Тајкуни и привредници стасали на корупцији не умеју да произведу ништа!

Више од годину дана је прошло од када је на „српском Давосу” на Копаонику спектакуларно најављен почетак реиндустријализације у Србији. Осим што се о томе неко време нашироко писало и причало, опипљивих резултата нема. Ситуација је заправо још лошија него пре годину дана, јер статистика показује да број индустријских радника у нашој земљи наставља да се смањује. Више од 1,1 милион радника је у Србији радило у индустрији пре 1990. године, а данас је то 275.000 радника, што одговара стању у којем је наша економија била 1955. године, оцењује Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду.

Још су алармантнији подаци Републичког завода за развој који показују број радника у осам некада најразвијенијих индустријских центара у Србији. У њима је 1989. године радило 426.324 индустријских радника, а 2011. године свега 46.109 радника. Готово десет пута мање!

Рекло би се да није далеко од истине став бившег гувернера Народне банке Србије Дејана Шошкића, који је пре две године у ауторском тексту за „Политику” написао да многи овдашњи привредници који су стасали на корупцији једноставно не умеју да произведу ништа и да многе од њих производне делатности у протеклом периоду и нису много занимале.

– Нису у стању да произведу ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу… Ништа! Често је њихов највећи привредни домет да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три – написао је Шошкић.

Па како смо доспели ту где јесмо и шта је решење? Рекло би се да је реч о питању од милион долара, јер је смањење учешћа индустрије, а раст услуга у бруто друштвеном производу светски тренд. Ипак, то није баш у потпуности тачно јер Србија има многе специфичности. Према речима професора Савића, чија је специјалност управо економика индустрије, процес деиндустријализације у западним земљама последица је високоразвијених технолошких процеса, који су повећали продуктивност и омогућили јефтинију производњу. На тај начин се производи већа количина робе, али по нижој цени, што илуструје ценама мобилних телефона данас и пре двадесетак година. Самим тим, развио се и читав низ пратећих услуга.

– Код нас је другачије. На нашу деиндустријализацију утицали су најпре распад велике државе и губитак тржишта. Затим санкције, хиперинфлација и бомбардовање. Потом је уследила и лоша приватизације и процес транзиције који се заснивао на моделу развоја услуга и огромном увозу – објашњава професор Савић.

Епилог – пре распада Југославије је 44,5 одсто БДП-а (свега што се произведе у земљи за годину дана) чинила индустријска производња, а данас између 15 и 16 процената.

Стога професор Савић све што нам се дешавало између 2000. и 2008. године назива „виртуелним моделом развоја”. После великог увећања јавног дуга државе које траје од 2008. године до данас доћи ће отрежњење, сматра.

– Пошто ћемо морати да се помиримо са тим да живимо од онога што сами стварамо, једини излаз је у развоју домаће индустрије и пољопривреде. Знам да је то лакше рећи него урадити и да делује као немогућа мисија, али није тако. Алтернативе нема, само је потребна нова екипа људи која ће моћи да обави тај посао. Видите Словачку, нису имали ништа када су се одвојили од Чешке, а данас имају чак три нове фабрике аутомобила – закључује професор Савић. 

Горан Николић, економиста Института за европске студије, сматра да би отварање 50.000 нових радних места у реалном сектору великим делом решило и проблем незапослености и проблем осипања индустријске производње.

– Ту мислим на нова радна места пре свега у аграру и индустрији, можда и грађевинарству. Јер, ефекат је такав да та радна места генеришу још четири пута више нових радних места у услужном сектору – сматра Николић.

На питање – како то учинити, и он одговара да је то није нимало лак посао.

– Али све земље које су се брзо развиле попут Јапана, Немачке, Тајвана или Кореје урадиле су то тако што су развијале индустрију, а не услуге. Наравно, политички режими су пре 50 година то сами радили, попут оног у Југославији. Довели су сељака на руб егзистенције како би направили фабричке хале. Данас је то немогуће и потребни су нам инвеститори. Без тога нема ничега – закључује Николић.

Када дођемо до приче о инвеститорима, увек уследи и она позната констатација о томе колико је наша привреда оптерећена наметима и где смо на ранг-листи земаља по (не)атрактивности пословања… Зато је у овој причи о пропасти наше индустрије логичан закључак економског консултанта Владимира Круља, који сматра да је реиндустријализација дуг процес, сигурно не за само једну владу.

– Оно што смо изгубили за две деценије, не можемо вратити преко ноћи, али морамо почети и истрајати на томе. И не можемо сами. Потребни су нам капитал и нове технологије. И зато нам треба Европска унија, али и сви други инвеститори које можемо наћи. Пут реиндустријализације је дуг и тежак пут, који морамо проћи за бољи живот наше деце – написао је он недавно за наш лист.

Стефан Деспотовић, Политика