Тајкуни и политичка мафија упропастили државне банке из којих су покрали милијарде евра, о пљачки Фонда за развој нико ни да писне

Многе је изненадила вест да је бизнисмен Војин Лазаревић, власник „Руднап групе”, пред банкротом. Нарочито ако се зна да је само на једном послу са државом – набавке паметних бројила 2013. године зарадио 6,5 милиона евра. Међутим, према писању медија, овај тајкун дугује 11,6 милијарди динара, а фирма му је у блокади дуже од годину дана. Банке су, како се наводи, кренуле у продају и земљишта које има у Албанији. Реч је о локацији која се налази у близини луке Драч. Ту је Лазаревић са партнером из Босне и Херцеговине Дамиром Фазлићем, уложио 30 милиона евра како би изградио међународни терминал за гас и нафту.

Према подацима Агенције за привредне регистре, Лазаревићу ни у Србији не цветају руже. Из године у годину његови пословни приходи се смањују, а губици расту. Тако је, крај 2014. године „Руднап група” дочекала са нето губитком у 2,03 милијарде динара, што је око 17 милиона евра. Укупни дугови ове компаније износе 11,3 милијарде динара, а посебно је неповољна њихова структура. Јер, више од половине укупних обавеза чине краткорочне обавезе (око шест милијарди). Да је компанија презадужена види се и по још једном показатељу. Укупне обавезе су чак 18 пута веће од укупног капитала, који износи свега 632 милиона динара.

Лазаревић није једини домаћи крупни капиталиста који је током кризе запао у проблеме. Један од њих, у поверењу је пре неколико година рекао новинару „Политике”, како због дугова који му висе над главом, свако вече сања како нема ноге. Остала је запамћена и изјава Зорана Дракулића када се 2010. године на Копаоник бизнис форуму пожалио како ноћима не спава, јер је презадужен. Наш други саговорник из редова крупних бизнисмена, који је желео да остане анониман, каже да се минулих година 80 одсто домаћих бизнисмена нашло у Дракулићевој кожи. А дугови неких од њих у једном тренутку озбиљно су претили да угрозе стабилност домаћег финансијског система. Цех који су порески обвезници платили за спашавање банака у државном власништву прелази милијарду евра( Агробанка, Развојна банка Војводине, Привредна банка Београд).

– Питате ме да се присетим неког драматичног тренутка. У последњих годину дана било је 360 таквих тренутака – каже наш саговорник. – Ми се једноставно вртимо у круг. Чак и да хоћемо да продамо имовину да бисмо се раздужили, све продајемо у пола цене. Тако да нам остаје још половина дуга према банкама и након што продамо имовину. Све се, па чак и јахте, продаје у пола цене. А јахте су углавном у добром стању, јер нису ни коришћене. Ови који су имали авионе продали су их агенцијама које се баве лизингом. Мислите да летујемо по егзотиичним дестинацијама и уживамо, а ми уствари и не идемо на одмор. Одлазак на 10 дана је немогућ кад покушавате да пословни систем одржите у животу. Евентуално одемо негде на викенд да се издувамо, па од понедељка све почињемо из почетка – пожалио се наш саговорник.

Привредници ће рећи да су их у овакву позицију пре свега довеле високе камате на кредите и курсне разлике на које се накалемила светска криза и пад тражње. А према речима Ненада Гујаничића, из Вајз брокера има и неких других, разлога осим кредитне оптерећености, које су домаће капиталисте довеле у незавидан положај.

– Расплинутост на више сектора и неорганизованост – само су неки од фактора који су поједине велике пословне системе истиснули, или их увелико гурају на маргине домаће економије – каже Гујаничић.

Са великим дуговима боре се и „Инвеј”, „Викторија група” и „ИТМ група”. „Викторија групу” 2001. године основали су бизнисмени Станко Поповић, Милија Бабовић и Зоран Митровић. Неколико ствари се поклопило па су за ову компанију кола кренула низбрдо: после доласка светске финансијске кризе, Србију је задесило и неколико сушних година. Било је и промена на страни менаџмента. Из „Викторије” је отишао Станко Поповић, а у власничку структуру је ушла Европска банка за обнову и развој и бизнисмен индијско-српског порекла Нанди Ахуја.

Приходи компаније држе се на релативно стабилном нивоу (око 40 милијарди динара), а нето губитак је за годину дана значајно смањен (са седам на две милијарде). Међутим, дугови ове фирме су велики и прелазе 38 милијарди динара. Краткорочне финансијске обавезе у 2014. години биле су чак 36 милијарди динара. У напоменама уз финансијски извештај налази се и објашњење зашто су краткорочни кредити толико велики. Компанија није успела да током 2013. и 2014. године смањи задуженост према банкама и 25. марта 2015. године ушла је у репрограм дугова, па су због тога неке дугорочне обавезе књижене као краткорочне.

„Руководство групе биће у могућности да из пословања генерише довољно финансијских средстава како би измиривало обавезе о року доспећа”, наводи се у финансијском извештају овог предузећа.

Дугови оптерећују и Предрага Ранковића Пецонија, власника компаније „Инвеј”. Док пословни приходи фирме падају (са 12 на девет милијарди динара), нето губитак расте (са 1,6 на 8,2 милијарде). Нето дуг ове компаније износи 18,7 милијарди.

Кредитне обавезе муче и Топлицу Спасојевића, власника „ИТМ групе”. Приходи његове фирме падају, губитак расте, а укупне обавезе су на крају 2014. године достигле 4,8 милијарди динара. ИТМ је са банкама 2014. године, по признању Топлице Спасојевића, добровољно ушао у репрограм дугова.

Колико су ломови појединих пословних империја били изненађење можда најбоље сведоче случајеви бизнисмена Мирослава Богићевића, власника „Фармакома” и Горана Перчевића, власника „Интеркомерца”, које је чак Клуб привредних новинара проглашавао за привреднике године. Децембра 2010. Мирослав Богићевић добио је златну плакету „Привредник који је обележио деценију”, а после нешто мање од четири године – у септембру 2014. над његовим пословним системом покренут је стечај. Убрзо се са неликвидношћу суочио и Горан Перчевић, чији су се пословни приходи за само годину дана смањили за чак 30 пута. Са 30 милијарди на крају 2013. године пали су на тек нешто више од милијарду динара, док је нето дуг достигао 12 милијарди динара.

И Жељко Жунић, власник „Беохемије”, током претходних година, запао је у финансијске проблеме. Његови пословни приходи су за годину дана скоро преполовљени (са 15 на осам милијарди динара), а нето губитак пао је са 12 на три милијарде динара. Са друге стране, нето дуг „Беохемије” на крају 2014. године достигао је 24 милијарде динара.

Аутор: Аница Телесковић, Политика