрговински дефицит или све оно чиме Србија не може да се похвали.
Блиц
Наслов: обрада Србија Данас
