Храну без које се не може производи десетак домаћих привредника. За ту робу и најсиромашнији дневно дају бар 100 динара.

Горан Перчевић, власник “Интеркомерца”, снабдева 80 одсто тржишта тузланском сољу. У уљарама “Витал” и “Сунце”, чији је власник Предраг Ранковић Пецони, кажу да држе скоро пола тржишта уља, док се на тржишту шећера слично позиционирао Миодраг Костић. У овој компанији кажу за “Блиц” да “Суноко”, као део „МК Групе“, заузима око 50 одсто укупне производње шећера у Србији.

У „Делти“ немају податке о томе колико компаније Мирослава Мишковића домаће тржиште снабдевају месом. У “Викторија оилу” (сувласништво Зорана Митровића и Милије Бабовића) сваког сата произведу 14.000 литара уља „искон“. Годишње се у Србији потроши око 115 милиона литара ове намирнице.

Српски бизнисмени долазили су до предузећа углавном приватизацијом некадашњих гиганата. Костић је 2002. постао власник шећерана у Пећинцима, Бачу, Врбасу и Ковачици. Десет година после купио је и “Карнекс”, фирму основану 1969. године. У приватизацији је и Мишковић купио “Јухор”, док је Петар Матријевић индустрију меса основао сам.

Ова компанија годишње преради четири милиона пилића, 300.000 свиња и 13.000 јунади.

Конкуренција из Енглеске, Немачке и Хрватске с временом је јачала, али су компаније српских бизнисмена остајале на листама успешних. Костићев “Карнекс” је 2012. повећао годишњу добит за четири пута на пола милијарде динара. Те године „Сојапротеин“ је профитирао близу 700 милиона динара, а “Матијевић” 2,1 милијарду.
Економиста Љубодраг Савић каже да ови привредници тачно знају у шта улажу.

– Пошли су од тога да се народ одриче хране тек на последњем месту – рекао је Савић за “Блиц”.