Хипокризија је кључна реч која описује забринутост великих економских и војних сила за еколошки статус планете. На нивоу појединца опсесија „зеленим“ идејама такође се ретко рефлектује на стварност – фантазије о очувању биљних и животињских врста, свежој води и чистом ваздуху не дотичу се реалности у којој је највећи проценат становништва опредељен за становање у урбаним срединама, везан за своје аутомобиле, мобилне телефоне или козметичка средства доживљавајући их као неопходне за „нормалан живот“, готово у истој мери у којој су то ваздух, вода, белоглави супови или пчеле.
Јасно је, дакле, да одласци на помодне Инстаграм протесте неће донети зелени спас планети. Не само зато што су за крупни капитал они невидљиви већ и зато што бисмо ми, када би нам еколошке жеље које звуче смислено на папиру биле остварене, морали да се навикнемо на живот далеко мање комфоран од садашњег. А да смо заиста спремни на драматичне промене показали бисмо то у свакодневици: чини се да прелазак са пластичне кесе на платнени цегер неће бити довољан.
Неразумевање села
Хистерија око екологије, наравно, има своје политичке изворе, употребу и оправдања и о томе се већ увелико говори и пише, како у опскурном универзуму теорија и теоретичара завере тако и на пољу рационалне, у стварности утемељене анализе идеолошких кретања и културне употребе појма екологије. Баук физичке пропасти света, након привремене релаксације која је омогућила да нуклеарну енергију и наоружање прихватимо као латентну опасност која ипак није толико опасна, поново је призван – само што овог пута судбину планете не одређује „зли“ руски председник са руком на црвеном дугмету већ наша „себична“ потреба да се размножавамо и пијемо млеко.
Да, идеја о деци као загађивачима животне средине полако излази из већ поменуте сфере мрачних теорија и као црни и смрдљиви дим из Пандорине кутије шири се по светским порталима и друштвеним мрежама. У сваком случају, чак и ако игноришемо овако екстремне „зелене“ ставове, остаје чињеница да се као еколошки најосвешћеније земље углавном промовишу оне које, не рачунајући утицај прилива миграната на популацију, имају негативан природни прираштај.
Претпоставка да ће мали број деце или одустајање од потомства акутно позитивно утицати на стандард појединца и количину загађења које се производи у индустријском конзументском друштву, наравно, математички је савршено утемељена па је зато највећи број многодетних породица данас у Србији изложен порузи и подсмеху, али и осуди, нарочито ако се ради о сиромашнијим грађанима који се доживљавају као финансијски неодговорни и као опасност по заједнички стандард.
„Стандард“, као врхунски императив у животу појединца, конфронтира се сиромаштву а не супротстављеним културним вредностима које некада, истина, захтевају одређена одрицања у смислу личног комфора. Ту се може назрети разлог из ког теза о спасу који ће Србији доћи уколико се „врати селу“ завршава у зони демагогије. Српско село је синтагма која не описује само начин производње већ пре свега – културни образац и систем вредности. Али тај модел није заснован само на религиозним и етичким принципима – дефинисали су га услови живота.
Када данас говоримо о повратку младих на село, или остајању оних који тамо већ имају имовину, често игноришемо читав пут, дуг стотинак година, који су наратив о селу и само село прешли у нашем друштву. Од опсесије индустријализацијом и презира према селу и сељаку до идеализације која није подржана ниједним јединим преклапањем са конструктом идеалног живота који се младима пласира – уз повремену реторичку експлоатацију у политичке сврхе, добро је да српско село уопште постоји, макар на мапи нашег замишљеног националног економског, али и еколошког спасења. Најређе се, међутим, говори о културном моделу српског села као могућем путоказу ка излазу из друштвене кризе: незнање, манипулација антрополошким чињеницама, неразумевање и омаловажавање једини су начин на који највећи број модерних теоретичара друштва код нас данас приступа овој теми.
Чак и људи који су одлучили да се посвете пољопривредној производњи често наглашавају како „само живе на селу“, али „нису сељаци“. О жаргонској употреби речи „сељак“ сувишно је говорити. Чак и кад се начини иста дистинкција између сеоског житеља, сељанина и „сељачине“, остаје свест о томе да је овај последњи ипак обележен својом припадношћу селу. Урбано се међутим позитивно конотира само по себи и без контекста, као симбол и домет „прогреса“.
Глобалистичка и индивидуалистичка идеологија која успоставља идеал човека номада, грађанина света, сагласна је са капиталистичким комформистичким терором задовољства које се увек своди на материјално, физичко и појединачно – и мора да се плати. Лични егоизам који је чудно еволуирао у фразу „љубав према себи“ – или је процес био обрнут – савршено обједињује све ове потребе нове хуманости. Усисавање зелених идеја било је нужно – осим што су, бремените атрактивним идејама о армагедону, подесне да постану сурогат духовности и згодне за манипулацију и застрашивање, могле би, ако не буду монополизоване на време, да буду кључни мотив, али и начин за стварно, не само еколошко већ и социјално ресетовање света, пре свега оног његовог дела који зовемо Западом.
Зомбиране индивидуе
Премда је данас механизација неупоредиво супериорнија него у време настајања и цветања сеоских задруга код нас, сеоски радови, нарочито ако се не ради о великим газдинствима већ мањим, самодовољним домаћинствима, и даље су углавном колективни. Многољудна породица успешније и лакше ће их обављати – неће плаћати раднике ако је имање велико, а сав вишак или приход од продаје добара моћи ће да задржи или уложи. Породица са много чланова, како не би долазило до раздора и хаоса, пре или касније произвешће хијерархијски образац, као и свако друштво уопште. Да се не би урушила, ауторитет ће највероватније имати најспособнији, као што су у задругама некада бирани за то домаћин и домаћица. Тежило се избору најпоштенијих и највреднијих. Далеко од тврдње да су они увек заиста такви и били, и да је живот на селу бајка, морамо констатовати да се у тешким економским, здравственим и хигијенским условима овакав систем показао као способан да обезбеди опстанак популације и притом прилично отворен за могућности унапређења животних услова.
Разуме се, слика традиционалног српског сеоског домаћинства представља ноћну мору за бројне категорије изнијансираног лево-либералног сектора. Тако је „српски патријархат“ и постао слика затуцаног оца злостављача, у идеолошкој и антинационалној хистерији која онемогућава сагледавање позитивних аспеката феномена, пре свега у економском па и еколошком смислу.
Асоцијативно, сиромаштво се већ дуго везује за сеоске заједнице. Данас када су разорене то можда и одговара истини, али није тако увек било; на селу су, као и у градовима, постојали богати и сиромашни, па и самоодрживе богате задруге са преко 60 чланова. Да је српско село оклеветано – сви знамо, па ипак, мало ко је спреман отворено да га брани управо на том месту које је кључно за његово постојање и дефинисање а, како рекох, то није начин производње већ начин на који је устројена породица. Свет се променио и ми никада нећемо сазнати како би се наше рурално друштво спонтано развијало да се није десила нагла индустријализација праћена агресивним културним инжењерингом.
Сигурно је да у 21. веку не бисмо копали мотиком. Ипак, шансе да се деси ренесанса сељаштва нису велике. Не сматрам да је кључни разлог томе тежак рад који подразумева живот на селу јер највећи број наших сународника није задовољан ни животом у граду – ту су многи послови подједнако тешки, често и стреснији, плате у просеку мале а расходи огромни. Верујем да се одбојност према селу ипак мора читати у културном контексту. Привид виђености, учешћа у животу „света“, сопствене важности иако је заиста завладао тек путем виртуелне контроле појединца и даље се лакше одржава у милионским градовима, у буци и гужви него на тихим и мирним местима која омогућавају човеку да сагледа своје постојање у реалности и да га осмисли независно од задатих критеријума.
Уместо окренутости стварним оквирима свог живота, кући, њиви, зашто не и хобијима, образовању, солидарности, реалној комуникацији са окружењем и, пре свега, породици, савремени човек прогоњен је потребом да буде виђен на „важним“ местима, у „центру збивања“ и да побегне из „мале средине“ која га „гуши“. Истина је, међутим, да га велика средина, метропола, гута као кит планктонска јата.
Глобализација свести људску природу подређује и деформише немилице, до стадијума који је најподеснији за експлоатацију и чини се, нажалост, да нисмо много далеко од њега. Ипак, човек онтолошки тежи смислу – велика декаденција увек води натраг у конзервативно зато што нам је инхерентан нагон за самоодржањем и, у биолошком смислу, за продужетком врсте. Да би та датост била измењена нужно је деловати снажним притисцима и зато је породица, као кључна форма заједништва, али не само она, константно на удару.
Зато се код човека систематски храни неповерење према члановима уже или шире заједнице, патолошка осетљивост, склоност да се најдобронамернији савети прогласе за насиље и друштвени притисак. Зато ће вам препоручити да не рађате децу јер загађују животну средину, да не слушате старије јер они не желе да вас науче већ контролишу, да верујете само себи и њиховим медијима, а онда ће вам стерилисати мачку и продати нову врсту мачке, куповаћете само органски, еко-авокадо који је доказ ваше моралне супериорности и све то ћете преплатити својим новцем заједно са концептом самоостварења који подразумева „посвећеност каријери“, „уживање у животу“, одбојност према традиционалним вредностима и „границама“ чијим ћете кршењем, наводно, доказати да сте слободни иако не поседујете баш ниједан прерогатив слободе – економски сте зависни, подређени менаџеру, шефу, банци, робујете својим страстима и уверени сте да вас то чини неспутаним иако сте стално незадовољни, тежња за материјалним чини вас нервозним, а међуљудски односи, дефинисани вредностима које живите, површни су и најчешће користољубиви и пролазни. Чак и стан у коме живите насађен је изнад десетина других, у згради која није ваша, поседујете само комадић приватности у ваздуху, најчешће под кредитом деценијама – излазак из овог круга и економски и идеолошки и психолошки је често изузетно тежак.
Статистика каже да се за повратак на село најчешће опредељују млађи брачни парови или породице са малом децом. Индвивидуа – зомби ког је направило модерно друштво – на селу губи привид учешћа у животу, неспособан је да опстане изван ропства, а ни малтезер није од користи. Ради се, дакле, о сложеној мрежи природних, психолошких, културних, економских и политичких фактора. Стратегија повратка на село, као и подизања стопе рађања, зато не може да буде само прича о кредитима, субвенцијама и стандарду посебно стога што кампања против породице не престаје – од отвореног промовисања депопулације до меке псеудохумане пропаганде користи суптилна средства за трајну „промену свести“. Борба се одиграва на пољу вредности колико и у економској сфери.
Једина шанса
У октобру је обележен Дан жена на селу и у медијима се могло чути тврђење да живот на селу зависи од жене што је неопростива грешка у сваком покушају политички коректног и идеолошки ангажованог тематизовања српског села, али није ненамерна – не сме се поменути фактор који дефинише овај културни образац, а то је заједница, заједништво. Али какво? Комуне засноване на псеудорелигиозним или псеудопородичним вредностима аберација су принципа и најчешће дугорочно дисфункционалне и друштвено опасне. Постоји опробан образац за живот у складу са природом и његов кључни чинилац је – породица. Ту реч ретко чујемо у јавности која тврди да је „зелена“, а ако заиста то јесте вероватније је у нијанси америчког долара а не пашњака у Србији.
Знате ли какве кошмарне снове мондијалисти препричавају једни другима кад остану сами?
„Био једном један човек. Имао је жену и много деце. Живели су сложно на својој земљи. Нису зависили ни од кога. И ми нисмо никако могли да се обогатимо на рачун њиховог сиромашења. А кад смо дошли да узмемо на силу то што је њихово, изашли су из околних кућа исти такви и рекли – не може, ово је наше.“
Економска независност и културна аутономија самодовољних људских заједница, у мери у којој се може остварити, једина су шанса за очување менталног здравља човека који се све теже носи са притисцима и бизарностима новог поретка.
Повратак у прошлост је бесмислено заговарати, али обрасци дугог трајања који су се показали супериорним у односу на модерне експерименталне форме за почетак заслужују поштену, идеолошки неоптерећену анализу. Након тога, можда бисмо могли да размотримо опцију „ресет“, али у сопственом а не колонијалном културном оквиру који нам се сервира. Морамо да разговарамо о судбини појединца, друштва и планете у контексту наших традицијских вредности и решења која нам оне нуде. Биолошко преживљавање, којим нас константно уцењују, људском бићу није довољно.
Тајана Потерјахин рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ“ (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег“ (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021) и „Варошка легенда: Ђавољи тефтер“ (Дерета, 2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
