„Тадићеви тајни преговори о прихватању косовске „државе“ и уласку у НАТО“

Шта нам открива најновији Викиликс документ кодиран као „VZCZCXRO7590“, чије полазна „пошта“ је била Америчка амбасада у Београду, датиран 5-ог Фебруара, 2010, означен као строга тајна и прослеђен Хилари Клинтон, америчком Националном савету за безбедност у Вашингтону, Америчкој војној команди за Европу у Ваихингену у Немачкој, америчком државном Секретару одбране и америчком представнику при британском ратном ваздухопловству, као и 18 америчких амбасада и конзулата у ширем региону!?

На први поглед не тако много, али на „други поглед“ и читањем између редова и више него доста…

…Из те депеше се јасно види да се Тадићев режим залаже за фиктивну поделу Косова (делимични суверенитет Србије над севером Косова и над пет српских манастира на југу, с тим што би Србија за узврат практично признала косовску „државу“ ускраћено за формално признање, и што би Србија дефакто остварила веома ограничену контролу над наведеним делом Косова, док би Косово у стварности, и формално, остало под албанским суверенитетом)- која и тако фиктивна и разводњена није по вољи окорелих терориста ОВК који су на власти, и који су више пута јавно устврдили да ништа краће од потпуне независности неће прихватити, претећи изазивањем новог рата.

Ја мислим да у томе грму и лежи зец. Запад је већ „уморан“ од Косова, и поколебан недостатком потпуног међународног признања Косова. У америчкој депеши јасно видимо да је фаворизована „српска“ (Тадићева) опција управо ова горња опција, у документу означена под тачком „А“; И оно што је мени било изненађујуће јесте потпуни недостатак негативне реакције у вези те опције од стране амбасадорке Ворлик, када знамо досадашњи строги амерички став да до никакве поделе Косова не може да дође, а у овом случају ипак „дозвољава“ некаква (макар и фиктивна) подела Косова.

Та фиктивна подела Косова би била „политички успех“ за Тадићев режим, и они би је презентовали народу преко својих већинских медија у Србији сасвим друкчије од онога што у пракси јесте, и тако би се дефакто трајно одрекли Косова у име Српске нације. Истовремено, чак и тако разводњену и фиктивну опцију је немогуће продати окорелим терористима ОВК, који држе власт на Косову; Те је Запад вероватно одлучио да их се на неки начин реши (уз помоћ Мартијевог извештаја?), а на њихово место доведе друге албанске послушнике који би прихватили ову „политичку трговину.“

За нас Србе, то у ствари не би променило пуно у тренутној ситуацији, али би променило много тога, и то нагоре, у наредним годинама. Срби на Косову, који не живе у северној енклави, не би имали пуно избора- или да се иселе, или да се „албанизују“, а као резултат таквих тајних преговора би сигурно изгубили и Прешевску котлину- ова информација нам долази из извора ЦИА-е (што је документовано од стране Џулије Горин на сајту Глобал Рисерча, линк:http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22284, где се јасно види на мапи америчке агенције ЦИА, да у скорој будућности неће бити директне границе између Србије и Македоније.

Прешевска котлина тако постаје део „Велике Албаније“). Пошто би српски суверенитет над севером КиМ био само фиктиван, и постојао док би трајао (тренутни) гарант међународних фактора, а не као легалан међународни уговор, онда као такав сигурно не би опстао на дуге стазе- Сви знамо да би због српског негативног наталитета, временом скоро сви Срби потпуно нестали у тој енклави- и пошто тамо не би више било српске популације, онда „дефакто“ не би више ни постојала српска аутономија- Лажна косовска држава (пошто се шиптари „размножавају као зечеви“) би истовремено наставила да постоји у пуној величини, увећана за отете српске територије: са југа Србије, и вероватно великог дела територије Црне Горе.

Но на крају, ово је ипак само лична теорија, настала као резултат мојих анализа ових претходно наведених докумената. Уосталом време ће показати своје- Једино се бојим да ми Срби и немамо више пуно времена за кориговање катастрофалног националног курса, који нам одређују „неки други“…

(НАПОМЕНА АУТОРА: Овај чланак је оригинално написан 11 децембра 2010, М. Новаковић)

(Из књиге „(Про)Западни Злочин“, IV проширено издање, © 2014 Lulu, Miodrag Novakovic. All rights reserved ISBN 978-1-312-62946-2)

Фејсбук репортер