Ана ФИЛИМОНОВА
27.02.2012
У периоду од 18-25 фебруара 2012. извршена је војно-полицијска операција против Срба на северу Косова. У првој фази, од 18. до 23. фебруара, операцију су спроводиле снаге америчких трупа НАТО-а, које су, заједно са контрадиверзијском групом КФОР-а ликвидирале српске барикаде на административном прелазу Јариње. Јединице НАТО/КФОР-а биле су опремљене оклопним возилима, булдожерима и специјалним средствима за разбијање демонстрација и по бројности су далеко премашивале Србе који бране барикаде.
Осим тога, после много месеци забране, снаге европске полицијско-цивилне мисије ЕУЛЕКС добиле су слободу кретања на северу Косова. Подсетимо да је забрана била уведена након 9. децембра 2011. када је у предграђу Косовске Митровице у сукобу бранилаца барикаде са сукоба са КФОР-ом и ЕУЛЕКС-ом, убијен младић, Србин Саво Мојсић. На преговорима представника међународне заједнице и косовских Срба са севера Косова, под руководством начелника Косовско-Митровачког округа Р. Недељковића, потписан је “џентлменски споразум” по коме је ЕУЛЕКС добио слободу кретања, под условом да та мисија не превози албанске царинике на прелазе Брњак и Јариње, а српске барикаде ће остати све док са административних прелаза не буде уклоњена, “Албанска царина”. При томе, нису били предвиђени механизми за праћење спровођења споразума. Како кажу Срби, “верујемо официрској речи”. Међутим, представници ЕУЛЕКС-а су изјавили да не постоји никакав договор (1). Ослањати се на реч европских званичника – значи наивно се обмањивати јер је њихова реч безвредна. Мисија ЕУЛЕКС је једнострано поништила споразум. Као резултат тога, ЕУЛЕКС, у пратњи КФОР-а може слободно да се креће по територији севера покрајине. Циљ Еулекса је да помогне Приштини у функционисању органа полиције, правосуђа и царине. Очигледно да самосталан рад “државних институција Приштине”, или није уопште могућ, или није предвиђен од стране архитеката “Пројекта Косово.”
23. фебруара је почела друга фаза операције. Званични Београд је у два правца предузео напад против сопственог становништва на северу покрајине – у дипломатском и полицијско-репресивном. Што се тиче првог правца који се односи на представљање Косова у регионалним форумима, Београд је пристао на његово именовање по чудној формули – “Косово*.” Управо тако – Косово, са фуснотом која каже да “овај назив не одрђује правни статус Косова и одговара Резолуцији 1244 и одлукама Међународног суда правде (МСП) о проглашењу независности Косова. ” То је само по себи контрадикција. Резолуција 1244 предаје покрајину међународној администрацији на привремено управљање док се на преговорима не одреди статус покрајине. (Преговори су се одвијали од 2006 до 2007 и завршили се потпуним неуспехом. На те преговоре Приштина је изашла са само једном речју: “Независност”! Статус територије није дефинисан)
Међутим, одлука Међународног суда говори да акт усвајања Декларације о независности није супротстављен међународном праву (овде је извршена замена теза – питање о нелегитимности једностраног проглашења независности, Међународни суд правде је заменио питањем о усвајању Декларације о независности). Међународна заједница је одлуку Међународног суда јасно разумела као подршку независности Приштине. Управо на томе се фокусира и сама Приштина, верујући да је признање независности од стране Србије неминован закључак.
Као резултат тога, преговори Београд – Приштина, који су почети у марту 2011, и названи “технички”, у суштини су постали заобилазни са циљем да се постигне оно што Приштина и њени међународни покровитељи нису успели да добију током преговора 2006-2007.
На унутрашњем плану, Београд је постигао следеће “успехе”: споразум о слободи кретања (усмерени против српских барикада), пренос свих државних матичних књига у надлежност Приштине, договор о увођењу царинских печата Косова (њега имају само државе), споразум о узајамном признавању универзитетских диплома (осим међудржавног карактера, ово ће олакшати даље одвајање Албанаца на југу Србије – општине Прешево, Бујановац и Медвеђа – они ће стицати образовање у Приштини, и самим тим ће се југ Србије чвршће везивати за Косово) и заједничком управљању граничним прелазима.
У међународном аспекту, исход последње рунде преговора је то што Косово сада може да учествује у раду 36 регионалних и међународних форума, да потписује уговоре и да говори у своје име (раније је Приштина потписивана као администрација УН). Убрзо, Приштина намерава да отвори своју канцеларију у Београду. Од тог тренутка почиње процес укључивања Косова у међународне организације. Подсетимо се да је 88 земаља признало Косово, а косовски пасоши признају се у 155 земаља, укључујући Кину и ЕУ, тј. чак и у онима које не признају само Косово.
Упркос жељи српске владајуће коалиције да представи цео случај као успех српске дипломатије у области заштите српских националних интереса, мора се рећи: Тадић је од признавања независности Косова де-факто, прешао на признавање де-јуре. Због тога ће овај режим добити статус кандидата Србије у ЕУ, и нада се да на предстојећим изборима то буде аргумент у његову корист. У разговору са аутором чланка, лидер косовских Срба, заменик Скупштине заједнице српских општина Косова и Метохије, Марко Јакшић је рекао да зарад стицања статуса кандидата Србије за чланство у ЕУ, Борис Тадић жртвује територију као 3-4 Абхазије.
Не чекајући дуго на разрачунавање са сопственим становништвом, тог дана, 23. фебруара, званични Београд је предузео незапамћене мере. Српске специјалне снаге и жандармерија (!) у пуној ратној опреми и под маскама, заузели су тзв. међузоне у близини административних прелаза Јариње и Брњак из правца Србије (они су међусобно удаљени око 100 км), елиминисали барикаде и блокирали алтернативне путеве које су користили Срби при прелазу из централне Србије на Косово. Самим тим, Србе су принудили да користе само прелазне пунктове Брњак и Јариње које контролишу НАТО/КФОР, косовска царина и полиција. Локалне Србе који чувају барикаде, српска жандармерија је приморала да се разиђу, не дозвољавајући им да поново поставе барикаде. У овој зони су успостављене патроле српске жандармерије. Има података да Србима који прелазе пункт, Косовска царина тражи да покажу пасоше.
Истовремено, косовска полиција је спровела своју војну акцију у косовском поморављу. Ту су вршени претреси и хапшења оних за које сумњају да су припадници Министарства унутрашњих послова Србије. Током акције, Срби су премлаћивани, укључујући старце, а детету од шест година су ставили лисице на руке – у болници у Грачаници му је била указана медицинска помоћ.
Напади на србе на северу Косова врше се стално на два фронта – из Приштине и од стране званичног Београда, али иза поступака ова два марионетска режима стоје исти геополитички луткари. Срби на северу опстају само захваљујући сопственом јединству и несаломивој намери да се држи до последњег. Они не само да су поставили више од сто барикада, оградивши се тако од „власти Приштине“, већ су и изградили алтернативне путеве који повезују централну Србију са севером покрајине. Међутим, они више немају помоћи ни са које стране. Планирано протеривање Срба са севера Косова постављањем неподношљивих услова за живот или њихов прогон снагама НАТО-а и Косовске полиције – само је питање времена.
Марко Јакшић скреће пажњу на чињеницу да садашња влада нема овлашћење да представља косовске Србе, јер за те четири године не само да није јачала, већ напротив, смањивала је поље делатности српских државних институција на Косову. Прво је Београд напустио Србе јужно од Ибра, подржавајући јединствену српску листу за учешће на приштинским изборима и у институцијама приштинских власти. Београд се није успротивио када је Приштина променила административне границе унутар покрајине и успоставила нове општине на Косову. Том мером, наглашава Марко Јакшић, Срби јужно од Ибра си предати властима у Приштини. То јест – управо владајући режим у Србији је сам провео линију разграничења, одбацујући Србе јужно од Ибра ван српског националног корпса, осуђујући их на неизбежну асимилацију. Сада је ова линија померена на границу између Србије и Косова.
Даље, Приштина намерава да расформира српске општине на северу поктрајине, да пренесе здравствени и образовни систем севера покрајине под договорену контролу Приштине и Београда, “њихово финансирање треба да обезбеђује Приштина”. Елиминисање остатака српске државе на Косову – то је услов да Србија добије статус кандидата.
Лидер косовских Срба Марко Јакшић каже да су садашње заједничке акције НАТО/КФОР-а, Тачијеве полиције и српске полиције поништиле 10-месечни борбу Срба на барикадама. “Ако смо у време Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице, имали мање-више националну линију у односу на Косово, сада се то све окончало. Косово је добило царинске печате – то је признање де-факто, а садашњи договор о заступљености Косова у регионалним форумима је признање де-јуре”.
Али, Европа би требало да зна: експанзија Албанаца неће се зауставити са Косовом. На путу су шири геополитички пројекти. Планом стварања “Велике Албаније” обухваћене су, осим саме Албаније и западна Македонија, јужна Србија, грчки регион Чамерија, Косово, део Црне Горе на подручју Скадарског језера и Улциња. Да ли ће се ускоро сви Албанци на Балкану објединити у једну државу, или ће процес агресивног освајања туђих територија од стране “албанског фактора” бити за дуго одложен? Један стари Албанац је тим поводом рекао: “Покрет за независност Косова је олуја, која је однели све што је на њеном путу. Покрет за уједињење – је тихи поветарац. Није битно да ли ћемо сви у истој држави бити за двадесет или стодвадесет година. Бог може да чека. Он је вечан”(2).
Саставни део албанског покрета за “уједињење” постаће оружане акције терористичког карактера. Ударна снага у остваривању циљева албанског сепаратизма је првобитно била Ослободилачка војска Косова (УЧК, скраћеница на албанском језику), која је на прелазу векова вршила субверзивно-терористичке војне операције, мучења и друге облике злостављања цивилног становништва. Активности ове војске у потпуности потпада под одредбе међународног права о ратним злочинима, али никаква истрага у том погледу није предузета. Хашки трибунал за злочине почињене током локалних ратова у бившој Југославији осудио је двојицу Албанаца на укупно 19 година затвора. Након завршетка НАТО агресије на Југославију ОВК није била разоружана. Она се одмах преобразила у тзв. Косовски заштитни корпус (КЗК), на чије чело су стали “ратници од ауторитета”
Агим Чеку и Сулејман Селејми. Млади Албанци су пролазили обуку у КЗК по НАТО стандардима. 2009. КЗК је преименован у Косовске безбедносне снаге (КБС) – према званичним подацима, који је практично немогуће проверити њихов број је повећан од 800 на 5.000 људи. Ударни корпус СБКчини Косовска полицијска служба и специјалне јединице РОСУ. То су офанзивне јединице, трениране од стране западних и турских војних инструктора. Осим тога, реорганизовне албанске банде, наоружане најновијом техником, обучене наводно у униформе полицијских снага, имају за леђима најмоћнију подршку – америчку војну базу Бондстил и базе КФОР/НАТО-а.
Нарко-криминална лажна држава Косово имаа све инструменте за даљу експанзију. Посебно је опасно то што интеграцију севера покрајине у састав “Републике Косово” врше руку под руку “независна Приштина”, режим Бориса Тадића и међународна заједнице у лицу НАТО/КФОР-а и Еулекса.
Закључак Марка Јакшића је јасан: “Нас је предао Београд, Борис Тадић заједно са шефом полиције, министром унутрашњих послова Ивицом Дачићем. Ми се не можемо истовремено борити и са међународном заједницом (а Приштина је у њеним рукама – само инструмент), и са сопственом влашћу. Ми се не можемо борити са ножем у леђима, који је Београд забио Србима на Косову”. Све наде, каже лидер косовских Срба, полажемо на предстојеће изборе (мај 2012), смену режима и формирање националне владе, која је у стању да развије стратегију за повратак Косова у Србију.
Ипак, косовски Срби неће седети скрштених руку. 27. фебруара ће се одржати општи митинг политичких лидера под слоганом “Нећемо царину, хоћемо изборе“. Од Београда ће захтевати уклањање жандармерије, повратак барикада и спровођење локалних избора. Главни проблем је – садашњи режим у Београду: Борис Тадић намерава да игра до краја по сценарију архитеката „Пројекта Косово”. У том сценарију, косовски Срби су заиста осуђени на пропаст.
*********
(1) http://www.mfa.gov.rs/Srpski/Bilteni/Srpski/bVesti_s.html
(2) http://www.republika.co.rs/308-309/09.html
Ана ФИЛИМОНОВА – Магистар историјских наука, научни сарадник Центра за изучавање савремене балканске кризе Института РАН
__________________
Превод са руског – Србски ФБРепортер
Србски Фејсбук Репортер
