Ако ћемо поштено, није се Тома Николић претргао да нас увери како нисмо погрешили гласајући за њега, а не за Бориса Тадића. Али то не треба да га брине: уместо њега, за нашу савест брине Тадић. Човек коме је Бог дао да после три деценије буде први српски председник кога нису ни убили ни затворили није умео да ужива у тој простој и значајној чињеници, која му се догодила као и Форесту Гампу богатство, него сваког дана изнова показује колико му недостаје та функција, чију ауру је временом успео да спусти на ниво сопственог историјског и политичког значаја.

Сећајући се дана у којима је бриљирао и доживљавао лупања по рамену западних амбасадора, Тадић – уверен да његов одлазак исправљива грешка њихових глобалних екселенција – решио је да их подсети у чему је био најбољи. У извињавању. Претпостављам са све оном „пробавита“ фацом – пре коришћења исте, наравно – Тадић се извинио македонском народу. Због чега? „Због“, каже, „својевременог присуства српске жандармерије у тој држави“, које „није било сјајно искуство за македонски народ“. Елем, није било довољно што је исправио све грешке Милошевића, Ђинђића и Коштунице – иако је, накнадна памет каже, све што је овој тројици у политици до колена било, њему по земљи се вукло – него је сад решио да поправља и грешке најславнијег нараштаја у српској историји. Кад то опосли, цела српска модерна историја заправо би могла да започне његовим извињењима.

ГРЕХ И НЕСВЕСТ

Чиме је то Тадић задужио жељену западну верзију модерне српске историје? Допринос је био врло једноставан. Он је, а не неко други, први подигао руку и разбио српску националну политику, која је довела до тога да Србија донесе Устав крајем 2006. године и да артикулише косовску политику, којој смо сви у оно време имали шта да замеримо а која, у односу на оно што смо у тој ствари имали после Тадића, данас изгледа као пробој Солунског фронта. Наравно, о тој његовој улози, осим у Викилксу, нема где да се чита, што ће рећи да је његова политика данас веома жива, а помало и он сам. Ту националну политику у оно време подржавали су сви – и ДСС, и ДС, и СРС, и ДСС. Данас је не подржава више нико или, прецизније речено, ко је подржава није међу политички живима.

Тадићево данашње упињање да се врати на власт – а можда ће се и вратити ако Србија окрене леђа Русији и ако Ивица Дачић, онакав какав је, постане претврда и препатриотска опција за захтеве актуелне српске политике – најбоље говори о томе да он свог историјског греха није ни свестан. Говори, додуше, и о томе како поданички дух савремене српске политике, и кад му прође мандат и мине онај притисак који га тера да чини непочинства, једнако чита жеље својих западних мучитеља и наставља са оним што је радио за мандата. Како год, оставши без ауре првог човека једне макар пропале државе, Тадић и закаснела памет тадићеваца нам данас, неоптерећени вишим силама и сукобима моралних и прагматичних принципа, најверодостојније сведоче о природном формату политичке класе. А он је таман овакав каквог нам показује Борис: саткан од непрекидног удварања моћнијима и јачима, без комплекса хоће ли његова јадна снисходљивост повредити и понизити његов народ, спреман на сваку нискост, па и такву да се Македонцима извини у име генерације која је Македонију ослободила из полумиленијумског ропства у Отоманској империји. Истој оној Македонији са које је 1999. ишла НАТО агресија на Србију.

ЊЕГОВА АМБИЦИЈА – МЕРА БЕЗНАЂА

Ништа зато, прагматичним људима све ово говори како Борис никад није остао без амбиција да у Србији поново постане бр. 1, уверен, попут остављене жене, да је избор Николића и Вучића само лака авантура западних амбасадора и да ће се они, чим се истутње са упреподобљеним радикалима, поново у пуном формату вратити Борису, једнако увереном да се само једном љуби и да је немогуће да они њега не желе онолико колико он жели њих.

И зато ће он наставити да се извињава, и извиниће се за све чега се сети, само се неће извинити ни за један злочин комуниста. Зашто? Зато што Тадићева Србија, која се извињава и на себе прима све непостојеће кривице, није у континуитету ни са чим у српској историји сем са титоистичком Србијом, чија мера постојања се мерила мером самопорицања. Зато ће Србија још дуго плаћати цех Тадићеве владавине, исто као и Брозове, и зато ће још дуго свој напредак мерити тиме што ће, кад њен председник летује у Турској, рећи да бар не летује у Хрватској. Зато се мера безнађа данашње Србије мери амбицијом Бориса Тадића, а њена дезоријентисаност његовом савешћу.

И зато Тадића за шефа дипломатије што пре, Верана Матића за шефа РТС одмах, Соњу Бисерко за патријарха још јуче, Бебу Поповића за све остало. Кад се пије, нека се пије за све паре. Све што, на несрећу, није завршило на хрватском светионику нека светионик буде овде.

Жељко Цвијановић, Стандард.рс, Новине новосадске